Pinokio objašnjava privlačenje stranih ulagača u Srbiju

Srbija je kao nikada ranije preplavljena svakodnevnim vestima o dolasku stranih ulagača. Državni zvaničnici, političari na vlasti i oni koji su sada obični građani utrkuju se ko će od njih više da se slika za medije kako preseca vrpcu ili priča sa strancima koji izjavljuju nameru da ulože u Srbiju i na taj način doprinesu povećanju zaposlenosti. Usta su im puna slatkih obećanja pred izbore. Za one koji imaju kratko sećanje, to su isti ljudi koji su 2008. obećavali smanjenje nezaposlenosti (i još mnogo toga), a ona se za vreme njihovog mandata povećala za preko 200.000 (videti tabelu br. 1). Kriv im je uvek neko drugi: ekonomska kriza koju „niko nije mogao da predvidi“. Političari se bave politikom jer smatraju da imaju viđenje budućnosti koju streme da oblikuju i promene. Ako nemaju takvu viziju (uključujući i predviđanja) i način da je sprovedu, bolje da se ne bave svojom strukom. Nijedan od ponuđenih odgovora ne pruža pravi odgovor na suštinu i cenu koju Srbija plaća za privlačenje stranih ulagača. To želimo da razotkrijemo i da se oslonimo na naš raniji članak objavljen u Novoj srpskoj političkoj misli.[1]

Velika buka diže se oko mogućih stranih ulagača u verovatnoj nameri vlasti da se zataškaju nekoliko važnih činjenica i skrene pažnja javnosti (takozvano “spinovanje“). Prva je ogroman pad industrijske proizvodnje od skoro 15% u februaru 2012. na godišnjem nivou. Ovo je najveći pad od oktobra 2000. kada je u Srbiju stigla demokratija. Druga bitna svar je zaduživanje Srbije u inostranstvu koje je za protekle četiri godine bilo najveće i najbrže u istoriji države. Umesto da ta sredstva budu uložena na razuman način u proizvodnju ili infrastrukturu, najveći deo je otišao na potrošnju. Buduće generacije i poreski obveznici će tako arčena sredstva morati da vraćaju i da se sa gorčinom sećaju onih koji su ih zadužili. Treće je predizborno obećanje vlasti da će prekinuti emigraciju mladih i obrazovanih samo ako dođu i ostanu na vlasti. Beznađe i ratovi neće više biti razlog odlaska. I kada su došli na vlast statistika je porazna. “Za deset godina “demokratije i nade" u svet je otišlo tačno četiri puta više mladih i stručnih ljudi, nego u prethodnih deset godina beznađa i ratova“.[2] Četvrta činjenica je demografska katastofa, jer je Srbija u toku jedne decenije demokratije smanjila broj svojih stanovnika za pola miliona, a natalitet nikada nije bio niži. Ovo su pokazatelji uspeha vlasti u upravljanju zemljom koji uopšte ne doprinose dobrim izgledima na izborima.

Strani ulagači su potrebni svakoj zemlji. Njihov dolazak ukazuje na to da zemlja pruža mogućnosti za zaradu profita (tržište raste). Ali strani ulagači treba da budu samo dodatak zdravoj domaćoj ekonomiji, a ne njen osnovni pokretač. Stani ulagači su osnovni pokretač ekonomija zemalja kao što su to Kongo ili Centralno afrička republika u kojima učestvuju sa 65 i 62%, respektivno, u nacionalnim investicijama, dok je taj procenat u Sloveniji 11%, a u Rumuniji 20%[3]. Stranci se pitaju: ako domaći preduzetnici ne ulažu u sopstvenu zemlju, zbog čega bismo mi to činili? Ako domaća vlast želi da stvori posebno povoljno okruženje prvenstveno za poslovanje inostranih preduzeća, da li je vlast domaća? Ako stranci dođu zbog raznih stimulacija, oni mogu da ostanu dok stimulacije traju. Pri isteku stimulacija, strane firme mogu lako da ucenjuju vlast: ili nastavite sa stimulacijama (plaćajte vi plate zaposlenih radnika) ili mi odlazimo.

Ekonomska nauka i uspešna praksa odavno su odgovorile na moguću nedoumicu o najprikladnijem načinu za privlačenje ulagača iz inostranstva. Ti načini su da se ulagačima ponudi rastuće i po mogućstvu veliko tržište, društvena stabilnost, dobra infrastruktura, pouzdani i konkurentni lokalni dobavljači i obrazovana, kreativna i produktivna radna snaga. I tu je kraj priče. Razne vrste novčanih podsticaja strancima u vidu neposrednih subvencija za svako novo radno mesto, besplatne lokacije ili oslobađanje od plaćanja poreza nisu na spisku oruđa ekonomske politike koje savetuje nauka (ko je prati), uspešna praksa i ugledne međunarodne institucije. Stimulacije samo razotkrivaju neprivlačnost dotične lokacije, jer da je privlačna, nikakve stimulacije joj ne bi bile potrebne.

Ekonomska politika svake države treba prvenstveno da stvori uslove za povoljno ulaganje domaćih preduzeća, pa tek potom da se povinuje stranim. Međutim, zvaničnici Srbije samo pričaju o stranim ulagačima dok su domaći gurnuti u zapećak. Potrebno je smanjenje brojnih i velikih administrativnih prepreka, dozvola i poreza koji otežavaju i usporavaju poslovanje, a istovremeno stvaraju uslove za procvat korupcije.

Svakog dana u Srbiji ostaje bez posla 130 ljudi.[4] Nemajući ideje kako da ublaži takvu ekonomsku katastrofu, vladajuća garnitura čini najgoru moguću stvar pod uticajem nadristručnih iz G17+ (sada prikrivenog vuka u jagnjećoj koži regiona Mlađana Dinkića). Vlada privlači strane ulagače uz pomoć velikih novčanih stimulacija po zaposlenom. Stranim ulagačima pruža novčana sredstva poreskih obveznika Srbije, a stranci poslovično zapošljavaju nekvalifikovanu radnu snagu koja je slabo plaćena. Plata koja stiže tako zaposlenim radnicima po nekoliko godina dolazi iz budžeta Srbije. Dakle, strancima rade po nekoliko godina besplatno, kao “veslači na starovekovnim galijama“. Radna snaga je u Srbiji strancima jeftinija i od one u Kini. Ako je recimo subvencija stranim ulagačima €5.000 po svakom otvorenom radnom mestu (subvencije idu i do €10.000), a mesečna plata €250, tada domaći poreski obveznici plaćaju platu takvih radnika 20 meseci. Kada subvencije tj. plate koje dolaze iz budžeta Srbije presahnu (za recimo dve ili tri godine) tada strani ulagač može lako da kaže: ili nastavite sa subvenicama ili mi odlazimo.

Paušalne izjave sadašnjih i bivših državnih zvaničnika, a sada građana, da su se sredstva pružena strancima vratila u budžet države kroz razne poreze, nemaju gotovo nikakvu vrednost i značaj. Ovo je bitno ako se uzmu u obzir nihova ranija javna, a potpuno neispunjena obećanja koja su se na kraju graničila sa obmanom javnosti (Pinokijeva priča za koju niko nije odgovarao). Dok nezavisna revizorska kuća ne proveri i ne potvrdi kako se ta sredstva vraćaju Srbiji na jasan, verodostojan i proverljiv način i sve to javno objavi, paušalne izjave nemaju nikakvu vrednost i takvi odgovori su pod senkom velike sumnje i velikog nepoverenja.

Niti jedna međunarodna organizacija od imena i ugleda, a ni vredna akademska istraživanja ne savetuju stimulacije stanim ulagačima kao instrument ekonomske politike jer su one nedelotvorne.[5] Novac se prenosi sa siromašnih domaćih poreskih obveznika ka inostranim vlasnicima kapitala; raspodela dohotka je neravnomerna; i lako može da dođe do korupcije. U načelu, strani ulagač uvek dolazi na određenu lokaciju jer je tako ranije odlučio, a ako tamo postoje subvencije za ulaganje, nerazumno bi bilo da ih odbije. To mu snižava troškove poslovanja. Politika pružanja stimulacija strancima je čak i sa teoretske strane štetna jer pravi diskriminaciju između domaćih i stranih ulagača. U takvoj situaciji, domaći privrednik može da iznese svoj kapital u inostranstvo, pa ga zatim uloži u Srbiju pod nekim drugim, inostranim imenom i dobije besplatnu radnu snagu na nekoliko godina. Privlačno i zanimljivo, zar ne?

Zamislite državu koja nema nikakva rudna bogatstva, nema mnogo plodne zemlje, koja je daleko od glavnih putnih pravaca, nema izlaz na more, nema plovne reke i koja je u visokim planinama. Na pamet može da padne recimo Nepal ili Butan. Da li je takva zemlja privlačna za strane ulagače i pored mogućih lokalnih podsticaja ulagačima da dođu? Ili još bolji primer u Evropi. Švajcarska je zemlja koja se savršeno uklapa u opisanu kategoriju zemalja bez geografskih prednosti, a u isto vreme Švajcarska je među zemljama sa najvišim standardom na svetu. Iako je Švajcarska radna snaga skupa u poređenju sa ostalim zemljama, ova država je privlačna za strane ulagače i bez posebnih podsticaja. U čemu je tajna uspeha Švajcarske?

Nemajući nikakve prirodne izvore uključujući i lako obradivu zemlju, Švajcarska je odlučila da ulaže državna sredstva u visokostručno i specijalizovano obrazovanje. Tako obrazovana, kreativna i produktivna radna snaga je vrlo skupa, ali u isto vreme i vrlo privlačna i isplativa za ulagače, domaće i inostrane, u oblastima materijalne proizvodnje i pružanja usluga, posebno onih u kojima je visoka novododata vrednost (farmacija, specijalni materijali, visoka tehnika, medicinske usluge, finansije,...).

U vrlo teškoj ekomomskoj i opštoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, svako novo ulaganje, bilo domaće ili inostrano, u proizvodnju roba i usluga je dobrodošlo, pogotovo ako je to povezano sa zapošljavanjem novih radnika. Usled globalne ekomomske krize dolazi do usporavanja i sniženja stranih ulaganja na globalnom nivou. Konkurencija za privlačenje stranih ulagača vrlo je oštra. Veliki uspeh je kada strani ulagač dođe u Srbiju, uloži sopstvena sredstva (a ne sredstva poreskih obveznika iz Srbije kao što je to obično slučaj), zaposli radnike, pokrene proizvodnju, plaća poreze i doprinese izvozu. Obećanja da će Fijat da izvozi automobile u vrednosti od oko €1 milijarde svake godine još uvek treba da se potvrde u praksi, pogotovo što Fijat ima najgore moguće iskustvo u izvozu na zahtevno američko tržište od pre tri decenije. Takav veliki izvoz iz Srbije krije obaveštenje o uvoznoj zavisnosti Fijatovog izvoza. Stvara se lažna slika da je sve to izvoz iz Srbije, a ne govori se jasno koliki je udeo dodate vrednosti u Srbiji. Ako je to samo sklapanje i nešto jednostavnih i osnovnih delova, treba to javno reći. I sklapanje je dodavanje vrednosti i nema ničega lošeg u tome, bar ne za neko kraće vreme.

Saveti ekonomske struke i međunarodnih organizacija za ekonomsku politiku su sledeći. Mnogo je bolje i uspešnije uložiti sredstva u stalno obrazovanje radne snage i na takav način privući i zadržati strane ulagače, nego im pružati neposrednu novčanu pomoć. Većina sada najtraženijih struka na svetu nije postojala samo pre pet godina. Onaj ko obrazuje takvu radnu snagu za poslove sadašnjosti i budućnosti je taj koji najuspešnije privlači ulagače i tako skreće pažnju na sebe. Tako se ide u Evropsku uniju. Ko sprovodi takvu politiku odmah bude zapažen na „radarskom ekranu“ stranih ulagača. OECD i drugi, savetuju da se u politiku privlačenja stranih ulagača duboko uključi i ministarstvo za obrazovanje, ali Srbija na žalost sada na tom mestu nema Obradović, Dositeja. Koliko bi moglo da se obrazuje novih kadrova privlačnih za ulagače za sredstva koja su uložena za (privremeno) zapošljavanje nekvalifikovanih i niskoproduktivnih radnika? Prosveta i dalje jedva sastavlja kraj sa krajem. Dositej i dalje nedostaje Srbiji. Sada je prilika da se i navedena slabost ispravi.

Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu. Izneti stavovi predstavlju isključivo lično mišljenje autora i ne obavezuju nikog drugog, pogotovo ne institucije u kojima je zaposlen ili sa kojima je povezan