Posle Grčke na redu je Španija – neka se pripremi Italija

Posle Grčke, u kojoj su građane doveli do očajanja, spekulanti su sebi odabrali novu ozbiljniju evropsku žrtvu – Španiju, a pripremaju se na još veći „zalogaj“ – Italiju. Ovih dana (3.7.2012) mogli smo da pročitamo agencijsku vest da inspektori „trojke“ kreditora (Evropske unije, Evropske centralne banke i MMF) danas stižu u Atinu da bi proverili da li se Grčka pridržava strogih mera štednje koje su joj nametnute. Portparol vlade u Atini Simos Kedikoglu izjavio je da je program štednje kontraproduktivan, te da će grčka vlada inspektorima kreditora predstaviti "alarmantne podatke" o recesiji i nezaposlenosti. Danas smo takođe mogli da pročitamo da je italijanski premijer Mario Monti izjavio, pre sastanka sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da je za Italiju važno da joj budu omogućene pozajmice po nižim kamatnim stopama, ali je i naglasio da Rim ne traži finansijsku pomoć za spasavanje.

Podsetimo se da su iz Španije u poslednjih godinu dana takođe stizale vesti da joj neće biti potrebna finansijska pomoć za spasavanje, da bi pre mesec dana Španija postala četvrta zemlja EU (posle Grčke, Irske i Portugala) koja je zatražila finansijsku pomoć i munjevito od svojih evropskih partnera dobila načelnu saglasnost za 100 milijardi evra kako bi spasila svoje banke. I pored obećane pomoći premijer Španije M. Rahoj je izjavio da će ova zemlja ostati zaglavljena u dugoj recesiji i naredne tri godine, te da će još više Španaca izgubiti posao, a već je svaki četvrti radno sposoban stanovnik nezaposlen, a među mladima nezaposlenost iznosi čak 52%. Podsećam da je neposredno pred globalnu krizu, u 2007. godini, nezaposlenost u Španiji iznosila 9%.

Uvođenjem zajedničke valute – evra kamatne stope u evrozoni su se znatno ujednačile, odnosno u zemljama koje su pre toga imale slabije nacionalne valute (Portugalija, Grčka, Španija, Irska) osetno su smanjene i u njima dolazi do brzog rasta zaduživanja, pre svega, privatnog sektora. Banke se zadužuju u inostranstvu i domaćoj privredi i stanovništvu odobravaju masovno kredite. Konkretno u Španiji dolazi do pravog buma u stanogradnji i u deceniji pred krizu cene nekretnina su udvostručene, a u nekim oblastima i utrostručene. Ovakav trend nije mogao biti dugoročno održiv i sa izbijanjem globalne krize došlo je do drastičnog pada cena nekretnina i banke su sve teže mogle da povrate sredstva odobrena za stambene kredite.

Privatni bankarski sektor Španije našao se u velikoj krizi pa pošto se (u skladu sa, još uvek, vladajućom mantrom – koju zastupa i premijer M. Rahoj) bankrotstvo banaka ne sme dozvoliti ni po koju cenu, država je uložila ogromna sredstva za njihovo spasavanje (samo za spasavanje četvrte po veličini banke u zemlji – Bankia država je uložila prvo 4,5, a zatim još 19  milijardi evra). Preuzimajući na sebe gubitke privatnog (bankarskog) sektora država povećava svoju zaduženost i to pod sve nepovoljnijim uslovima. Sada dohodovnost po dugoročnim državnim obveznicama Španije dostiže 6,5% (u isto vreme ona na slične obveznice Nemačke iznosi 1,3%).

Spasavajući posrnule privatne banke i plaćajući ogromne kamate po državnim obveznicama Španija značajno povećava javni dug. Pored toga, država je morala u uslovima globalne krize u zemlji da podstiče ukupnu tražnju preko povećanja stimulirajućih rashoda i smanjenja poreza. Pomoć je pružana i velikom broju ljudi koji su ostali bez posla, a sve to je dovelo do porasta deficita državnog budžeta. Sada svi govore o neodgovornosti države koja ima veliki javni dug i deficit državnog budžeta. Međutim, upravo se španska država u periodu koji je prethodio globalnoj krizi veoma racionalno ponašala – nije imala deficit državnog budžeta i imala je relativno nizak javni dug. Prema zvaničnim statističkim podacima EU, Španije je u periodu 2000-2007. godina (u proseku) imala suficit državnog budžeta od 0,3% (u istom periodu Nemačka je imala deficit od 2,2%). U 2007. godini, odnosno godini pred izbijanje globalne krize, prema podacima MMF-a, visina javnog duga u odnosu na BDP u Španiji je iznosila 36,1, a u Nemačkoj 65 odsto.

Slučaj Španije je odlična ilustracija kako se privatna bankarska kriza transformiše u državnu dužničku krizu. Kada su gubici privatnog sektora, dobrim delom, prebačeni na pleća države i problem se premestio sa privatnih na državne dugove, mi ponovo slušamo poznate neoliberalne mantre: problem je uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji, a nikada u privatnom sektoru i privatnoj potrošnji. Zbog toga, potrošnju privatnog sektora ne treba kontrolisati i ograničavati, jer se privatni sektor uvek racionalno ponaša – razumno se zadužuje, investira i troši, a kontrola javne (državna) potrošnje, odnosno javnog duga pretpostavka je uspešne ekonomske politike koja zemlju štiti od krize.

Tako javni sektor postaje krivac za neodgovornost privatnog sektora i problem se pokušava rešiti smanjivanjem javnih rashoda što krizu samo produbljuje, a ogromnu masu ljudi dovodi na ivicu bede. Bogati i moćni izgradili su sistem gde je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, to jest dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih.

Španija će od Evrope dobiti 100 milijardi evra kako bi spasao svoje banke ali će španska vlada, koja je garant sporazuma, snositi svu odgovornost za odobrena sredstva. Pošto će pomoć biti isplaćivana u fazama Brisel ima mehanizme prinude da se preuzete reforme nastave, a one podrazumevaju povećanje PDV-a, reformu penzijskog sistema, smanjenje izdvajanja za zdravstvo i obrazovanje, reforma radnog zakonodavstva (a što prevedeno na razumljiv jezik znači, dalje osiromašenje građana, smanjenje penzija, skuplje lečenje i školovanje, smanjenje radnih prava) i slično. Sve ovo je u skladu sa neoliberalnom ideologijom koja insistira na smanjenju javnog sektora, te što većoj privatizaciji i zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite, komunalnih službi…

Mada svaka ozbiljnija analiza (pa i primer Španije) pokazuje da je pogoršanje javnih finansija simptom, a ne uzrok krize mi stalno slušamo jednu te istu mantru: države koje se nalaze u krizi moraju da smanje deficit državnog budžeta, smanje javni dug i sprovedu strukturne reforme. U isto vreme vidimo da zemlje koje se pridržavaju ovih preporuka svoje građane izlažu ogromnim odricanjima i stradanjima, a kriza se samo produbljuje – dalji rast nezaposlenosti, pad standarda, privredna stagnacija, sve veća zaduženost itd.

Ono što posebno zabrinjava jeste da se najvredniji resurs društva – ljudski kapital – tako olako razbacuje i uništava. Žrtvuju se cela pokolenja zbog pohlepe relativno uskog sloja bogatih i moćnih. Danas više od polovine mladih Španaca (od kojih mnogi sa fakultetskim obrazovanjem) je nezaposleno. Zbog armije nezaposlenih, i oni koji imaju sreće da nađu posao u strahu su da lako mogu da ga izgube, a za njega od poslodavaca dobijaju mizerne plate. Veći deo mladih je nezaposlen, a oni su u uzrastu koji je najkreativniji, kada znanja stečena školovanjem treba da realizuju u praksi, kada treba da se dobijaju odlične radne navike, samopotvrđuju se i dobijaju samopouzdanje.

Ako se i dalje bude istrajavalo na ovakoj finansijskoj „pomoći“ može se očekivati da budu uništavane jedna za drugom države Evropske unije i da red dođe i na poslednu – Nemačku koja je upravo glavni zagovornik programa oštrih mera štednje. Kako je to rekao i profesor M. Mencinger (u interviju za Glas Srpske) kriza je stvarana skoro četiri decenije, koliko traje preraspodela BDP-a u korist kapitala, a na štetu rada i prebacivanje proizvodnje u zemlje sa niskim nadnicama. Štednja koja je bila veća od investicija koristila se za privatizacije i špekulacije. Potražnja je zbog toga sve više održavana kreditima, te novim finansijskim „proizvodima“ Američki toksični papiri samo su inicirali početak kraja neodrživog razvoja, a još uvek se ne vidi razlog za optimizam, jer nema promena u svetskom ekonomskom poretku.

Ipak, dugotrajnost krize i socijalne tenzije koje postaju dramatične u sve većem broju zemalja (ne samo siromašnih nego i onih koje su decenijama znale samo za prosperitet) mogu ubrzo da dovedu do iznuđenih rešenja. Pitanje je samo vremena kada građani mnogih zemalja više neće biti spremni da stežu kaiše i žive sve lošije, u uslovima višegodišnje privredne stagnacije i rasta nezaposlenosti i kada se zaduženost njihovih država uprkos velikim odricanjima (i pored „velikodušne pomoći“ kreditora) sve više povećava.