Prinčevi Vol strita zgrnuli bogatstvo i ostavili haos

(Danas, 07.02.2009.)

Jedan prijatelj postavio je nedavno naizgled naivno pitanje: „Šta je novac? Kako da znam da mogu verovati da vredi onoliko koliko piše da vredi?“ Na početnim časovima ekonomije učimo da je novac sredstvo za razmenu. Ali zašto mi to prihvatamo? Banknote su samo komadi papira s brojevima odštampanim na njima.

U banknote verujemo jer smo zajednički odlučili da verujemo vladi kad kaže da 100 jeste 100, a ne 10 ili 50. Novac je, stoga, stvar poverenja, bez kojeg nijedno društvo ne može da funkcioniše.

Baš kao što se pridržavamo naređenja naših lidera da se borimo i umiremo jer verujemo u njihovo rasuđivanje, mi svoje karijere i svoj novac poveravamo onima koji vode Sitigrup i Goldman Saks i drugim takvim bankama, jer verujemo da će njihovi rukovodioci biti pošteni prema svojim nameštenicima i klijentima i časni u svojoj poslovnoj praksi. Mi ne odrastamo želeći da radimo za nitkove i lažove.

Jednom kad to poverenje nestane, događaju se loše stvari. Novac prestaje da ima kredibilnost. Rukovodioci postaju ličnosti dostojne prezira, ili nešto gore.

Dok ovo pišem, inflacija u Zimbabveu dostigla je nezamislivi (ako ne i neizgovorljivi) nivo od više od 500 triliona odsto. Jedan trilion je milion biliona. Pre godinu dana, inflacija je bila „samo“ 100.000 odsto. To je ono što se događa kad poverenje nestane.

Srećom, Zimbabve nije zemlja zbog koje stvarne posledice može osetiti svetska stabilnost. Ali su to bili Vajmarska republika i Kina iz 1940-ih. Prva se opredelila za Hitlera, a druga za Mao Cedunga da bi uspostavile poverenje. Rizici su očigledno jasni.

Da li sada vidimo eroziju poverenja u Americi i Ujedinjenom Kraljevstvu?

Prvi znak upozorenja pojavio se 2001. s bankrotstvom firme Enron u Sjedinjenim Državama. Iza njenih lažnih računa stajao je Artur Andersen. Sada se ispostavlja da indijskom Satjamu, čiji je revizor bio Prajs Voterhaus Kupers, nedostaju milijarde u kešu. Ako se ne možemo osloniti na najbolje revizore, možemo li nastaviti da verujemo ovlašćenim računovođama?

Agencije za procenu rejtinga akcija izdavale su lažne rejtinge kompanijama sumnjivog zdravlja. Hoćemo li ikad ponovo moći da verujemo trostrukom A rejtingu koji je izdao, recimo, Mudiz?

Banke su držale naš novac da bi bio sigurniji još od 14. veka, kada su tu praksu izmislili Florentinci. Rojal benk ov Skotlend, osnovana 1727, kad je laissez-faire filozof Adam Smit imao samo četiri godine, upravo je postala socijalističko preduzeće u državnom vlasništvu zahvaljujući nekompetentnim rukovodiocima, koji su kupili precenjene banke pune toksičnih vrednosnih papira.

Sitikorp, Benk of Amerika, Goldman Saks, Meril Linč i drugi simboli „odličnosti“ bi svi doživeli kolaps da nije bilo javnih akcija za spasavanje. A ipak smo mi decenijama mislili da su ljudi koji su upravljali tim firmama bili mnogo pametniji od nas.

Odrasli smo diveći se ljudima kao što su Robert Rubin, DŽon Ten i Henri Polson. Rubin, bivši američki ministar finansija i bivši predsednik Goldman Saksa, rukovodio je Sitigrupom u vreme njenog kolapsa i kući poneo 150 miliona dolara bonusa. Da li je za ovakav „učinak“ uopšte trebalo da bude bilo kako nagrađen? Pre samo koju nedelju, glavni rukovodioci tehnički bankrotiranog Sitigrupa hteli su da za sebe kupe novi luksuzni francuski mlaznjak od 50 miliona dolara, dok to nije zaustavila Bela kuća.

DŽon Ten, takođe bivši predsednik Goldman Saksa, pomogao je sebi i svojim saradnicima iz Meril Linča da dobiju bonuse u iznosu od četiri milijarde dolara, čak i pošto je svoju firmu morao prodati Banci Amerike da bi je spasao bankrotstva. Nakon što su ga uhvatili da troši 1,2 miliona dolara za ukrašavanje svog novog ureda, dok se Meri Linč raspadao, Benk of Amerika je morala da ga najuri da bi dokazala rastuće gađenje zbog nekontrolisane kulture privilegija Vol strita.

Polson, odlazeći ministar finansija i još jedan veteran Goldman Saksa, ostavio je u svom spasilačkom paketu rupu za izlaz dovoljno veliku da kroz nju može da prođe kamion. Ta rupa je njegovim bivšim prijateljima i kolegama u Vol stritu omogućila da sebi isplate bonuse vredne milijarde dolara, dok su novcem poreznika održavali ove firme da ne potonu.

Univerziteti koje su ovi ljudi pohađali - Harvard i Jejl za Rubina; MIT i Harvard za Tena; Darmut i Harvard za Polsona - bili su magneti za najbolje mlade umove sveta. Mi smo mislili da ove institucije mogu usaditi pamet, razumevanje i karakter za koje smo svi želeli da ih imamo više.

Možda bi roditelji širom sveta trebalo da preispitaju svoju često opsesivnu težnju za ovim „brend“ univerzitetima, forsirajući svoju decu kao da je diploma Ajvi lige sama sebi cilj. Sad znamo da titani iz Vol strita nikad nisu bili toliko pametni, a svakako ne baš vrlo moralni, jer su pali na jedinom testu koji se računa. Sve firme kojima su rukovodili propale su i bile su spasene samo novcem onih koji nikad nisu mogli da dobiju rukovodeći posao u Vol stritu ili mesto na Harvardu.

Ovi su prinčevi Vol strita, međutim, na jedan način bili pametniji: uspeli su da zgrnu bogatstvo dok smo mi ostali suočeni sa haosom koji su ostavili. Bernard Medof, koji je potekao iz „nižeg“ Njujorka i pohađao jedan osrednji univerzitet, provešće neko vreme iza rešetaka, ali se to nikad neće dogoditi nijednom od titana Vol strita s blu-čip pedigreom.

Istorija nije bila ljubazna prema društvima koja izgube poverenje u integritet svojih lidera i institucija. Mi treba da spasemo naš ekonomski sistem od onih koji ga zloupotrebljavaju, inače...

(Autor je privatni investitor i bivši gostujući profesor na Univerzitetu Prinston)