Отворено писмо председнику Тадићу

 Преузети одговорност и бити одговоран – уочите разлику!

Поштовани господине Председниче,

Србија се поново налази пред новим искушењем, а сат историје који бележи време и догађаје кроз које Србија пролази поново је активирао аларм. Не сумњам да га не чујете. У протеклом периоду, у последњих неколико месеци, Ви сте лично, као озбиљан политичар, преузели одговорност за решавање одређених појединачних проблема који су претили да угрозе егзистенцију грађана Србије. Истакли сте тада да желите да преузмете одговорност, и наишли сте на критике оних који не виде даље, и дубље, од дневно политичких дешавања. Лично, подржавам преузимање одговорности и то јесте потребно али није довољно, посебно данас, када се економија Србије, а самим тим, и грађани Србије, налазе пред изазовима без преседана.

Није довољно, зато што у времену светске финансијске и економске кризе, која се као цунами незаустављиво креће ка економији Србије, није довољно преузимати одговорност за решавање појединачних проблема. Данас се глобално мора сагледати опасност која прети, и сходно томе преузети одговорност, да не бисте у скоријој будућности били одговорни за економске последице. Преузимање одговорности је сасвим у реду, али бити одговоран подразумева далеко шири контекст. Покушаћу то да Вам предочим кроз погледе економисте који обрисе надолазеће кризе види нешто другачије.

Цунами који долази...

Цунами који долази и потенцијално прети да остави пустош у српској економији, има неколико димензија на које би требало обратити пажњу како би се удар што боље амортизовао. Прва димензија, на коју не можемо значајно утицати, јесте пад тражње за производима у водећим светским економијама. Тај пад тражње није једнократна појава, он иницира механизам мултипликације, и просто расте из дана у дан, стварајући велике проблеме реалном сектору у водећим светским економијама. Смањење тражње за производима појединих фирми утиче ланчано и на смањење њихове тражње према својим добављачима, а као што можемо да уочима утиче и на отпуштање радника. Сведено, постоји двоструки негативни ефекат смањења тражње - први, ланчано смањење продукције тј. пад привредне активности, и други, отпуштање радника тј. повећање незапослености што додатно утиче на смањење тражње. Последично везано за прву димензију, друга димензија цунамија односи се на смањење инвестиција у водећим светским економијама.

Трећа димензија односи се на „затварање“ пословних банака у развијеним светским економијама. Криза је избила на финансијском тржишту и многе пословне банке су платиле цену улагања финансијских средстава ради остваривања високог али ризичног профита. Данас пословне банке и те како пазе на своје билансне позиције, и тешко прихватају да пласирају финансијска средства ако постоји и мали наговештај ризика у пласману. Но, ово затварање пословних банака нас поново враћа на претходне две димензије. Смањење кредитне активности са једне стране утиче на смањење тражње (пад кредитне линије везане за становништво), а са друге на смањење инвестиција (пад кредитне линије везане за привреду).

Како ће финансијски цунами утицати на економију Србије?

Прва и друга димензија цунамија који долази, директно ће се у првом удару одразити на смањење тражње за извозним производима привреде Србије. Тај први удар у привреди Србије се већ осећа, посебно у индустријским секторима који су директно повезани са погођеним индустријским секторима у водећим светским економијама. Негативни ефекти се попут заразе шире и на привреду Србије - погледајте Сартид, Тигар... Али Сартид и Тигар нису само привредни субјекти који се налазе у проблемима. Посматрајте причу шире. Уочите да су Сартид и Тигар, Смедерево и Пирот, генератори регионалног развоја у поменутим подручјима. Уочите да Сартид и Тигар имају своје добављаче, и да ће се проблеми у поменутим привредним субјектима проширити и на повезана лица. Сартид и Тигар представљају и девизне приливе, тј. значајан квантум у понуди девиза на међубанкарском девизном тржишту. Извозни приходи наших предузећа представљају један део стабилности наше валуте. Сартид, Тигар и њихови добављачи представљају такодје фискалне приходе у буџету Србије. И на крају уочите да Сартид, Тигар и њихови добављачи јесу и људи који раде у њима, јесу њихове породице. Али Сартид и Тигар нису једини, велики број предузећа ће бити погођен негативним ефектима светске економске кризе. Друга димензија цунамија, смањење инвестиција у развијеним економијама, директно ће се одразити на смањење страних директних инвестиција у Србији. Да, то јесу неопходна финансијска средства за затварање дефицита у текућем делу платног биланса Србије, али нису само то. Стране директне инвестиције су прилив девиза на међубанкарском девизном тржишту тј. још један значајан фактор стабилности наше валуте. Такође, стране директне инвестиције, посебно греенфиелд инвестиције, јесу у суштини раст привредне активности, повећање запослености и раст фискалних прихода у буџету Србије. Све ово јесу проблеми о којима се говори, али оно о чему се не говори јесу проблеми који се односе на други аспект страних директних инвестиција, а то је извлачење профита из већ инвестираног капитала у Србији. У овдашњим анализама се полази од тога да ће стране компаније реинвестирати своје профите у нов циклус производње. Међутим, услед великих проблема у својим матичним компанијама, врло лако се може десити да стране компаније крену да извлаче профит из Србије. Последице оваквих одлука директно се манифестују на нашу екстерну равнотежу и стабилност наше валуте. Услед извлачења профита повећава се дефицит у текућем билансу и истовремено се повећава тражња за страном валутом на међубанкарском девизном тржишту. Значи, имаћемо константан притисак на депресијацију националне валуте, и као последицу тога константно смањење девизних резерви како би се спречиле значајније осцилације вредности националне валуте. Трећа димензија цунамија, затварање пословних банака у развијеним светским привредама, директно ће се одразити на нашу економску активност преко пословних банака које су на основу власничке структуре у рукама страних пословних банака. Два ефекта су посебно битна када је реч о пословним банкама које су у власништву страног капитала. Први, који је био доминантан до избијања финансијске кризе, односио се на прилив капитала из матичних банака који је утицао на раст кредитне активности и апресијацију тј. јачање вредности динара. Наравно, овај ефекат је данас изузетно пригушен, и то се добро уочава на међубанкарском девизном тржишту јер се понуда девиза по овом основу изузетно смањила. Други ефекат односи се на потенцијалну могућност повлачења капитала са финансијског тржишта Србије и враћања истог у матичне банке у иностранство. Заједничко дејство оба ефекта, на међубанкарском девизном тржишту, може створити страховит притисак на депресијацију динара и узроковати велико и брзо смањење девизних резерви. Поента је да „не убија одлив капитала, већ престанак прилива капитала“. А као што можемо уочити на основу претходних разматрања, прилив капитала ће бити неупоредиво мањи него претходних година.

Како ће привреда Србије одреаговати на цунами који наилази?

Констатација да ће уследити успоравање привредне активности је једноставан одговор, и не може да омогући јасно уочавање смисла разлике између преузимања одговорности и бити одговоран. Напросто, мора се детаљније указати на опасности које прете. Почнимо од реалног сектора. Пад индустријске производње очигледно наставља тенденцију са краја претходне године, и очекује се да ће тај пад у фебруару и марту бити драматичан. Последице урушавања реалног сектора и успоравања привредне активности резултираће повећањем незапослености јер ће предузећа почети да отпуштају раднике. Проблеми у појединим предузећима ланчано ће се преко добављача преносити и на остала предузећа. Економска криза рађа социјалну кризу, а социјална криза обара домаћу тражњу, што као феедбацк утиче на смањење тражње за производима на домаћем тржишту. На тај начин криза се преноси на сектор услуга, посебно на трговину. Ефекти ове заразе преносе се на фискални сектор кроз драматично смањење прихода ПДВ-а у земљи, такође смањује се приход од пореза на доходак грађана и смањује се приход од пореза на добит предузећа. Већ данас је очигледно да је приходна страна буџета у великим проблемима. Неко би помислио да је данас, у овом тренутку, добро што скоро 50% прихода у буџету Србије чине приходи од царина и ПДВ-а на увозне производе, али и ови приходи ће ускоро бити под снажним утицајем економске ситуације у Србији. Депресијација динара, смањење агрегатне тражње и социјална криза на помолу, утицаће и на смањење увоза. Може се помислити да депресијација динара и смањење агрегатне тражње утичу позитивно са становишта екстерне равнотеже и ситуације у текућем делу платног биланса, али поента није у екстерној равнотежи у овом тренутку. Поента лежи у фискалном сектору и приходима буџета, а такође и у социјалној компоненти. Зашто? Прво, имамо смањење прихода од царина, а сходно томе и прихода од ПДВ-а на увозне производе. Значи буџет тј. држава улази у још веће проблеме. Друго, поред таласа отпуштања радника, имамо нов, снажан удар на стандард становништва услед депресијације динара. Сви који су у време илузије стабилног и јаког динара узели кредите у националној валути, али везане девизном клаузулом за евро, наћи ће се у великим проблемима са сервисирањем обавеза по основу узетих кредита. Да ли је могуће да је памћење наших грађана тако кратко, и да су већ заборавили како су их поједини политичари просто гурали у кредитно ропство уверавајући их у стабилност и снагу динара за коју су баш они заслужни, они експерти! Ако су и заборавили, брзо ће се присетити. Банке ће покренути поступке реализације права на хипотеку, што значи да ће многи од оних који су купили станове на кредит, а са несигурним примањима у домаћој валути, остати и без стана и без хипотеке. Но, поента није само у стамбеним кредитима и хипотекама на исте. Сви они који су узели кредите са девизном клаузулом, без обзира на намену тих кредита, наћи ће се у ситуацији да ће депресијација повећати њихове обавезе у динарима по основу узетих кредита. На тај начин редефинисаће се расходна страна буџета наших грађана на штету дела расположивих финансијских средстава која се односе на егзистенцијалне трошкове. Значи, грађани који су узели кредите, а плату примају у динарима имаће веома велике проблеме да са постојећим нивоом примања споје почетак са крајем месеца.

Но, неће бити само грађани у проблемима. Исту судбину делиће са њима и наша привреда тј. реални сектор. Претпоставимо да посматрамо предузеће које користи одређену увозну компоненту у процесу производње или пак има кредитне обавезе везане девизном клаузулом, а таквих предузећа није мали број. Услед депресијације динара повећаће се расходи за увозну компоненту производње (без обзира да ли се производи за домаће или инострано тржиште), или ће депресијација утицати на повећање динара потребних за сервисирање обавеза по основу узетих кредита из иностранства за одвијање процеса производње (70% нашег спољног дуга је у рукама приватног сектора). Расходна страна наших предузећа бележиће раст, а приходна у најбољем случају стагнацију. Мада, услед смањења тражње на домаћем тржишту реално је за очекивати смањење прихода, а то нас поново доводи до приче о успоравању привредне активности и отпуштању радника. Још једном ћу се вратити на фискални сектор. Оваква ситуација подразумева немогућност плаћања ПДВ-а, а о порезу на добит да и не говоримо, јер добити неће бити. Такође, отпуштање радника повлачи за собом смањење пореза на доходак, и уједно изискује већа издвајања у буџету за социјалну помоћ... али одакле, када ће приливи у буџет бити све мањи.

На крају, шта можемо да очекујемо од финансијског сектора? Већ смо указали да је мало вероватно да ће пословне банке, посебно оне које се налазе у рукама страног капита, повлачити кредитне линије из иностранства. Већа вероватноћа је да ће ток капитала променити смер и кренути изван Србије, а то ће уз све напред побројане негативне факторе који се односе на смањење понуде девиза на међубанкарском девизном тржишту, створити још већи притисак на депресијацију динара кроз повећање тражње за девизама. Постоји потенцијална могућност појаве валутне кризе, а онда се целокупни економски систем распада.

Како Влада покушава да ублажи ефекте светске економске и финансијске кризе?

Да, економске мере Владе за ублажавање ефеката економске кризе јесу иницијатива која подразумева преузимање одговорности, иако се то не потенцира. Потенцира се нешто сасвим друго. У овако озбиљној ситуацији, у којој се налази Србија и њени грађани, ми имамо парадоксалну ситуацију да се Влада хвали доношењем економских мера на папиру, а не спомиње преузимање одговорности у случају неуспеха истих. Председниче, ко преузима одговорност, и ко ће бити одговоран у случају неуспеха?

Предложене економске мере, тврдим, неће дати очекиване резултате, превасходно због тога што помоћ иде преко пословних банака, а пословне банке нису хуманитарне институције које помажу своје клијенте. Пословне банке ће се у одобравању финансијских средстава руководити својим пословним правилима, а превасходно ризиком улагања. Шта то значи? То значи да ће већина предузећа, којима је заиста потребна финансијска помоћ за превазилажење проблема ликвидности, бити ускраћена за потребну помоћ. А то ланчано повлачи све напред наведене проблеме у реалном сектору, фискалном сектору и финансијском сектору. Проблем у фискалном сектору, са приходном страном буџета је већ очигледан. Нови преговори са Међународним Монетарним Фондом (ММФ) управо то потврђују. Иако нам је пре месец дана ММФ одобрио финансијску помоћ, Србија је поново у преговорима са ММФ-ом. Званично страни електронски медији (Блоомберг) говоре да је нова сума око које се воде преговори око 1,3 милијарде долара. Данас, већ видимо да се спомиње сума од 2,5 па чак и 3 милијарде долара. Зар је то решење? Чак и ако се задужимо, без обзира да ли од ММФ-а или неког другог иностраног повериоца, ми нећемо на тај начин решити суштинске проблеме у нашој економији. Да, купићемо можда месец или два са становишта приходне стране у буџету, али реални сектор ће наставити свој суноврат. Још горе ако средства добијемо од ММФ-а, јер је њихова помоћ условљена применом њихове „медицине“, а она подразумева драстично смањење јавне потрошње (читај смањење плата и пензија). На тај начин не може се спасити привредна активност и одржати какав такав, минимални животни стандард већине наших грађана. Парафразираћу Вам изјаву Ангеле Меркер у Бундестагу од пре месец дана, у којој немачка канцеларка констатује да је Немачка сведок најгорег економског периода у протеклих неколико деценија, и да се налази у ситуацији у којој знање из економских књига тренутно нема неку сврху. Потребни су нови људи, нов економски концепт за спашавање српске привреде.

 Дакле на крају да се вратимо на почетак: Председниче, ко преузима одговорност и ко ће бити одговоран? Аларм је активиран!

(Аутор је доктор економских наука, стручњак за међународне финансије)