Prinudna i ubrzana privatizacija bez legitimiteta

(Politika, 19.06.2009)

Institut za sociološka istraživanja pri Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta sproveo je u novembru 2003. jednu od retkih anketa reprezentativnog uzorka odraslog stanovništva Srbije (ali bez Kosova i Metohije) u koju su uključena i pitanja o stavovima prema privatizaciji. Na osnovu analize prikupljenih podataka može se zaključiti da nasuprot nastojanjima vlade da ubrza proces privatizacije u skladu sa kratkim rokovima koje je „preporučio” MMF i koji su prevedeni u Zakon o privatizaciji iz 2001, samo 19 odsto ispitanika podržalo je bezuslovno privatizaciju svih društvenih i državnih preduzeća, dok je apsolutna većina u celini odbacivala privatizaciju struje (71 odsto), institucija zdravstvene zaštite (68 odsto), sistema vodovoda i kanalizacije (67 odsto) i nafte (62 odsto), a još oko petina ispitanika je predlagala da privatizacija u ovim sektorima privrede ostane u granicama 49 odsto vrednosti kapitala.

Još jedno reprezentativno istraživanje socijalnih posledica privatizacije u Srbiji od 2001. do 2006. koje je sproveo Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju Ujedinjenog granskog sindikata Nezavisnost u saradnji sa Progetto Sviluppo u 50 od ukupno 2.115 privatizovanih preduzeća, takođe, utvrdilo je da je apsolutna većina od dve trećine ispitanika (62,5 odsto) nezadovoljna efektima privatizacije.

U potpunoj suprotnosti sa ovakvim stavom apsolutne većine ispitanika, ali u skladu sa učestalim zahtevima MMF-a da se ubrza privatizacija javnog sektora u Srbiji, vlada je nastavila da sprovodi pripreme za privatizaciju javnih preduzeća koja su 2004. zapošljavala oko 140.000 radnika ili 11,7 odsto svih zaposlenih. Pojedini članovi vlade, poput ministra finansija, samo su pokušali da smanje veliki otpor privatizaciji u sindikatima javnih preduzeća zbog očekivanih masovnih otpuštanja i povećanja cena. Ponudili su 2005. „šargarepu” u obliku najave predloga vlade da radnicima javnih preduzeća bude besplatno podeljeno između 10 i 15 odsto deonica na osnovu već postojećeg zakona.

Ovo oprobano lukavstvo ,,podeli da bi vladao” uskoro je dalo rezultate. Sindikalne vođe u javnim preduzećima, koje su u prethodnom periodu ukazivale na loše efekte rasparčavanja velikih sistema javnih službi na jedinice proizvodnje, prenosa i lokalne distribucije i njihove potonje privatizacije u zapadnoevropskim zemljama, počele su da svoju propagandnu delatnost preusmeravaju na donošenje novog zakona o javnim preduzećima. Umesto radikalnih zahteva za zakonsku zabranu privatizacije prirodnih monopola od strateškog značaja počeli su da se neselektivno zalažu za transformisanje svih javnih preduzeća u akcionarska društva ne bi li time ubrzali podelu besplatnih deonica.

Utisak da je doista došlo do ove promene u stavu rukovodstava sindikata prema privatizaciji javnih preduzeća indirektno potvrđuju i nalazi istraživanja koje je sproveo Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu u leto 2007. Upoređivanje podataka iz ove i prethodne ankete 2003. ukazuje da su se članovi sindikata 2003. češće protivili privatizaciji javnih preduzeća od ispitanika koji nisu članovi sindikata, dok se 2007. situacija preokrenula.

Nalaz iz ankete 2007. prema kojem je opao prosečni procenat potpunih protivnika privatizacije nekih javnih preduzeća, naročito među ispitanicima aktivnim članovima sindikata, navodi na zaključak da su neoliberalni zagovornici privatizacije u vladi počeli da ostvaruju svoj cilj. Procenat potpunih protivnika privatizacije javnih preduzeća, međutim, ostao je i dalje iznad 50 odsto.

Poznati zagovornici neoliberalne politike poput bivšeg ministra za privatizaciju i suvlasnika konsultantske revizorske firme koja je bila uključena u sporne prodaje Sartida i „Knjaz Miloša”, i dalje zastupaju elitističko uverenje da spadaju u odabranu manjinu političara koji znaju bolje od većine građana šta je dobro za njih i da je njihova odgovornost upravo da pokušaju da nametnu većini ono što prepoznaju kao „buduće vrednosti”.

U okolnostima zaoštravanja krize i neokenzijanskih mera podržavljenja finansijskih institucija i industrijskih korporacija u centrima svetskog kapitalističkog sistema ne bi li trebalo i u Srbiji makar zaustaviti dalje sprovođenje neoliberalnog koncepta prinudne i ubrzane privatizacije koji je pretvorio Srbiju u prezaduženo polukolonijalno tržište za uvoznu robu gotovo zatrte vlastite industrijske proizvodnje i razbaštinjenog, obespravljenog, osiromašenog i nezaposlenog stanovništva.

Profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu