Operacija Sartid

O Sartidu je u srpskoj javnosti bilo nekoliko rđavih stereotipa. Videćemo kako je U. S. Steel je, zajedno sa ostatkom antiliberalnog kartela, te stereotipe sistematski podsticao, a nove, takođe rđave stereotipe o Satridu, i sam stvarao i širio. Tako je obezbedio da se Sartid u javnosti obezvredi, a njegova prodajna cena najvećma spusti.

Prvi je rđav stereotip da je smederevska železara podignuta na pogrešnom mestu, tamo gde nema ni gvožđa, ni uglja. Navodno je Tito, prilikom jedne posete Smederevu, pitao “Čega lijepog vi ovdje najviše proizvodite?”. “Grožđa, druže Tito”, glasio je odgovor. “A, gvožđa. Onda, dajte drugovi da se ovdje napravi željezara”. Ova zgoda je izmišljena, ali je ponavljana kad god se pisalo o Sartidu, tako da se početkom 2000-ih počelo misliti da je ona istinita (1).

Sartid je, međutim, stariji od komunista, a mesto na kome je železara podignuta zapravo je povoljno. Kompanija je nastala kao Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo (SARTID), 20. februara 1913. godine. Smederevo su strani i domaći deničari odabrali upravo zbog njegovog zemljopisnog položaja. U blizini su se nalazili pruga i put Beograd-Niš, kao i plovni Dunav. Retko gde su nalazišta gvožđa i uglja blizu (2), tako da su dobre saobraćajnice za dopremanje sirovine preduslov uspešne čeličane. Ratovi 1912-1918 predupredili su Sartid u izgradnji prerađivačkih pogona. Ali, u proleće 1921. godine, na samoj obali Dunava, započinje podizanje prvih većih prerađivačkih postrojenja. Do 1926. napravljena je čeličana. Godine 1935. puštena je u rad topla valjaonica za tanki lim. Uporedo sa njom, izgrađena je i pocinkovaonica. Narednih godina puštene su u rad simens-martinova peć od 20 tona i valjaonica čeličnih profila. Sartid je, do 1939, već zapošljavao 900 radnika, proizvodio 18.000 tona čelične robe i bio među najvećim železarama na Balkanu.

Komunisti su, nakon nacionalizacije (izvršene 5. decembra 1946), otpočeli dalje širenje i osavremenjenje pogona. Izgrađena je druga peć od 20 tona, zatim elektropeć, livnica, nova polumehanizovana topla valjaonica tankog lima, kao i još jedna pocinkovaonica. Ipak, nova postrojenja nisu proizvodila više od 100 hiljada tona čelika godišnje. Pogotovo nisu proizvodila onaj oblik čelika koji je bio neophodan narastajućoj industriji. A to su hladno i toplo valjani limovi (3). Dalji razvoj cele industrije počivao je na ovim proizvodima, a njih na tadašnjem jugoslovenskom tržištu nije bilo. Jugoslavija je uvozila čelične robe u vrednosti od milijardu dolara godišnje. Trećinu tog čelika trošila je industrija Srbije.

Otuda je srpsko komunističko rukovodstvo, 1963. godine, donelo odluku da se pristupi izgradnji nove tzv. integralne železare. Najveći deo sredstava (preko 70%) Srbija je trebalo da dobije od Centralnog investicionog fonda. Iz istog izvora već su bile izgrađene, ili modernizovane, železare u Jesenicama, Ravnima i Štorama (sve u Sloveniji), u Sisku (Hrvatska), dobar deo metaloprerađivačkih postrojenja u Zenici (BiH), Skoplju (Makedonija) i Nikšiću (CG). Sada je bio red i na Srbiju da dobije novac iz ovog fonda. Za mesto nove železare odabrano je selo Radinac, sa druge strane Smedereva. To mesto je bilo udaljeno devet kilometara od Dunava i starih pogona. Nova železara trebalo je da se prostire na 360 hektara, pa se moralo ići dalje od samog grada. No, bilo je zamišljeno da se od Dunava prokopa plovni kanal, kojim će se ruda dopremati do novih postrojenja (4). Železara je trebalo da se sastoji od topionice sirovog gvožđa, čeličane sirovog čelika, valjaonice hladnih limova i valjaonica toplih limova. Odabrana je najmodernija tehnološka verzija proizvodnje čelika preko kontinuiranog livenja. Ukupno je trebalo da se proizvodi dva miliona tona kvalitetnog čelika godišnje.

Sve je, dakle, bilo zamišljeno razborito. Da je Metalurški kombinat Smederevo (skraćeno MKS) (5), završen do 1970, kao što se i moglo (6), imao bi bar šest godina rada u razdoblju najveće svetske potražnje za proizvodima od čelika. Ako bi MKS i pogodila kriza crne metalurgije iz osamdesetih, devedesete bi mu dale novi polet. Naime, proizvodna tehnologija smederevske železare dobro je odabrana (7), pa je nakon raspada istočnog bloka, železara bila bolja od većine istočnoevropskih i sasvim na nivou zemalja EU. Štaviše, početkom 2000-ih, usled industrijskog uspona Kine, došlo je do pravog buma na tržištu čelika (8). Samo da je proradio na vreme, dakle sredinom sedamdesetih, MKS/Sartid se, početkom 2000-ih, mogao prodati za najmanje milijardu dolara. Za bar 40 puta više od onoga što je za nju platio Ju Es Stil!

Stvari su, međutim, krenule naopako. MKS se gradio “kao Skadar na Bojani”. Pao je u dugove i, kada je konačno završen, U. S. Steel ga se, uz pomoć reformatora i misionara, budzašto domogao.

* * *

Sartidov dug od “1,7 milijardi dolara” drugi je rđavi stereotip u vezi ove kompanije. Činjenice u vezi porekla, kao i u vezi visine duga, U. S. Steel i kartel su namerno iskrivljivali. Tako je javnost stekla utisak da je Sartidov dug nastao kao proizvodni gubitak ovog suštinski “nerentabilnog” preduzeća. I iznos duga je namerno povećavan. Tokom devedesetih, smatralo se da dug iznosi oko 500 miliona dolara. Ali, kao što ćemo videti, predstavnici Ju Es Stila su, odmah po dolasku u Srbiju, započeli snažnu propagandu o “1,7 milijardi dolara duga”. Tako je Srbija jedva dočekala da se reši tog “večitog gubitaša i “bureta bez dna”.

Istina je, međutim, nešto drugačija. Najveći deo duga nije nastao kao plod proizvodnih gubitaka, već kao investiciono zaduženje. Taman kada je Srbija došla na red da se okoristi o Centralni investicioni fond, on je ukinut. Da bi se izgradio, MKS je počeo da se zadužuje kod stranih i domaćih banaka. Tako veliki i skupi objekti najčešće su se gradili sa kreditima na 30 do 50 godina i sa kamatom od 4% godišnje (recimo, Đerdap 1). Međutim, za izgradnju MKS uzimani su kratkoročni krediti, sa kamatom koja je često prelazila i 11% godišnje (9). Krediti su uzimani, zatim delimično vraćani, produživani ili zamenjivani, tako da se na kraju gotovo sasvim izgubila računica. Nije se znalo koliko je tačno uloženo u MKS, koliko su bila strana dugovanja, a koliko MKS stvarno vredi. To je iskoristio U. S. Steel i za male pare kupio Železaru.

I zbilja, 16. novembra 2001, otpisano je 66 odsto, ili tri milijarde dolara Pariskog duga. Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević posle toga je izjavio da dug Sartida, zajedno sa svim kamatama, “nakon otpisa od strane Pariskog kluba iznosi oko 900 miliona dolara” (Blic , 5. jun 2004, str. 8). Zatim je , 1. jula 2004, i Londonski klub otpisao Srbiji 1,6 milijardi dolara duga. Bar polovina toga duga odnosila se na Sartid. Da će Londonski klub Srbiji otpisati najveći deo dugova, a sa time i one Sartidove, moglo se opravdano pretpostaviti i te 2002. ili 2003. godine, kada je U. S. Steel preuzimao Sartid. Ali, Pariski klub već je 2001. godine otpisao deo srpskih drugova. Otuda, priča o “1,7 milijardi dolara duga” od samog početka nije bila istinita.

Pažljivim pregledom štampe utvrdio sam da je prvo pojavljivanje ove cifre u srpskoj javnosti bilo u Blicu, 6. aprila 2002. Tada je pod naslovom “Sartid duguje 1,7 milijardi dolara” objavljen intervju sa DŽonom Gudišem (J. H. Goodish), izvršnim potpredsednikom Ju Es Stila. U tom razgovoru on je izjavio da njegova kompanija “upravo analizira strukturu tog duga koji je veći od 1,7 milijardi dolara”. Gudiš je tu cifru, narednih dana, još nekoliko puta pomenuo (Blic, 18. april 2002; NIN , 18. april 2002). Nakon toga je “dug od 1,7 milijardi” postao opšte mesto kada se god govorilo o privatizaciji Sartida. Ali, brojka od 1,7 milijardi dolara bila je najviša granica duga. Ona je dobijena tako što je u Sartidov dug uračunato sve: i puna glavnica od 800 miliona, i 400 miliona kamata, i 400 miliona već uglavnom otpisanog Sartidovog duga ugašenim srpskim bankama (Jugobanci, Beobanci, Investbanci i Beogradskoj banci), i 120 miliona duga inodobavljačima, i 65 miliona duga Jugometala (koji je, tokom devedesetih, ušao u Sartid, ali nije prodat Ju Es Stilu) i 50 miliona poslovnog duga javnim preduzećima (EPS, NIS, ŽTP) i ratna šteta nastala bombardovanjem itd (13). Međutim, već u tom trenutku bilo je jasno da je tolika cifra nerealna. Već se 2002. znalo da će strane kamate sigurno biti otpisane. Već se onda znalo da će jednako tome biti otpisana i sva domaća dugovanja (14). Konačno, već se onda znalo da se može računati čak i na otpis dela strane glavnice - što se ubrzo i dogodilo.

Zašto je onda U. S. Steel krenuo sa propagandom o 1,7 milijardi dolara duga? Zato što je time značajno snižavao cenu Sartida. Najpre, kada se kupuje zaduženo preduzeće, novi vlasnik preuzima dugove i za toliko umanjuje cenu. Kada je U. S. Steel kupio čeličanu u Košicama, platio ju je 60 miliona dolara (uz obavezu da tokom deset narednih godina uloži još 700 miliona dolara i da za tih deset godina ne otpušta radnike). Ali, ovom kupovinom, U. S. Steel je na sebe preuzeo i otplatu celokupnog duga Košica od 325 miliona dolara (Wall Street Journal, 3. maj 2004; preneseno u Inter-Nacionalu , 4. maj 2004). U trenutku kada je Gudiš započeo sa propagandom od 1,7 milijardi dolara nije se znalo da će vlada Srbije sve dugove Sartida da preuzme na sebe (15). Otuda je bilo dobro te dugove povećavati, kako bi se umanjila Sartidova cena.

Sa druge strane, priča o velikim Sartidovim dugovima bila je važna zbog stvaranja utiska o njegovom katastrofalnom poslovanju. Ako je neko preduzeće za dvadeset godina napravilo 1,7 milijardi dolara duga, onda zbilja javnost nije imala druge do da zaključi kako je najracionalnije da se takvo čudo što pre proda – makar i budzašto. Ali, kao što je već rečeno, najveći deo duga nastao je iz investicija, ne iz poslovanja. Uistinu, MKS/Sartid nikada nije uspeo da posluje sa dobitkom jer je stalno vraćao dugove. A čak i kada su mu dugovi zamrzavani, MKS nije imao upotpunjenu liniju proizvodnje koja bi mu omogućila rad punim kapacitetom. I taman kada je, početkom devedesetih, MKS kompletiran, došle su sankcije i preduzeće je ponovo utonulo u gubitke.

* * *

Da je MKS/Sartid ogroman tehnološko-poslovni promašaj, treći je negativni stereotip koji je U. S. Steel obilato koristio kako bi se jeftino dograbio Sartida. Međutim, razlozi gubitaka Smederevske železare ne dolaze ni od kakve inherente tehnološko-proizvodne mane ovog koncerna, već zbog nepovoljnog poslovnog početka, nepovoljnog društvenog okruženja i slabe uprave.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih, MKS je posrtao pod teretom dugova. Oni, naime, nisu kao u ranijim slučajevima izgradnje “socijalističkih giganata” preneseni na centralnu banku. Bili su stavljeni na teret samog preduzeća, što je bila veoma loša startna pozicija za svako poslovanje. Dok su troškovi kapitala i fiksni troškovi u proizvodnim troškovima crne metalurgije u SAD učestvovali sa 7,3%, u MKS su oni bili 30,1% - četiri puta više ( Poslovni krug , 12/1995). Pošto MKS nije mogao da vraća dugove onim tempom kojim su pristizale otplate, kamate su se ubrzano uvećavale. Na kraju su one dostigle čitavih 67% vrednosti same glavnice! (16). To je dodatno otežavalo poslovanje Sartida, koji je pod teretom dugova sve dublje tonuo. Sredinom osamdesetih, država Srbija ipak je morala da se umeša. Do tada je već dug MKS, sa kamatama, iznosio polovinu celokupnog spoljnjeg duga Srbije ( NIN , 6. septembar 1987). Stoga je svaki drugi dinar, odvajan u Srbiji radi ulaganja u proizvodnju, praktično odlazio na otplatu duga MKS ( Borba , 22. januar 1987).

Ali, bez obzira na zelenaške kamate, i sama Železara je pravila gubitke (17). Istina, tokom osamdesetih, većina od 12 jugoslovenskih železara radila je sa gubicima (recimo, 1988. železara Zenica je imala veći gubitak od železare Smederevo). Jugoslovenski metalurzi su se, uopšte, žalili da se domaća cena čelika namerno drži niskom (18), a da je EU uvela veoma oštre protekcionističke mere za izvoz na tamošnja tržišta. Ipak, ostaje činjenica i da je proizvodnja u Železari Smederevo bila loše organizovana. Svetski prosek troškova proizvodnje bio je 360 dolara po toni čelika, a u Smederevu je bio 420 dolara. Produktivnost po radniku u svetu je bila 300 tona čelika, a u Smederevu 78 (Politika, 19. decembar 1988). Socijalistički koncept privrede podrazumevao je višak radnika, koji se, tokom osamdesetih, u MKS kretao oko 33% (19). Zbog ideološke fiksacije zvane “samoupravljanje”, ti radnici su bili krajnje loše organizovani (20). Pri tome je i poslovodstvo bilo, kao i svuda u socijalističkoj privredi, često poslovno neodgovorno, nekompetentno i rastrošno (21). No sve te mane nisu se ticale tehnološko-proizvodne strukture same Železare, već isključivo organizacije i društvenog okruženja.

Treći hendikep koji je onemogućavao da MKS proradi punom snagom i u najboljem svetlu pokaže svoju isplativost bila je dugotrajna nezaokruženost proizvodnog sistema. Železara se, zbog nedostatka sredstava i zakašnjenja izvođača radova, predugo gradila (22). Stalno je nešto bilo nezavršeno, pa je dugo vremena postojao nesklad između pogona za proizvodnju čelika i gvožđa, i valjaoničnih postrojenja (23). Kada je čeličana konačno završena, 1974. godine, izgledalo je da je čitav proizvodni sistem zaokružen. Ali, onda je zaključeno da treba napraviti još jednu hladnu valjaonicu, pa je uzet još jedan kredit (24). I taman je ta druga hladna valjaonica završena, a krajnjom nepažnjom radnika, 1986. godine, izbija požar koji sasvim uništava prvu hladnu valjaonicu (25). Takođe, taman je 1987. godine završena druga visoka peć, a prva je, zbog dotrajalosti, morala na remont (26).

Konačnom, taman je, početkom devedesetih, sve nekako kako-tako kompletirano (27). Broj zaposlenih smanjen je, do kraja 1991, za 1.800 ljudi. MKS je početkom 1992. proizvodio 110 hiljada tona čelika mesečno ( Ekspres , 11. decembar 1994) i izvozio robu u vrednosti 800 miliona dolara. To je bilo dva puta više nego što U. S. Steel Srbija, uz sve proslave i državne čestitke, izvozi danas. A onda su 1992. došle sankcije, a zatim i bombardovanje, 1999. godine. Proizvodnja je pala na 8% iskorišćenosti postrojenja. Što je još gore po Sartid, javnost je sa ironijom posmatrala nastojanja novog SPS direktora, Dušana Matkovića, da preko Sartida pokaže kako “sankcije srpskoj privredi ne mogu ništa”. Groteskno su delovale njegove propagandne kampanje o “preorijentaciji Sartida na proizvodnju pečuraka” (28), o izradi “srpskog samohodnog skejta” (29), o projektu “Gvozden” zasnovanom na “novoj revolucionarnoj tehnologiji” (30) itd. Neprijateljstvo koje se u anti-Miloševićevskoj javnosti stvorilo prema Matkoviću i njegovoj političkoj gorljivosti (31), kasnije je propaganda antiliberalnog kartela vešto preusmerila u neprijateljstvo prema celom Sartidu kao srpskom preduzeću. Stvoren je utisak da je Sartid samo jedna kulisa za političku propagandu od koje se ništa ozbiljno ne može napraviti – osim ako se ne pokloni strancima.

* * *

Konačno, da je Sartid beskorisna gomila gvožđa koja je, osim sa dugovima, opterećena još i sa mnogo radnika, četvrti je negativni stereotip o Sartidu koji je antiliberalni kartel pažljivo negovao. Tako je već pominjani DŽon Gudiš, u razgovoru za NIN (18. april 2002), objašnjavao da u Sartidu “već 10 do 15 godina proizvodnja opada, odnosno gotovo da je uopšte nema”. I ne samo da u Sartidu “gotovo uopšte nema proizvodnje”, već je tu i gomila besposlenih radnika kojima će novi gazda morati da daje platu za njihov (ne)rad. “U čeličani iste veličine kao ova, sa istim kapacitetom proizvodnje, mi bismo (u SAD – A. S) imali manje od 2.000 zaposlenih, a ne 10.000 koliko ih ima ovde. Prosečna plata je, svakako, tamo veća, ali se kompenzuje zato što ovde ima daleko više zaposlenih”.

Najpre, proizvodnja u Sartidu je tokom sankcija zbilja prestajala, ali je dosta uspešno obnavljana čim bi sankcije malo popustile. Do kraja 1996. godine dostignuta je proizvodnja od 80.000 tona čelika mesečno, a godišnji izvoz je iznosio 85 miliona dolara (Novosti, 17. decembar 1996; Politika, 29. decembar 1996). U 1997. godini proizvedeno je 840 hiljada tona čelika, a vrednost izvoza je dostigla 192 miliona dolara (Politika, 29. decembar 1997). Početkom 1998. mesečno se proizvodilo već 100 hiljada tona čelika. Ali, onda su 1998. došle nove sankcije, a 1999. i rat. U dva bombardovanja Sartida, uništena je glavna trafostanica i nanesena šteta od 30 miliona današnjih dolara.

Novembra 1999. obnavlja se proizvodnja, i do kraja 2000. dostiže 50.000 tona čelika mesečno ( Večernje novosti , 26. mart 2001). Početkom 2001. godine, rukovodstvo Sartida u razgovoru sa novinarima tvrdi da je njihovo “poslovanje pozitivno” ( Večernje novosti , 26. mart 2001). Ipak, novo Dosovo poslovodstvo očigledno se snalazilo lošije od Matkovića (32). U julu 2001. proizvodnja je već bila za čitavih 61 odsto manja nego u julu 2000. godine ( Politika , 22. avgust 2001). Upravo tada, u Sartid po prvi put dolaze predstavnici Ju Es Stila. Narednih meseci Sartid nastavlja da tone i do kraja godine ne uspeva da izveze više od 80 miliona dolara robe ( Novosti , 3. decembar 2001). Kao da Vlada, i uopšte cela srpska politička klasa, diže ruke od Sartida, ne bi li se prikazalo kako je jedino rešenje za Sartid u inostranom spasiocu. I, marta 2002, U. S. Steel svečano preuzima upravu nad Sartidom. Gudiš će se ubrzo pohvaliti da je u julu 2002. godine dostignuta proizvodnja čelika od 10 hiljada tona, a za avgust i septembar najavljuje proizvodnju od 15 hiljada tona ( Danas , 5. juli 2002). Te brojke su, naravno, smešne u poređenju sa Matkovićevih 100 hiljada tona iz januara 1998, pa i sa Dosovskih 50 hiljada tona iz januara 2001. godine. Ali, u trenutku kada U. S. Steel vodi akciju da kupi Sartid, ove brojke se prikazuju kao veliki poslovni uspeh američke kompanije, jer jedino ona može da spase “posustali smederevski koncern”.

No, kao što Sartid bez Ju Es Stila nije bio nekorisna gomila gvožđa, tako ni njegovi radnici nisu bili balast koji valja izdržavati. U trenutku u kome se Gudiš žali da u Sartidu 10 hiljada radnika radi posao koji u pitsburškoj čeličani obavlja njih dve hiljade, u samoj smederevskoj čeličani (ne u čitavom Sartidu) radi 6.500 radnika. Radnika je, dakle, ipak tri i po puta, a ne pet puta više. Ali drugo, i još važnije, ti radnici predstavljali bi teret za novog poslodavca samo ukoliko bi na njih morao da troši više para nego na radnike u Pistburgu. Ali, U. S. Steel svog radnika u Pitsburgu plaća 16,98 dolara na sat (bruto). U vreme kada se Gudiš na njih žalio, radnici Sartida su bili plaćeni 0,30 dolara na sat! Tako, svih 6.500 radnika čeličane primali su platu ne kao 2.000 američkih radnika, već kao njih 115! I slovima – sto petnaest!

Stoga, sve Gudišove žalopojke o brojnosti smederevskih radnika, zbog čega Sartid malo toga vredi, nisu bile ništa drugo do propagandno spuštanje Sartidove cene. U toj propagandi su učestvovali ne samo predstavnici Ju Es Stila, već i drugi članovi ovdašnjeg antiliberalog kartela. Jedan od najglasnijih u tome bio je i sam srpski ministar za privatizaciju, Aleksandar Vlahović. On je objašnjavao javnosti - koja je bila zbunjena da Sartid, oslobođen svih dugova, ne vredi više od 23 miliona dolara – da “cenu treba meriti i sagledavati zajedno sa obavezom investiranja uz troškove zadržavanja prekomernog broja zaposlenih u železari. To ima svoju odgovarajuću cenu, i to nije samo 23 miliona dolara” ( Ekspres , 3. april 2003). Iz ove izjave se jasno vidi zašto je Sartid, uz kompleks prezaduženosti, bio neprestano opterećivan i kompleksom radničke “prekobrojnosti”

Ali zbilja, koliko je vredela ta “gomila gvožđa” sa svim tim “prekomernim brojem radnika”, pod imenom Sartid? Gorljivi Dušan Matković je svojevremeno tvrdio da se Sartid može prodati za 1,2-1,5 milijardi dolara ( Naša borba i Politika , 30. oktobar 1997). S obzirom koliko je koštala ukupna kapitalna oprema Sartida, to možda i nije bilo preterivanje. Ali, čak i ako je Matković precenio Sartid, očigledno da se njegova vrednost mogla izraziti samo u stotinama miliona dolara, nikako ne u par desetina. To se videlo i po proceni koju je, negde baš u to doba, dobio i sam Matković. On je, naime, pozvao poznati austrijski koncern Fest Alpine (koji je, inače, vlasnik čeličana iz Linca, sa 30.000 zaposlenih) da mu uradi procenu tržišne vrednosti Sartida. Procena je iznosila - 430 miliona dolara ( NIN , 10. juni 2004, str. 30; Nedeljni telegraf , 26. maj 2004; Svedok , 14. decembar 2004; Glas javnosti , 18. maj 2005). U tom trenutku Fest Alpine se i sam javljao kao jedan od zainteresovanih za kupovinu Sartida. Tako se makar ova cena nikako ne može smatrati preteranom.

Konačno, o stvarnoj vrednosti Sartida može se suditi i po knjigovodstvenoj vrednosti koju on ima za novog vlasnika. U štampi se tvrdi da je Sartid u SAD uknjižen kao vrednost od 580 miliona dolara ( Inter-Nacional , 3. juni 2004; Svedok , 14. decembar 2004). Ovolika razlika između kupovne cene i uknjižbe objašnjava se time da je, “prema američkom zakonu, kompanija morala da prijavi realnu tržišnu vrednost” ( Inter-Nacional , 9. april 2004). Takođe, Inter-Nacional (2. februar 2004, str. 2) prenosi i pisanje Volstrit žurnala (Wall Street Journal) da je U. S. Steel kupio Sartid i još jednu manju fabriku u SAD, čija se ukupna vrednost procenjuje na 1,1 milijardi dolara. I u ovim člancima se tvrdi da “u finansijskim izveštajima ove kompanije vrednost Sartida iznosi nekoliko stotina miliona dolara” (isto).

I doista, treba znati šta je sve U. S. Steel, za svoja 23 miliona dolara, dobio. Dobio je, najpre, kompletnu Novu železaru, sa svih njenih šest čeličana i valjaonica, koje se prostiru na 300 hektara zemlje! Dobio je Staru železaru, na samoj obali Dunava, sa tri livnice. Dobio je fabriku Spin, u kojoj se prave štednjaci “smederevci” (ali i čamci, manji brodovi, ograde, nameštaj i tome slično). Dobio je Fabriku belih limova, u Šapcu, za čiju je izgradnju utrošeno oko 150 miliona dolara. Dobio je Fabriku kreča u Kučevu (a kreč je sastavni deo tehnološkog postupka u metalurgiji). Dobio je luku u Smederevu, za koju se kaže da je “jedna od najznačajnijih u regionu”. Dobio je slobodnu carinsku zonu u Smederevu, koja se prostire na površini od 21 hektara. Dobio je, dakle, kako je glasio naslov u Glasu javnosti (8. april 2003), “Pola grada za male pare”. Samo Železara Smederevo imala je, po bilansu koji je, 30. jula 2002, potpisao stečajni upravnik, kapitalnu vrednost od 303,5 miliona dolara ( Inter-Nacional , 23. februar 2004).

A sve je to, oslobođeno dugova, prodato za bednih 23 miliona dolara. Upravo za toliko je Crvena zvezda, 2001. godine, prodala jednog jedinog igrača – izvesnog Gorana Drulića ( NIN , 10. juni 2004, str. 30). Ceo metalurški koncern, u koji je uloženo milijarde dolara, i pride još pola grada Smedereva za jednog jedinog igrača. Alal vera, trgovci!

* * *

Kako je izvedena “operacija Sartid”, ta najveća pljačka srpske industrije od vremena komunističke “nacionalizacije”, 1946. godine?

Za antiliberalni kartel najvažnije je bilo da se odstrani svaka konkurencija. A to je bilo moguće samo ako se Sartid ne prodaje uobičajenim nadmetanjem više kupaca (“tender”), već kroz stečajni postupak, u kome se neposredno pregovara samo sa jednim kupcem – sa Ju Es Stilom.

A da je bilo i drugih zainteresovanih za kupovinu Sartida, vidi iz pisama o namerama već pominjanog LNM Holdingsa. Naime, od 10. maja 2002. do 10. marta 2003. godine LNM je uputio ukupno pet pisama o namerama da kupi Sartid i to: premijeru Zoranu Đinđiću, ministru Aleksandru Vlahoviću, ministru Goranu Pitiću, direktoru Agencije za privatizaciju Vladimiru Čupiću i Branislavu Ignjatoviću, stečajnom upravniku Sartida. U svim ovim pismima, LNM je nudio sledeće: da kupi većinski udeo deonica Sartida; da investira novac u inovacije, trening i tržište; da preuzme jedan deo dugova Sartida; da razvije tržište i uveća izvoz; da ponudi socijalni program za zaposlene; da preduzme sve neophodne mere za finansijsko oživljavanje; da preuzme postojeće stečajne troškove. Sve u svemu, LNM je nudio najmanje dve stvari koje od Ju Es Stila nikad niko nije zahtevao: socijalni program i preuzimanje dugova. Takođe, u svojim pismima LNM je predlagao: a) tendersku prodaju većinskog paketa deonica Sartida; b) tendersku prodaju Sartida unutar stečajnog postupka; v) izmirenje dugova ili restrukturisanje dugova. Srpski antiliberalni kartel je, naravno, sve ove ponude ignorisao (Pavlović, 2003).

Da je, u bilo kojoj fazi, prihvaćena poštena ponuda LNM-a za raspisivanje nadmetanja (tendera) jamačno bi se dobila daleko veća cena od 23 miliona dolara. Recimo, kada su se baš ovi akteri - U. S. Steel i LNM, početkom 2003. godine, nadmetali za poljsku železaru Polskie Huty Stali SA, železara je prodata LNM-u za čitavih 1,05 milijardi dolara. Međutim, upravo je nadmetanje bilo ono što je naš antiliberalni kartel želeo da izbegne. Od javnosti je sistematski prikrivano interesovanje LNM za Sartid, a uporedo sa tim, išla je propaganda o neverovatnih “1,7 milijardi dolara duga”. A onda je, 30. jula 2002. godine, Trgovinski sud doneo rešenje o stečaju Sartida.

Bez obzira na propagandu o prezaduženosti, stečaj je za javnost bio izvesno iznenađenje (Pavlović, 2003). Naime, čak su i glavni akteri “operacije Sartid” u svojim javnim nastupima sve vreme ostavljali mogućnost da će se Sartid ipak privatizovati preko tendera (33). A da javnost, uprkos propagandi antiliberalnog kartela, nije bila baš najbolje pripremljena, vidi se i po činjenici da je odluka Trgovinskog suda o stečaju dva dana skrivana od javnosti. Tek 2. avgusta 2002. Danas će na naslovnoj strani, a onda i na celoj sedmoj strani, kao “ekskluzivnu vest” (34), objaviti da je “Sartid u radnom stečaju” (kako je glasio naslov). Odmah je zamoljen ministar Vlahović da da komentar. On je rekao da “za njega to nije iznenađenje s obzirom da je dug smederevskog giganta premašio 1,7 milijardi dolara” (str. 1). Na pitanje zašto stečaj, a ne privatizacija, Vlahović je odgovorio: “Mi smo ga (Sartid – A. S) pripremili za restrukturiranje kroz privatizaciju, ali očigledno da je blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža” (str. 7).

Kasnije su se neki novinari zapitali - kako je moguće da blokada računa iz 1998. godine “bude brža” od namere iz 2002. godine da se Sartid privatizuje? Ali, ova i duga logična pitanja brzo su, slučajno ili namerno, pala u zaborav. Takođe je brzo pala u zaborav i tada iznesena optužba sindikata Nezavisnost da je ASNS, kao “žuti” sindikat (35), bio deo propagandnog tima koji je Sartid gurnuo u stečaj. Za primer je navođena izjava Mirka Đurice, predsednika ASNS Sartida, data TV Smederevu, da Vlada Srbije izdvaja mesečno 850 hiljada evra za plate radnicima Sartida ( Danas , 2. avgust 2002, str. 7). Ova izjava, međutim, bila je potpuno netačna i njen jedini zadatak je bio stvaranje utiska o Sartidu kao “nepodnošljivom teretu” za srpsku privredu.

Za stečajnog upravnika određen je Branislav Ignjatović. Za njega se znalo samo da je mlad, da je ekonomista i da je “jedan od 200 odabranih koji su završili kurs Vlade Srbije za stečajne upravnike” ( Danas , 2. avgust 2002, str. 7). Kasnije će se otkriti da mlađani Ignjatović u tom trenutku nema ni dan radnog staža ( Balkan , 29. juli 2003, str. 2). Takođe će se otkriti da mu je glavna zasluga bila samo to što je venčani kum Nemanje Kolesara. U to vreme Kolesar je bio premijerov šef kabineta (36) i veoma zainteresovan za Sartid. “Kolesar se prvi put pojavio u Smederevu sredinom 2001. godine, kao član vladinog tima za tranziciju”, navodi Balkan (29. juli 2003, str. 2) svedočenje jednog neimenovanog izvora iz poslovodstva bivšeg Sartida.

“Posebno je bio u centru pažnje posle ostavke Dušana Matkovića. Skoro šest meseci se pričalo da tadašnji premijer Zoran Đinđić priprema Kolesara za novog direktora. (...)Ipak, iz nekih razloga, Kolesar nije postao direktor, ali je kao savetnik Đinđića za velike privredne sisteme i dalje bio kontrolor svih poslova u Sartidu. Kolesar je na sastancima UO Sartida prenosio stavove Vlade i premijera i bio je u stalnoj komunikaciji sa rukovodstvom Sartida. (...)Tako je više od dve godine držao sve konce i važne poslove u Sartidu, ali je postavljanjem svog venčanog kuma Branislava Ignjatovića za stečajnog upravnika, Kolesar dobio punu kontrolu nad kompanijom. (...)Ni jednu važnu odluku Branislav Ignjatović nije doneo, a da prethodno nije konsultovan Kolesar i kabinet premijera Đinđića. Sva dokumenta, ugovori ili pisma koji su izašli iz kabineta stečajnog upravnika prvo su nošena kod Kolesara na `popravljanje` i odobravanje, pa su tek onda potpisivani i prosleđivani na prave adrese” ( Balkan 29. juli 2003, str. 2).

Upravo je Ignjatović bio taj koji je zvanično predložio stečajnom veću da se Sartid proda neposrednom nagodbom sa Ju Es Stilom. A iza svega je, zapravo stajao Nemanja Kolesar. Kao što će to izričito ustvrditi Ivan M. Lalić, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije: “Sigurno je da je Nemanja Kolesar odradio čitav posao u vezi s dugovima i prodajom Sartida. Tu je bilo puno malverzacija i gotovo u svaku je umešan Kolesar” ( Kurir , 5. mart 2004). “Cela priča oko Sartida vođena je iz kabineta premijera”, posvedočiće kasnije i Goran Pitić, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom u Đinđićevoj vladi ( Danas , 2. juni 2004, str. 1; elektronsko izdanje). Jer, “upravo je Nemanja Kolesar bio vladin predstavnik u pregovorima oko preuzimanja `Sartida` ( Danas , 2. jun 2004).

Tako, pošto je isključena konkurencija, na ključne pozicije za pregovaranje sa Ju Es Stilom dovedeni su ljudi iz kartela. Drugi korak je bio da se početna pregovaračka cena što više snizi. Za to su poslužile dve revizorske kuće, koje su procenjivale vrednost Sartida: Ekonomski institut iz Beograda, kao vladin izbor, i Diloit i Tuš (Deloitte & Touche) za Srbiju, kao “suparnička kuća” koju poziva U. S. Steel. Obe revizorske kuće ne samo da se nalaze u istoj zgradi, već je Danko Đunić, predsednik UO Diloit i Tuša istovremeno i “najveći privatni vlasnik Ekonomskog instituta” ( Inter-Nacional , 7. juni 2004) (37). Sa druge strane, Aleksandar Vlahović je, pre nego što je postao ministar, radio u Diloit i Tušu kao izvršni direktor, nakon čega je ostao jedan od najvažnijih deoničara Diloit i Tuša za Srbiju. Ako se sve to ima u vidu, ne treba da čudi što su obe kuće procenu vrednosti Sartida uradile istom metodom, koja je i najnepovoljnija po Sartid – tzv. metodom diskontovanja novčanih tokova, a ne metodom procene likvidacione vrednosti. Ovom drugom metodom, naime, procenjuje se stvarna vrednost imovine, a prvom samo trenutna poslovna sposobnost. Procenjujući poslovnu sposobnost tada posustalog Sartida, a ne njegovu stvarnu imovinu, obe kuće su došle i do istovetno niske vrednosti Sartida – ispod 60 miliona dolara.

U trećem koraku, valjalo je sve Sartidove dugove prebaciti na državu, kako bi U. S. Steel dobio preduzeće “čisto kao beba”. Kada su stari dugovi u pitanju (tj. oni od pre 1991), nije bilo većih teškoća osloboditi ih se. Velike domaće banke su u međuvremenu propale, a svi strani poverioci prebačeni u Pariski i Londonski klub. Problem su, međutim, predstavljali novi strani dugovi, nastali 1997. godine. U to doba dignut je deo sankcija Srbiji, pa je Konzorcijum od devet evropskih banaka (38) dao pozajmicu Sartidu od 80 miliona dolara, radi oživljavanja proizvodnje. Sa kamatama, uz dva reprogramiranja, dug je do 2003. narastao na 110 miliona. Ovaj dug se nikako nije mogao prebaciti u Pariski i Londonski klub, a strane banke su – kakve li drskosti - uporno zahtevale svoj novac.

Stoga je preduzeta pravna gimnastika kojom je, tokom postupka stečaja, glavni strani poverilac onemogućen da se naplati iz stečajne mase. Ova gimnastika iscrpno je opisana u Izveštaju o stečaju Sartida, od 10. maja 2004, koju je pripremio Savet za borbu protiv korupcije (39). Ona je bila moguća samo zahvaljujući brojnim povredama Zakona o stečaju i Zakona o parničnom postupku.

•  Najpre, odbor poverilaca obrazovan je bez učešća svih poznatih stečajnih poverilaca, pa onda i Konzorcijuma. Ovo je bila gruba povreda člana 67 Zakona o stečaju i člana 354 Zakona o parničnom postupku.

•  Takođe, Trgovinski sud u Beogradu, prilikom donošenja prvostepenog rešenja o prodaji dužnika, nije pribavio mišljenje Odbora poverilaca, iako to izričito nalaže član 129 Zakona o stečaju. Sud je, istina, imenovao Odbor poverilaca. Ali, iz nepoznatih razloga Odbor se nije ni jednom sastao! Time je grubo povređen član 68. Zakona o stečaju.

•  Zatim , pod izgovorom da u poslovnim knjigama Sartida nema ništa o dugu prema Konzorcijumu(!), odbijeno je svih pedeset podnesaka dokaznog materijala Konzorcijuma. Žaliocu nije preostalo ništa drugo do da svoje zahteve ostvari eventualnom tužbom protiv države Srbije pred međunarodnim arbitražnim sudom u Beču.

•  Konačno, poverioci su pozvali Javno tužilaštvo da se umeša, i podigne zahtev za zaštitu zakonitosti. Tužilaštvo je od Trgovinskog suda zatražilo da mu dostavi ceo predmet radi uvida. Međutim, sud nije dostavio stečajni predmet, već samo rešenje iz kojeg uopšte nije bilo moguće utvrditi da li je bilo bitnijih povreda postupka ili ne. Time je onemogućeno ostvarenje prava poverilaca na vanredni pravni lek .

Pošto su na ove i druge načine odstranjeni najuporniji poverioci, preostalo je još samo da se iz svega što je bio Sartid odabere ono najvrednije i prepusti Ju Es Stilu. To je bio četvrti korak ove operacije. U. S. Steel je bacio oko ne samo na pravno lice zvano “Sartid 1913” (tj. na Novu železaru), već i na njegovih pet zavisnih preduzeća (40). Nad dvoje od njih, četiri meseca posle Sartida 1913, takođe je pokrenut stečaj (41). Treće je stavljeno u stečaj posle pet meseci (42). Ali, onda je, iznenada, 12. marta 2003, ubijen premijer i uvedeno vanredno stanje. Verovatno da je neko procenio da je upravo to zgodna prilika da se čitav posao, dok je javnost zabavljena drugim nevoljama, što pre završi. Na brzinu je, 24. marta 2003 godine, otvoren stečaj i u dva preostala preduzeće - “Sartid luka” i “Sartid slobodna zona”. Samo četiri dana docnije, 28. marta 2003 godine, svih šest Sartidovih preduzeća prodato je Ju Es Stilu. Pri tome su se naši trgovci toliko žurili, da su prodaju Luke i Slobodne zone izvršili pre nego što su u Službenom glasniku uopšte i objavili oglas o njihovom prodajnom stečaju! )(43) U Izveštaju o stečaju Sartida, Saveta za borbu protiv korupcije, sa zaprepašćenjem se utvrđuje ta beskrajna brzina Trgovinskog suda u okončanju Sartidove prodaje:

“Svakom sudiji je poznato da za šest predmeta, uz sav drugi posao u stečaju, nije moguće za samo jedan dan i to 28. marta 2003 godine (petak) pročitati mišljenje i predloge stečajnog upravnika da se stečajni dužnici (6) prodaju kao pravna lica, da se istog dana uporedi procena Ekonomskog instituta i predlog upravnika u odnosu na cenu, da se istog dana pronađu merila po kojim je je upravnik umanjio izvršenu procenu od strane Ekonomskog instituta, da se istog dana donese odluka u Veću da se stečajni dužnici prodaju i da se istog dana zaključe ugovori o prodaji, odnosno dva dana kasnije (vreme vikenda)”.

Ali, ko su uopšte bili ti “sudski supermeni” koji su, zajedno sa Ignjatovićem i Kolesarom, izvršili tu veliku operaciju? Predsednik stečajnog veća bio je Dušan Marčićev, poznat i po tome što je bio predsednik likvidacionog veća i u tzv. “slučaju Janjušević-Kolesar” (44), kao i u čitavom nizu drugih, sumnjivih stečajnih postupaka (“Beko”, Robne kuće Beograd, itd). Drugi sudija zaslužan za “uspešan stečaj Sartida”, bio je Goran Kljajević, predsednik Trgovinskog suda u Beogradu. Njega će Vrhovni sud Srbije, 17. juna 2004. godine, upravo “zbog grubih propusta prilikom stečaja Sartida”, privremeno suspendovati sa mesta predsednika Trgovinskog suda. On je, naime, prema rešenju Vrhovnog suda, uzimao od postupajućih sudija predmete Sartida i Ineks Intereksporta (tzv. slučaj Janjušević-Kolesar) “i sam postupao po njima” ( Danas , 26. jun 2004). Upravo će Gorana Kljajevića Ivan M. Lalić, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije, optužiti da je glavni sudski akter nameštene prodaje Sartida Ju Es Stilu. “Dokazali smo (u Izveštaju – A. S) i da je predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević naložio Ekonomskom institutu da izvrši procenu vrednosti kapitala koja se ne radi za preduzeće u stečaju, čime je cena znatno oborena” ( Kurir , 17. juli 2004). Takođe, Ivan Lalić je optužio Kljajevića da je, zajedno sa stečajnim upravnikom Ignjatovićem bio taj koji je, inače bednu cenu Ekonomskog instituta, umanjio za još 60% ( Ekspres , 8. juni 2004, str. 5).

I doista, stečajni sudija i stečajni upravnik, ako li se dobro upare, čine tim koji bez ograničenja raspolaže imovinom dužnika. Tako je bilo i u slučaju Sartida. Tandemi Ignjatović-Kolesar na jednoj strani i Marčićev-Kljajević na drugoj, praktično su radili sa Sartidom šta su hteli. Tako je Ignjatović, već 18. novembra 2002. godine, dakle pre nego što je Sartid prodat, sklopio Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Ju Es Stilom. U. S. Steel je dobio pravo da u narednih pet godina u potpunosti vodi preduzeće i zadrži sve njegove prihode (bez ikakvih obaveza u slučaju gubitaka). Ukoliko bi, stoji dalje u tom ugovoru, tokom pomenutog razdoblja Sartid ipak bio prodat nekom drugom kupcu, ugovor se automatski produžavao, pod istim uslovima, i u narednih sedam godina! Time je svaki drugi kupac praktično odbijan – šta će mu kompanija kojom sedam godina neće moći da upravlja? I ovaj ugovor je desetak dana skrivan od javnosti (45). Predstavljen je na konferenciji za novinare, tek 28. novembra 2002. Iako je već tada U. S. Steel potpuno preuzeo Sartid (46), iako je već tada bilo jasno da će Sartid “neposrednom pogodbom” biti prodan Ju Es Stilu, novi generalni direktor železare Tomas Keli (Thomas Kelly) na pomenutoj konferenciji za novinare i dalje je zavaravao javnost pričama o predstojećem tenderu (47). Austrijska banka, jedan od glavnih poverilaca iz Konzorcijuma, nije se dala prevariti. Odmah se na ovakav ugovor žalila Trgovinskom sudu. Ali, tu su je dočekale sudije Marčićev i Kljajević, i bez mnogo parade odbile njenu žalbu.

Par Ignjatović/Kolesar i Marčić/Kljajević uspešno je funkcionisao i kada je novac iz stečajne mase (565 miliona dinara) trebalo dati u Cepter banku bez kamate (a banka je dalje ovaj kapital plasirala sa 2-2,5% kamate na mesečnom nivou; Glas javnosti , 27. februar 2004). Ovaj par je uspešno delovao i kada je trebalo zanemariti sva pisma LNM Holdings kojima se nudi učešće u nadmetanju oko prodaje Sartida. Ovaj par je uspešno delovao i kada je, oko prodaje Sartida, trebalo pregovarati samo sa Ju Es Stilom. Konačno, ovaj par je uspešno delovao i kada je u tim pregovorima postignuta neobična cena za Sartid od 23 miliona dolara. I kada je za tu cenu, 28. marta 2003. godine, Sartid i prodat Ju Es Stilu.

Dve godine docnije, nezavisna javnost ovakvu će privatizaciju oceniti kao čistu pljačku državne imovine. Evo šta o privatizaciji Sartida u svom izveštaju kaže Savet za borbu protiv korupcije:

“Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit” (str. 1-2). “ Slučaj Sartid je do sada najveći skandal procesa privatizacije u našoj zemlji” (9) . “Sve bitne činjenice koje su vezane za prodaju preduzeća privilegovanom kupcu dobro su skrivane od očiju javnosti. Ministar za privredu i privatizaciju je davao izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene” (9- 10) . “Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem, koji je prihvatila Vlada i Republički sekretarijat za zakonodavstvo (Zaključak Vlade od 23.1.2003. godine i dopis Republičkog Sekretarijata za zakonodavstvo od 24.1.2003. godine), izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje” (7). “U celom postupku bila je evidentna sprega Vlade i sudova u cilju promocije uskog interesa ljudi iz vlasti na štetu javnog interesa (10)”

Može li se pretpostaviti, koliko je iznosila korupciona provizija za ovu operaciju? Početkom aprila 2004, prema pisanju Svedoka (14. decembar 2004), tadašnji ambasador Srbije u SAD, Ivan Vujačić, izjavio je da je “Sartid kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona dolara u gotovini, šest miliona za provizije-transakcijske takse i četiri miliona dolara za zbrinjavanje zaposlenih” (48). Javnost se pitala kakva je sad pa to provizija od šest miliona dolara, ako je redovna bankarska provizija, čak i na sumu od 33 miliona dolara, svega 165 hiljada dolara? Moglo se pretpostaviti da je u pitanju ili greška ambasadora, ili loš novinski izvor. Međutim, početkom juna 2004, mnogi dnevni listovi u Srbiji objaviće vest da je “U. S. Steel, preko osnovne ugovorene cene od 23 miliona dolara, uplatio još šest miliona dolara za troškove finansijske transakcije” (49). Ipak, kompanija je pred novinarima poricala “ da je, kao trošak `transakcije` od šest miliona dolara, obračunata i nečija provizija” ( Danas , 2. juna 2004).

Treba znati da su se upravo u to vreme islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBOPOK), u okviru akcije Koštuničine vlade za rasvetljavanje pitanja Sartida, već mesec dana nalazili u Ju Es Stilu (što je u razgovoru za Nedeljni telegraf , od 26. maja 2004, potvrdio i sam Tomas Keli). U okviru te akcije, 1. juna 2004, policija je saslušala Nemanju Kolesara, Branislava Ignjatovića, Dušana Marčićeva, Aleksandra Vlahovića, Mirka Banićevića (procenjivača Sartida iz Dilojt i Tuša) i Dragana Šagovanovića (procenjivača Sartida iz Ekonomskog instituta). U. S. Steel se, očigledno, ovom akcijom našao ugrožen. Stoga je u javnost i pustio podatak o “provizionim troškovima”. To je trebalo da bude opomena, ali i poziv akterima, da se akcija koja je u toku što pre zaustavi. I zbilja, u “reformističkoj” javnosti, kao što ćemo ubrzo iscrpnije opisati, počinje najstrašnija propaganda protiv ove Koštuničine akcije. Ona je ocenjena kao najobičniji “predizborni marketing” i “prikupljanje jeftinih političkih poena” (u to vreme su se održavali izbori za predsednika Republike). I Koštunica je, stvarno, ubrzo digao ruke od čačkanja Ju Es Stila.

Ali, podatak o šest miliona dolara “provizije” verovatno da dosta tačno oslikava visinu korupcionih troškova koje je, prilikom kupovine Sartida, imao U. S. Steel. Da bi postigao cenu od 23 miliona, U. S. Steel je verovatno morao da podeli još šest miliona dolara u srpskom delu antiliberalnog kartela. I zbog toga što je neko iz kartela uzeo šest miliona dolara, Srbija je oštećena za bar šesto miliona. Na dolar mita sto dolara štete za Srbiju - to je tačna formula srpske tranzicione korupcije.

Recimo sada nešto i o načinu delovanja reformatorskog i evaluatorskog dela kartela u slučaju Sartid. On se sastojao, pre svega, u snažnoj simboličkoj, ali i logističkoj podršci ulasku Ju Es Stila u Srbiju.

Kada je U. S. Steel, 8. marta 2002, potpisao svoj prvi ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa Sartidom, tom činu prisustvovali su srpski premijer Zoran Đinđić, ministar za ekonomiju i privatizaciju Aleksandar Vlahović, kao i američki ambasador, Vilijem Montgomeri. Tom prilikom, Đinđić je izjavio da su “u Smederevu potpisani važni ugovori, i za Sartid, i za grad, i za našu zemlju” ( Politika , 9. mart 2002, str 1). Kada su, nakon mesec dana, rukovodioci Ju Es Stila (50) ponovo došli u Srbiju, opet su ih, na najsvečaniji način, primili predsednik vlade, Zoran Đinđić i ministar za ekonomiju i privatizaciju, Aleksandar Vlahović (Politika, 17. april 2002).

Ministar Vlahović će se posebno istaći u odbrani postignute cene od 23 miliona dolara. “Taj kompletan paket je vrlo isplativ i povoljan. Naročito kada se uporedi sa ugovorima koji su zaključivani sa čeličanama `Sideks` u Rumuniji, `Košice` u Slovačkoj ili `Nova hut` u Češkoj”, objašnjavao je (Ekspres, 3. april 2003). To, naravno, nikako nije bilo tačno. Košice su, kao što je već rečeno, plaćene 60 miliona dolara, uz prihvatanje celokupnog duga od 325 miliona dolara. Smederevo je, pak, plaćeno svega 23 miliona, i to bez ikakvih dugova. Takođe, U. S. Steel je preuzeo obavezu da tokom deset narednih godina u železaru Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike. U Srbiji se U. S. Steel obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara tokom narednih pet godina, ali je zabrana otpuštanja radnika ovde svedena na svega tri godine! Vlahović je, slično tome, kada su radnici Smederevske železare stupili u štrajk (51) odmah otrčao u Železaru kako bi im objasnio “da je pozitivno što u jednom privatnom preduzeću postoji tako jak sindikalni pokret, ali je dug ovog koncerna bio veći od milijardu i sedam stotina milijardi dolara” ( Glas javnosti , 30, oktobar 2003). Kakve veze ima taj famozni dug - kojeg je, ionako, U. S. Steel oslobođen - sa aktuelnim radničkim nadnicama, ministar Vlahović je tom prilikom nekako zaboravio da objasni.

I ambasada SAD je, nakon potpisivanja ugovora od 8. marta 2002. godine, izdala jedno važno saopštenje. U njemu je objasnila da ona “blisko sarađuje sa Vladom Srbije kako bi privukla američke kompanije, investicije i stručnjake u Srbiju”. U tom smislu je istakla da “Ambasada čestita Vladi na njenom neprekidnom napornom radu na unapređenju uslova poslovanja” (www.belgrade.usembassy.gov). Međutim, taj “naporni rad” reformatora će se, bar što se slučaja Sartid tiče, prevashodno sastojati od uklanjanja konkurencije, prebacivanja dugova na srpske poreske obveznike i u kršenju zakonskog postupka. Ono što je ovde takođe važno primetiti jeste da je, kako to ističe Dušan Pavlović (2003), “politički dogovor o prodaji (između američkih i srpskih zvaničnika – A. S) prethodio pravnoj proceduri, a onda se pravna procedura prilagođavala političkom dogovoru tako što je kršena tamo gde je bilo potrebno da se oštete poverioci, a Ju Es Stilu omogući da Sartid kupi ispod vrednosti”.

Američka strana je, međutim, sve vreme stavljala do znanja da u celosti stoji iza Ju Es Stila. Tako je, odmah po dolasku na službu u Srbiju, novi ambasador SAD, Majkl Polt, 30. juna 2004, otputovao u Smederevo kako bi obišao U. S. Steel. Ono što je za tu posetu značajno, jeste i to da Polt nije došao sam. U njegovoj pratnji nalazio se i Predrag Bubalo, ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom iz nove, Koštuničine vlade. Time je, najpre, na znamenjskoj ravni pokazano da novi američki ambasador nastavlja tamo gde je stao stari. Ali, stavljeno je do znanja i da Koštuničina vlada, ma koliko da u drugim stvarima odricala sledbenost sa prethodnom, u ovoj stvari ipak nastavlja tamo gde je stala vlada Zorana Đinđića. Tako je američka strana sasvim umirena zbog pomenute istrage Koštuničinog kabineta u vezi Sartida.

Takođe, i novi predsednik republike, Boris Tadić, nedugo po okončanju svog letnjeg odmora, našao je vremena da obiđe smederevski U. S. Steel (27. septembra 2004). Time je verovatno želeo da izrazi zahvalnost što mu je, prilikom njegove prve posete Vašingtonu u svojstvu predsednika, upravo U. S. Steel organizovao naročitu poslovnu večeru na kojoj se sastao sa odabranim američkim privrednicima (52). Ambasador Polt je, takođe, i sledeće godine obišao U. S. Steel. U beogradsko predstavništvo ove kompanije doveo je, 9. septembra 2005, Rozmeri di Karlo, zamenicu pomoćnika državnog sekretara SAD za odnose sa Evropom i Evroazijom.

Ali, najvažniji znamenjski događaj vezan za U. S. Steel, bar što se reformatora i evaluatora tiče, bilo je svečanom pokretanje “Visoke peći jedan” u Smederevu, 22. juna 2005. godine. Tu peć Amerikanci nisu napravili – mada je neupućenima, po spektakularno organizovanom otvaranju, to tako moglo izgledati. U. S. Steel ju je samo, posle 18 godina, ponovo pustio u rad (53). Ceremoniji je, međutim, prisustvovao celokupni državni vrh Srbije – kao da je napravljena čitava nova čeličana! Tu su bili predsednik republike Boris Tadić, premijer srpske vlade Vojislav Koštunica, predsednik srpske skupštine Predrag Marković, predsednik skupštine Državne zajednice Zoran Šami, potpredsednik srpske vlade zadužen za privredu Miroljub Labus, ministar privrede Predrag Bubalo, ministar rada Slobodan Lalović, princ Aleksandar Karađorđević i još oko 250 zvanica iz vrha političkog i privrednog života Srbije. Prisutan je , naravno, bio i američki ambasador u Beogradu Majkl Polt.

Tom prilikom, srpska javnost je zasuta podacima o izuzetnom značaju Ju Es Stila za Srbiju (54). Najupečatljivije što je rečeno bilo je da je U. S. Steel danas najveći srpski izvoznik. Izvozi se 65 do 70 posto proizvodnje u vrednosti od 347,6 miliona evra godišnje (u 2004. godini). Takođe je rečeno da U. S. Steel Srbija zapošljava 8.550 radnika koje “neće masovno otpuštati ni nakon 2006. godine”. Srpski zvaničnici nisu krili impresioniranost Ju Es Stilom (55). Sve to bilo je krasno – najveći srpski izvoznik, nema otpuštanja, nova ulaganja, američko-srpske veze, američki korporativni duh... Ali, su od srpske javnosti tom prilikom sakrivene bar tri činjenice koje bi, možda, u malo drugačijem svetlu mogle da prikažu čitavu stvar.

Prvo, tačno je da je U. S. Steel najveći srpski izvoznik. Ali, najpre, on to nije postao tek kada ga je preuzeo U. S. Steel. Bio je to i ranije - podjednako 1992, 1997, ili 2001. godine. Takođe, ova kompanija jeste najveći srpski izvoznik, ali je i najveći srpski uvoznik. Srbija nema ni gvozdene rude, niti kamenog uglja. Obe ove sastojnice, ključne za proizvodnju čelika (čine 67% cene), moraju se uvoziti (ruda gvožđa iz Južne Amerike ili Afrike, a ugalj iz Rusije i Ukrajine). Pisac ovog rada je, 10 oktobra 2005, uputio pismo Julijani Mojsilović, direktoru za odnose sa javnošću ovdašnjeg Ju Es Stila. U njemu sam je zamolio za podatak o vrednosti kompanijinog uvoza u Srbiju. Nikada nisam dobio odgovor. Međutim, neki okviri bi se mogli pretpostaviti. U doba kada je Sartid izvozio robu za 400 miliona maraka, uvozio ju je za 300 miliona (Naša borba i Politika, 30. oktobar 1997). Tako, ako danas U. S. Steel izvozi iz Srbije robu za 400 miliona dolara, verovatno da je bar za 300 miliona dolara uvozi. Zapravo, jedina tehnološka komponenta koju U. S. Steel ovde ne uvozi jeste struja. Ali, ni od prodaje struje Ju Es Stilu Srbija nema korist. Cena struje, naime, za proizvođače u Srbiji uveliko je “depresirana”. To je deo dugogodišnje državne politike pomoći srpskoj privredi. Američka kompanija, dakle, ovde dobija struju ispod uobičajenih evropskih cena i to je prvi od razloga njene dobre konkurentnosti.

Drugo, tačno je da nije bilo masovnog otpuštanja (što je, uostalom i ugovor o kupovini zabranjivao). Ali, takođe je tačno i to da, kao što je već rečeno, srpski radnici imaju višestruko niže nadnice u odnosu na ostale pogone Ju Es Stila. To je drugi razlog poslovnog uspeha ovdašnjeg ogranka Morganovog kraljevstva. Januara 2004. godine, posle višenedeljnog štrajka (56) (za čim su usledila još dva meseca teških pregovora), rukovodstvo Ju Es Stila umilostivilo se da poveća cenu radnog časa sa 26 na 47 dinara (bruto). Od tada je srpski radnik plaćen oko 90 centi po satu. U isto vreme, Slovaci zaposleni u železari Ju Es Stila u Košicama imaju 3,74 dolara na sat, a američki radnici Ju Es Stila u Pitsburgu 16,98 dolara (57). Srpski radnik svakako da nije četiri puta manje produktivan od slovačkog, niti je šesnaest puta manje marljiv od američkog. Ali, on je presrećan da uopšte ima posao, odnosno da nije na listi za otpuštanje. Danas, krajem 2005. godine, bivši Sartidovi radnici, dobijaju 61,5 dinara na sat – što je i dalje manje od jednog dolara. Ali, ko bi se od radnika smeo buniti. “Jer, Amerikanac može da se naljuti i da otpusti”, reći će vam oni. I to je istina, s obzirom na stalna upozorenje Tomasa Kelija kako postoji “jedna fabrika sličnog kapaciteta u SAD koja zapošljava samo 1.500 radnika” ( Pregled , 29. decembar 2004).

I treće, tačno je da je godišnja vrednost izvoza Ju Es Stila u Srbiji 400 miliona dolara (58). Ali, takođe je tačno i to da U. S. Steel Srbija knjigovodstveno ne iskazuje nikakvu dobit (59), ili je iskazuje u sasvim malom iznosu. Naime, da bi se izbegao porez na korporativnu dobit i podelu profita sa radnicima (60), prihodi se ili prikrivaju, ili odmah prebacuju u investicije (to je, uostalom, verovatno i deo tajne ulaganja Ju Es Stila u Srbiju (61)). Pošto svoje proizvode izvozi, U. S. Steel Srbija je oslobođen i plaćanja PDV-a. Jedini porez koji U. S. Steel zapravo plaća Srbiji jeste onaj na zarade. Ali, zarade su, kao što smo videli, ionako beznačajne. Takve su, onda, i poreske osnovice. Otuda država Srbija zapravo nema nikakve naročite koristi od Ju Es Stila, uprkos sve U. S. Steel propagande.

* * *

Sadržaj propagandnog nastupa Ju Es Stila, a onda i reformatora i evaluatora, prema srpskoj javnosti donekle se promenio nakon “uspešnog preuzimanja” Sartida. Uz tvrdnju da je “Železara u Smederevu izrasla u velikog izvoznika” (62), novi momenat je i “pomoć Ju Es Stila vladi u zbrinjavanju radnika”. Da je to jedan od glavnih aduta Ju Es Sila u odnosima sa srpskom vladom sa ponosom je istakao i DŽon Gudiš, već pominjani izvršni potpredsednik Ju Es Stila. “ Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora” ( Danas , 25. jun 2004; elektronsko izdanje). Srpska javnost se, dakle, uverava da U. S. Steel nije ovde da bi zaradio, već da bi u “brizi” za radničke plate pomogao vladi Srbije. U. S. Steel nije u Srbiju došao zbog profita, već je tu iz čistog čovekoljublja - da odmeni posustalu državu u izdržavanju jednog nepopravljivog gubitaša i obezbedi sirotim srpskim radnicima njihova mesečna primanja.

Takođe, novi momenat u U. S. Steel propagandi, nakon preuzimanja Sartida, jeste neprestano naglašavanje da upravo U. S. Steel drži ključ za sva buduća američka, pa čak i evropska, ulaganja u Srbiju. Kolika će i kakva biti ta ulaganja, naravno, zavisiće isključivo od dobrog tretmana Ju Es Stila u Srbiji. Tako DŽon Gudiš Srbima poručuje:

“Mi smo veliki akcelerator razvoja ekonomije. Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje. (...)Mi kao proizvođači čelika možemo da privučemo i druge da dođu. U Košicama je, recimo, trebalo da prođu tri godine da bi se pojavilo još osam inostranih kompanija. Važno je, dakle, ubediti investitore da je zemlja stabilna i da ne rizikuju prilikom ulaganja. Slična je situacija i sa Srbijom. (...)Predsednik (kompanije – A. S) Srma i predsednik Upravnog odbora Tamaš proveli su u Vašingtonu puno vremena u razgovoru sa ljudima u Senatu, Kongresu i Beloj kući o našem poslu ovde. Imamo našu Kancelariju za odnose sa vladom u Vašingtonu i informišemo američku vladu o tome kako ljudi u Srbiji brinu o nama i kako sve to dobro funkcioniše. Rezultat tog rada je uspostavljanje normalnih trgovinskih odnosa SAD i Srbije i Crne Gore” ( Danas , 25. jun 2004, elektronsko izdanje).

To je jedan od dobro poznatih načina na koji korporacije u nekoj zemlji deluju kao tipične interesne grupe. Ovaj mehanizam je, između ostalih, dobro opisao i Grejem Vilson (Wilson, 1990). Mehanizam se sastoji u sistematskom zastrašivanju javnog mnenja. Zemlji domaćinu se neprestano preti da će, u slučaju da interesi korporacije budu i najmanje povređeni (delovanjem bilo zakonodavne, bilo izvršne, bilo sudske vlasti) korporacija jednostavno pristupiti masovnom povlačenju vlastitih investicija, kao i masovnom odvraćanju drugih investitora. Javno mnenje zemlje domaćina sistematski se uverava – a u tome veliku ulogu igra upravo vazalska medijska i intelektualna elita – da korporacija zapravo čini veliku uslugu zemlji domaćinu i čitavom narodu što je uopšte došla da posluje u njihovoj zemlji. Takođe, javno mnenje se uporno i sa svih strana uverava da su investitori retke i plašljive životinje koje niko ne sme popreko ni da pogleda, inače će odmah da pobegnu na neko drugo mesto. Konačno, javnost se ubeđuje da su interesi korporacije zapravo u svemu podudarni sa nacionalnim interesima zemlje domaćina. U Americi je, svojevremeno, lansirana parola: „Ono što je dobro za General Motors, dobro je i za SAD”. Sada se u Srbiji lansira parola: “Ako uspe U. S. Steel uspeće i Srbija” (63) Na taj način se mnogo uspešnije obezbeđuju interesi korporacije nego što bi se to postizalo plaćanjem čitavih četa lobista u vladi ili u skupštini (Wilson, 1990).

Ono što je u čitavoj ovoj U. S. Steel propagandi oko investicija razdražujuće jeste činjenica da je upravo zahvaljujući načinu na koji se U. S. Steel dokopao Sartida u Srbiji ugrožena ta ista “klima investicionog poverenja”! Zbog načina na koji se vodi stečajni postupak Sartida, Volfgang Klement, ministar za privredu SRN, uputio je, 20. decembra 2002, oštro protestno pismo premijeru Đinđiću (64). Nemački ambasador u Beogradu Kurt Leonberger takođe je javno saopštio upozorenje da će Srbiji biti naneta velika šteta u krugovima investitora ukoliko se nastavi započeti put privatizacije Sartida. I poverioci iz Konzorcijuma van Nemačke bili su pokrenuli široku akciju upozorenja da u Srbiji ne postoji investiciona sigurnost. Tako je Bank of Austria, u ime Konzorcijuma, poslala pismo evropskom komesaru Krisu Patenu, u kojem je zatražila zaštitu svih evropskih kreditora u Srbiji (65). Marta 2003. nemačka ambasada prosleđuje slično protestno pismo na adresu svih najviših državnih ustanova. Odmah pošto je Gudiš, 1. aprila 2003, obznanio da je U. S. Steel kupio smederevski Sartid, uslediće prava salva protesta iz Nemačke (vidi Danas i Glas javnosti , 3. april 2003). Na velikoj konferenciji za štampu, održanoj 25. juna 2003. godine u beogradskom Hajatu, uz znakovito prisustvo nemačkog ambasadora i predstavnika ambasade Italije, predstavnici Konzorcijuma su ponovo upozorili da je obavljeni postupak prodaje Sartida “loš znak za sve potencijalne investitore u Srbiju”. Prvi sekretar nemačke ambasade Dirk Šulc, nešto slično će ponoviti i u intrevjuu datom Nedeljnom telegrafu od 1. oktobra 2003. godine. Špigl piše, a Politika od 10. januara 2004. prenosi, da je nemački ambasador u Srbiji Kurt Leonberger preneo “neuobičajeno oštro” upozorenje srpskoj vladi, najavljujući “dalje pogoršanje ekonomskih odnosa sa Nemačkom” (66). Rezultat je bio da je novi srpski premijer, Koštunica često morao da razgovara sa nemačkim i italijanskim zvaničnicima o ovim potraživanjima (67).

Da je Ju Es Stilu bilo istinski stalo do stranih investicija u Srbiju, ne bi političkim dogovorima uklanjao konkurenciju (LNM), ne bi političkim dogovorima odbacivao dugove (Konzorcijum), ne bi dovodio Srbiju u sukobe sa evropskim kreditorima... Sa druge strane, U. S. Steel i čitav antiliberalni kartel svojom propagandom “strane investicije, i samo strane investicije!”, potpuno zaklanjaju jedan drugi i važniji činilac ubrzanog privrednog razvoja – domaću štednju.

“Mnoge političke diskusije fokusirale su se na to kako privući strane investitore, pri čemu su mnogi posmatrači bili mišljenja da je u siromašnim državama teško sakupiti veliku količinu ušteđenih sredstava kojom bi se finansirala ulaganja. Istorijski gledano, ovaj argument je u velikoj meri netačan. Većina država koje imaju visoku stopu ekonomskog rasta ostvarile su taj rast na osnovu domaćih rezervi, a ne stranih. Trenutno, jedna od država sa najvišom stopom privrednog rasta u svetu jeste Kina, koja u protekloj deceniji beleži prosečnu stopu rasta od oko 10% godišnje. U Kini, neto suma direktnih stranih investicija čini samo 15% od ukupnih investicija. Ostalih 85% finansira se iz domaćih rezervi. Kina je siromašnija od svih država u jugoistočnoj Evropi (sa izuzetkom Albanije). Svakako je vredno istaći da Kina ne predstavlja usamljen slučaj. Isto važi i za Singapur ili za privredu u tranziciji kakva je Mađarska. Zaključak je da privreda jedne države mora imati visoku stopu domaće štednje kako bi se postigao brz privredni rast” (Krastev i dr., 2004: 15-16).

Podsticanje domaće štednje je, naravno, poslednja briga ovdašnjeg antiliberalnog kartela. Biznismenima ne odgovara smanjenje potrošnje, koje bi usledilo sa povećanom štednjom. Time bi se smanjila i potražnja za njihovom robom, pa bi i njihovi prihodi bili manji. Još manji interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma. A srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja.

* * *

Opisali smo delovanje biznismena, reformatora i evaluatora u slučaju Sartid – U. S. Steel. Ostalo nam je da kažemo nešto i o radu one frakcije kartela koju smo nazvali misionarima.

Postoji jedan opšti razlog koji potpomaže propagandu Ju Es Stila i u delu javnosti koji nije pod neposrednim nadzorom kartela. Pogledamo li glavna štampana politička glasila, videćemo da u njima, preko celih strana, izlaze slike nasmejanih radnika (68) i slogani “U. S. Steel Srbija – novo lice srpskog čelika”, “U. S. Steel Srbija – Za bolji život u Srbiji” i “U. S. Steel Srbija – radimo za njih” (i slika dece sa radnicima - kao da su gazde radnicima Železare srpska deca, a ne Keli, Gudiš i ostali U. S. Steel šefovi!?). No, važnije od ovih čarobnih oglasa jeste činjenica da je malo novina u Srbiji koje žive pretežno od prodaje. Naročito nedeljnici većinu svojih prihoda ostvaruju od oglašivača. Otuda se uredništva trude da ne naljute svoje najbolje platiše. A U. S. Steel Srbija svakako da spada među njih.

Drugi važan opšti razlog koji ide u prilog korporacijskoj propagandi Ju Es Stila jeste činjenica da mnogi srpski mediji životno zavise od spoljne novčane pomoći. Ta pomoć dolazi iz različitih fondacija i preko različitih projekata, ali u svima njima evaluatori imaju presudnu reč o tome ko će pomoć dobiti, a ko ne. Kada je 14. januara 2005. godine ambasador Polt objavio kaznene mere protiv Srbije zbog spore saradnje sa Haškim tribunalom (69), on je odmah upozorio da se to nikako ne odnosi na “pružanje pomoći nezavisnom novinarstvu i medijima”, s tim što će čak biti dostavljeno i “više pomoći za nevladine organizacije, demokratske programe i reforme na opštinskim nivoima” (70). Iz izlaganja Ketlin Stivens (Kathleen Stephens), zamenice pomoćnika državnog sekretara zaduženog za Evropu i Evroaziju, održanog 17. marta 2004. godine pred Odborom za međunarodne odnose predstavničkog doma, vidi se da su SAD samo u 2004. godini dale sto miliona dolara pomoći “ekonomskim reformama, demokratskoj upravi, vladavini prava i nezavisnim medijima” (www.belgrade.usembassy.gov). Procenjuje se da od tih sto miliona bar jedna desetina ide kao pomoć srpskim javnim glasilima. I onda, ako američki ambasador toliko polaže na U. S. Steel, zar se može očekivati da novine koje zavise od američkih fondacija počnu kritički da pišu o ovoj korporaciji?

Međutim, jedna je stvar uzdržavanje od kritike Ju Es Stila, da bi se dobili oglasi ili novac iz američkih fondacija. Sasvim druga stvar jeste pretvaranje svojih novina u deo U. S. Steel propagande i zastupanje krajnjih korporacijskih interesa u člancima, intervjuima ili komentarima koji ne nose oznaku “ekonomski marketing”. Upravo na takvu uređivačku politiku najčešće nalazimo, recimo, u dnevnom listu Danas , kao i, povremeno, u nedeljniku Vreme .

Pisanje Danasa se, do potpunog učvršćenja Ju Es Stila u Sartidu (koncem 2003), nije puno razlikovalo od pisanja drugih dnevnika. O dešavanjima u Sartidu objavljivani su izveštaji i analitički članci koji su bili u značajnoj meri nepristrasni i pošteni (71). Ipak, početkom 2004. godine dolazi do suštinske izmene uređivačkog pristupa lista Danas Ju Es Stilu. List počinje sistematski da izbegava prenošenje vesti koje mogu biti neprijatne za U. S. Steel, a značajno se povećavaju članci koje kao da je pisao pi-ar direktor same te kompanije.

Tako recimo, krajem februara 2004, Danas ne prenosi izvode iz Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije koje je napravio i svim novinama razaslao Tanjug. Dnevnik Politika, 25. februara 2004, preneće glavne nezvanične izvode iz ovog Izveštaja. Tanjugove izvode preneće istog dana i Novosti. Danas će, međutim, o tom Izveštaju pisati, na osnovu vesti agencije Beta, tek posle tri meseca, 8. juna 2004. Ali i tada, trudeći se da maksimalno amortizuje ovaj za U. S. Steel neprijatan Izveštaj. Članak se, tako, objavljuje pod naslovom “Čeka se usaglašavanje sa Vladom Srbije”, dakle, pod naslovom koji sugeriše da je problem sa Izveštajem u nekakvoj neusaglašenosti Saveta sa Koštuničinom vladom. Međutim, već iz prve rečenice Betine vesti vidi se da “Savet za borbu protiv korupcije nije usaglasio konačnu verziju izveštaja o stečaju `Sartida` zbog sporenja oko `političko-ekonomske analize` stečaja”. U Savetu je, naime, došlo do neslaganja. Na jednoj strani su bili predsednica saveta, Verica Barać i potpredsednik Saveta, Ivan Lalić, a na drugoj Vojin Dimitrijević i neki drugi, neimenovani članovi Saveta. Prvi su insistirali da se u rasvetljavanju afere Sartid ide do kraja, dok su drugi tvrdili da se u Izveštaju iznose “nepotkrepljene optužbe da su najviši organi izvršne i sudske vlasti (tj. Đinđićeve vlade – A. S) uključeni u korupciju”.

Sutradan, 9. juna, Danas daje izuzetan publicitet upravo ovoj drugoj grupi u Savetu. U antrfileu se prenosi vest o ostavci Vojina Dimitrijevića, “jer se nije slagao sa samostalnim istragama o pojedinačnim slučajevima korupcije koje je vodio Savet”. “Savet sam zamišljao kao grupu ljudi od moralnog integriteta”, kaže se u Dimitrijevićevoj ostavci, “koji će da se bave sistemom i da daju mišljenje o izveštajima profesionalaca”. Time je čitaocima jasno sugerisano da se sa Izveštajem “preteralo”, a što će se kasnije u komentarima samog lista jasno i reći. Ali, da bi čitalaštvo lista bilo sasvim umireno, tu je i drugi antrfile: “Kupac Sartida je nesporan”. Reč je, naime, o izjavi Mlađana Dinkića, ministra finansija u Koštuničinoj vladi. U njoj se objašnjava da je “veoma važno odvojiti pitanje izbora onoga ko je privatizovao preduzeće, od same procedure i eventualne korupcije u postupku”. Čitaoci lista Danas , dakle, mogu da budu mirni – interesi Ju Es Stila ovim Izveštajem nikako nisu ugroženi.

Drugi primer zatrpavanja neprijatnih činjenica, odnosi se na pominjanu akciju UBPOK-a, s početka juna 2004. Dok Politika , svakodnevno pišući o tome, od 2. do 5. juna, donosi opširne višestubačne izvode iz Izveštaja Saveta za borbu protiv korpucije, Danas se, 2. i 3. juna, uglavnom zadovoljava uzimanjem izjava od Vlahovića i od Kolesarovog advokata. Štaviše, 3. juna, u članku čiji nadnaslov nije ni jednom jedinom rečenicom iz samog teksta opravdan - “Da li saslušanja Kolesara i Vlahovića najavljuju reviziju privatizacije Sartida”, objavljuje se i antrfile “Lažni dušebrižnici”. Reč je o izjavi Milete Gujaničića, predsednika sindikata “Nezavisnost” u U. S. Steel Srbija. U njoj se, između ostalog, kaže da je “u martu 2002. (...)Sartid bio u veoma teškoj situaciji. (...)Pitam se, zašto se tada, kada nam je bilo teško, niko od navodno zainteresovanih kupaca nije obratio zvanično sindikatu Sartida sa namerom da kupi i ulaže u Sartid”. Time se hoće reći da su radnici zadovoljni novim poslodavcem, i da, stoga, svako ko se pita za način privatizacije Sartida nije ništa do “lažni dušebrižnik”.

A onda, 4. juna 2004, Danas donosi urednički komentar u kome UBPOK-ovu akciju oko Sartida predstavlja kao puki predizborni marketing vlade. Naslov komentara je “Izbori u Sartidu”, a prva rečenica glasi: “ Desetak dana pred izbore dobili smo novu aferu - otvoren je dosije smederevskog Sartida”. I ne samo da se UBPOK sumnjiči da je puko oruđe vlade, koja pred izbore skuplja političke poene. Takođe se i Konzorcijum optužuje da je Sartidu dao kredit “dok je zemlja bila pod sankcijama” i da pri tom “niko protiv njih (banaka iz Konzorcijuma – A. S) nije vodio postupak zbog toga što su poslovale sa zemljom pod sankcijama”. Dakle, Konzorcijum bi trebalo da bude zadovoljan što je prošao tako lako. Izgubio je “samo” 100 miliona dolara, a da je po uredništvu lista, trebalo bi verovatno da bude i kažnjen što je sa Srbijom uopšte poslovao za vreme sankcija (što je, naravno, neistina – videli smo da je Konzorcijum dao kredit Sartidu u trenutku kada su sankcije UN protiv Srbije bile skinute). Nasuprot tome, uvodnik izuzetno hvali nove vlasnike Sartida, koji su pokrenuli proizvodnju “u halama gde su se nekad gajile pečurke” i time od Sartida napravili “jednog od najvećih izvoznika”. U tom smislu se citira ekonomista Stojan Stamenković, koji je o budućnosti Ju Es Stila u Srbiji rekao da je “realno očekivati da u narednih pet godina izvoz gvožđa i čelika dostigne čak milijardu dolara”. Uopšte, po uvodniku lista, u Sartidu su “plate povećane i radnici su zadovoljni”. Ali, neko u vlasti izgleda da ne shvata pouku nakon “poništavanja privatizacije Jugoremedije, gde je posle privatizacije proizvodnja povećana, a sada su radnici u situaciji da po prvi put ostaju bez plate”. I zato uvodnik i citira sindikalnu parolu: “Dalje ruke od Sartida!”.

No, uredništvu lista verovatno da ovaj komentar nije bio dovoljan kako bi iskazao sve svoje negodovanje zbog diranja Ju Es Stila - te zenice oka srpske tranzicije. Stoga, 10. juna 2004. Danas objavljuje još jedan uvodnik na temu Sartida. Napisao ga je Dragan Vujadinović, a komentar nosi naslov “Kako se kalio Gvozden”. Vujadinović u ovom uvodniku brižljivo ponavlja sve negativne stereotipe o Sartidu – od duga od “1,7 milijardi dolara”, preko “Matkovića” i “pečuraka”, do “grobara srpske privrede” (što je po njemu Sartid – “od pamtiveka!”). Ali, Vujadinović čitaocima lista takođe objašnjava i da je “priča o tome da li je jeftino prodat Sartid Amerikancima koji su za njega dali `samo` 23 miliona dolara potpuno besmislena”. Da Sartid više vredi on bi po tu cenu bio i prodat, objašnjava onim sumnjičavim Vujadinović, sve opširno se pozivajući na izjave ekonomiste Stojana Stamenkovića (iz Danasa, 8. juni 2004) (72). Vujadinović se, posle toga, izruguje članovima Saveta za borbu protiv korupcije zbog njihove prerevnosne istrage, nazivajući ih “Šerlocima”. Zatim se ruga i učesnicima svojevremenog štrajka zaposlenih u Sartidu, nazivajući ih “radnicima-samoupravljačkima”. Na kraju, i on mudro zaključuje da je afera Sartid zapravo samo stvar političke kampanje usmerene na “predsedničkog kandidata Demokratske stranke”. Ako čitaocu nije baš sasvim jasno kakve veze ima Boris Tadić sa istragom oko privatizacije Sartida, Vujadinović vickasto opisuje scenu u kojoj, na Tadićevo nastojanje da postane predsednik, stiže sledeći odgovor: “Malo morgen – reče eks DP (Doživotni Predsednik) i ispi na eks sa dvojicom Vojislava” (??? – A. S).

Konačno, treći slučaj u listu Danas sistematskog prećutkivanja neprijatnih dešavanja po U. S. Steel tiče se sukoba sindikata i poslovodstva u smederevskoj Železari, u proleće 2005. Naravno da je to i za uredništvo neprijatno, budući da ruši tvrdnju iz navedenog uredničkog komentara o tome kako su u Sartidu i radnici “zadovoljni”. U martu i aprilu 2005. godine, u Politici i Novostima možemo čitati nisku članaka o nezadovoljstvu Samostalnog sindikata u Sartidu. Tako Politika od 9. marta 2005. piše da je, na vanrednoj sednici Odbora Samostalnog sindikata u Ju Es Stilu, 7. marta, donesena odluka o najavi štrajka upozorenja “zbog nezakonitog i neetičkog ponašanja poslodavca”. “Ukazano je na nezakonito privremeno udaljavanje sa posla, nepostojanje odgovarajućih uslova rada, nepoštovanje propisa o radnom vremenu i odmoru zaposlenih, njihovo raspoređivanje na poslove za koje nemaju profesionalnu i stručnu kvalifikaciju i nepoštovanje pravilnika predviđenih postojećim kolektivnim ugovorom”, stoji u tom članku. Politika od 12. marta 2005. donosi vest o početku pregovora Samostalnog sindikata i poslovodstva smederevskog Ju Es Stila. Isti list, 15. marta, prepričava i saopštenje Samostalnog sindikata da su prihvaćeni svi njegovi zahtevi i da više nema razloga za štrajk upozorenja. O tome Politika piše i sutradan, 16. marta, još jednom navodeći razloge sukoba između radnika i poslodavaca (73).

Za sve to vreme, Danas ćuti (74). “Možda zato što uredništvo ne voli Samostalni sindikat, već preferira Nezavisnost?” – reći će neko. No, samo dvadesetak dana docnije imamo priliku da proverimo i ovu pretpostavku. Politika od 19. aprila 2005. prenosi delove saopštenja sindikata “Nezavisnost” pod naslovom “Dozlogrdilo”. “Od socijalnog dijaloga poslovodstva sa sindikatom nema ništa”, kaže se u tom saopštenju. Vlasnicima Železare zamera se nepoštovanje zakona o radu, kršenje pojedinačnog kolektivnog ugovora i “neuvažavanja radničkih i ljudskih prava”. U znak protesta, “Nezavisnost” povlači svoje predstavnike iz svih odbora i komisija koje deluju u okviru ove kompanije. “Stanje u Ju Es Stilu Srbija je nepodnošljivo”, zaključuje, dakle, i sindikat Nezavisnost. O tome pišu i Večernje novosti , 21. aprila 2005, pod naslovom “Radnički osmeh samo za reklamu”. Isti list, 25. aprila 2005 (str. 10), pod naslovom “Da se kali i dostojanstvo”, prenosi iz sindikata Nezavisnost vest da je i sindikat čeličane u Pitsburgu dao punu podršku radničkom protestu u Smederevu. O tome, međutim, čitalac lista Danas neće naći ništa u svome dnevniku. Tek 30. aprila 2005, Danas o tome donosi prvi opširniji izveštaj pod naslovom “Železarci nasmejani samo na bilbordu”.

Ali, nakon toga, ova tema opet ponovo kao da više nije zanimljiva za Danas . To ne znači da se u Železari više ništa ne dešava, naprotiv. U Politici od 31. maja 2005. čitamo izveštaj o akciji “Za bolji život u fabrici” (aluzija na reklamnu kampanju Ju Es Stila “Za bolji život u Srbiji”). U okviru nje skupljeno je 2.470 potpisa radnika Železare na zahtev za pregovorima sa vlasnicima i na izjavu o spremnosti na štrajk. I u Večernjim novostima , od 7. maja 2005, pod naslovom “Nije im do američke zabave”, čitamo o tome kako je U. S. Steel Srbija upriličila “femili dej” za radenike Železare u izletištu Jugovo, i kako je sindikat “Nezavisnost” bojkotovao ovu američku verziju Đurđevdanskog uranka. Konačno, u Politici od 8. juna 2005. čitamo i o tome kako je sindikalna akcija uspela. Poslodavac je prihvatio većinu zahteva i “Nezavisnost” objavljuje da je ponovo uspostavljen dijalog sa poslovodstvom.

Zašto to nije zanimljiva tema za Danas? Zato što se sve to dešava uoči svečanog pokretanja “Visoke peći jedan” u Smederevu. A kako će čitaoci lista uživati u tom istorijskom trenutku, ako im u pameti još odzvanjaju sindikalne žalbe “Dozlogrdilo!” i “Nepodnošljivo!”? Ali zato, dok se ove i druge neprijatne teme izbegavaju ili amortizuju, na drugoj strani Danas donosi brojne i velike članke o direktorima Ju Es Stila za Srbiju i o neverovatnim poslovnim uspesima ove kompanije.

Tako, 7. aprila 2004. godine Danas objavljuje napis pod bombastičnim nazivom “US Steel izmirio sve obaveze Sartida”. Reč je o razgovoru sa Tomasom Feralom, ovdašnjim savetnikom za medije ove kompanije. Naslov je uredništvo dalo na osnovu sledeće Feralove rečenice: “Od novembra 2002. do kupovine Sartida, U. S. Steel je rukovodio ovim preduzećem tokom stečajnog postupka, ali i izmirio sve obaveze Sartida”. Kakve sad obaveze, kada je U. S. Steel dobio Sartid oslobođenog svih dugova? (75) Dva dana docnije, 9. aprila 2004, Danas objavljuje razgovor sa još jednim američkim šefom iz Železare. Reč je o Tomasu Keliju, sa čijim razmišljanjima čitalac lista Danas može da se upozna u članku od tri stupca. A kakva je priroda tih razmišljanja, najbolje se može videti iz pitanja Keliju o tome da li će biti otpuštanja radnika nakon tri godine. Keli odgovora: “Slična situacija dogodila se u Košicama, gde ipak nije došlo do otpuštanja radnika jer su se u međuvremenu kapaciteti razvili”. Ovo je, naravno, čista laž. U Košicama zabrana otpuštanja radnika ističe tek 2010. godine, tako da Košice teško da mogu biti primer milosrđa Ju Es Stila prema prekobrojnim radnicima.

Sličan članak Danas objavljuje i 25. juna 2004, pod naslovom “Od gubitaša do najvećeg srpskog izvoznika”. Ovaj veliki članak (na četiri stupca) predstavlja razgovor sa već pominjanim DŽonom Gudišem, izvršnim potpredsednikom Ju Es Stila (sa njegovom ogromnom slikom). I on sadrži sve moguće negativne stereotipe o Sartidu, kao i beskrajno slavljenje Ju Es Stila i njegovih poslovnih uspeha. Drugi direktor, Tomas Keli, opet je prisutan u listu Danas 3. septembra 2004. godine. Pod naslovom “Smederevska železara još nije profitabilna” list opširno citira Kelijevo pismo radnicima koji su se usudili da traže veće plate. Ali, to je poslednji put da se Keli pojavljuje kao glavni junak neke vesti. Danas, od 18. februara 2005. (str. 11), objavljuje da je “Majkl Fedorenko zamenio Tomasa Kelija”, na mestu direktora Ju Es Stila Srbija (sve sa slikom novog direktora). I onda, naravno, sledi i veliki intervju sa novim direktorom - sa tri fotografije Fedorenka! (Danas, 10. mart 2005, str. 11).

O naravi ovog članka najbolje svedoči novinarsko pitanje: “Vaše investicije su Sartid, koji je bio pred stečajem, podigle na noge. Šta je to novo u poslovanju što ste doneli sa američkog tla i ugradili u rad smederevske železare”. Tu je i Fedorenkov odgovor: “Prvo i osnovno je zaštita na radu, a pod tim se podrazumeva da nam je prvom mestu zdravlje i dobrobit svih naših radnika. (...)Drugi važan postulat je zaštita životne sredine. Pre svega poštujemo sve vaše propise koji se tiču zaštite životne sredine. (...)Treća važna stavka našeg biznisa je kvalitet. U. S. Steel je prepoznatljiv širom sveta po kvalitetu svojih proizvoda”. Naravno, čitaoca lista Danas toliko će raznežiti kada pročita da su tri osnovne stvari za U. S. Steel “zaštita na radu”, “zaštita životne sredine” (76) i “kvalitet proizvoda” (a ne profit, kako bi rekli zlobnici), da ga onda i ne treba uznemiravati postavljanjem pitanja Fedorenku o načinu privatizacije, sindikalnom nezadovoljstvu ili o raskoraku korporacijske propagande i stvarnosti.

Ali, ovaj intervju sa Fedorenkom očigledno da nije bio dovoljan. Stoga, tri meseca docnije, 13. juna 2005. (str. 19), Danas preko cele strane objavljuje još jedan intervju sa Fedorenkom! Naravno, bliži se otvaranje Visoke peći jedan. Danas je već, 2. juna 2005, objavio gromoglasnu najavu pod naslovom “U. S. Steel Serbia pokreće visoku peć”. Ali, čitaoce i dalje treba uvoditi u taj veliki događaj (77) i zato evo još jednog razgovora sa novim generalnim direktorom Ju Es Stila Srbije. Nema potrebe da trošimo reči opisujući prirodu intervjua sa Fedorenkom. Uostalom, zašto bi gospodinu Fedorenku iko postavljao uznemiravajuća pitanja u predvečerje velikog slavlja? Ali, dva dana pošto je slavlje prošlo, Danas nastavlja da utvrđuje stečeno znanje svojih čitalaca uredničkim komentarom “Pečurke u peći” (24. jun 2005). Komentar izlazi na istoj stranici lista na kojoj se i DŽon Surmi, glavni izvršni direktor Ju Es Stila, proglašava “ličnošću dana”! Sam pak urednički komentar otpočinje sa pitanjem: “Da li je otvaranje visoke peći broj 1 u smederevskoj železari baš bilo vredno trke premijera Koštunice i predsednika Tadića oko toga ko će od njih dvojice pritisnuti dugme i pustiti peć u pogon i pronađenog kohabiotacionog kompromisa da “čarobno dugme” - pritisnu obojica istovremeno?” I odmah se odgovara:

“Po svemu sudeći jeste. (...)U. S. Steel Srbija postao je sa izvozom vrednim 400 miliona dolara najveći izvoznik u Srbiji. Postignuta je rekordna proizvodnja od 1,1 milion tona, a obnovljena i prekjuče, posle gotovo dve decenije stajanja, ponovo puštena u pogon visoka peć broj 1 omogućiće da se ta proizvodnja udvostruči. Rezultat takve udvostručene proizvodnje biće izvoz koji će verovatno preći milijardu dolara. A to je zaista suma kojoj niko nije mogao da se nada”.

Međutim, uredništvo lista Danas se boji da će poneki čitalac, sa malo dužim sećanjem, da se zapita: “Ali zaboga, šta bi sa onom sumnjivom privatizacijom i sa višenedeljnim štrajkom potrebnim da bi se dobio onaj jedan dolar na sat?”. Zato se ovaj redakcijski komentar i završava sjajnim primerom novinarske odbrane jedne kompanije:

“Tačno je da je (U. S. Steel – A. S) za Sartid platio relativno nisku cenu od dvadesetak miliona dolara, a na način prodaje imao je zamerke i Savet za borbu protiv korupcije. Efekti koji su postignuti pokazuju da se ta niska cena isplatila. Nije reč samo o izvozu, nego o činjenici da oko 8.000 radnika ima posao i platu koja nije velika, ali od koje ipak može da se živi”.

Eto, to je to. A kada tako kaže list koji naginje “modernoj, evropskoj socijaldemokratiji”, onda više niko u Srbiji nema šta da prigovori Ju Es Stilu. Zlobnici bi, možda, na sve ovo rekli da je to isto kao kada se neka sirota devojka uda za dobrostojećeg muškarca, pa ovaj krene da je svakodnevno tuče. A svi sa strane, umesto da osude nasilnika, počnu da teše siroticu rečima: “Ćuti i trpi, jer ipak imaš hleb i krov nad glavom”. Ti isti zlobnici bi iz ovog poređenja zaključili da to što nevoljnica nema gde da ode, ne može biti opravdanje za svakodnevne batine koje dobija. Činjenica da je Sartid pravio gubitke ne može biti opravdanje da se on plati deset puta manje od onoga što vredi. Činjenica da u Srbiji ima mnogo nezaposlenih ne može biti opravdanje da se radnici plaćaju trideset centi na sat. I da je potreban višenedeljni štrajk, a onda i dvomesečni pregovori, da bi se radnička nadnica povećala na “čitavih” dolar na sat. Ali, to su sve primedbe zlobnika koji traže dlaku u jajetu i poturaju klipove u točkove srpske tranzicije.

Dok se u dnevniku Danas , kada je reč o Ju Es Stilu, jasno vidi da je reč o čitavoj uređivačkoj politici, dotle je u nedeljniku Vreme briga o Ju Es Stilu prepuštena prvenstveno njegovom novinaru Miši Brkiću. Verovatno se računa da je Brkić dovoljno upoznat sa materijom, jer je još osamdesetih godina kritički pisao o smederevskoj Železari ( Večernje novosti , 20. novembar 1986), a i da je, sa druge strane, kao sadašnji dopisnik Glasa Amerike iz Beograda, dovoljno blizak novim vlasnicima ovog metalurškog koncerna. I zbilja, Brkić se u Vremenu , sa svojim osobenim viđenjem prilika u Železari, javlja svaki put kada se U. S. Steel nađe pod kritičkom lupom nezavisne srpske javnosti (78).

Tako, tokom velikog štrajka u Železari, Vreme , od 16. oktobra 2003. (br. 667) donosi Brkićev članak “ Kako se kalio `Knjaz` ”. U njemu se, najpre, za štrajkače kaže da predstavljaju “jad i čemer ekonomske pameti prosečne srpske `radničke klase`” i da ih čine “obožavaoci lika i dela čuvenog socijaliste Dušana Matkovića”. Brkić zatim sa odobravanjem navodi Tomasa Kelija, koji drskim radnicima poručuje “da će imati veće plate jedino ako budu više radili”. Ne treba, po Brkiću, padati ni na činjenicu da je u štrajku i sindikat “Nezavisnost”, koji niko ne može da se veže za Miloševićev režim. Treba samo, po Brkiću, videti “s koliko inferiornog primitivizma i provincijalne arogancije nastupaju predstavnici sindikalnih centrala u tako važnom poslu kao što je nova vrsta zastupanja interesa radnika u dijalogu s poslodavcima”, pa da takve iluzije sasvim nestanu. Brkić dalje upozorava da je “sukob sindikata i američkog kapitala u Železari idealna prilika za sve vrste populista”, pa zato s velikim odobravanjem navodi i poruku DŽona Gudiša sindikalnim prvacima u Smederevu da su “nevaspitani i arogantni”. “Ko nije shvatio poruku a pravi strategiju da pobedi američki kapital, morao bi bar da pročita nešto literature o ishodima pregovora američkih poslodavaca i sindikata u poslednjih pedeset godina”, podučava, na kraju svog članka, smederevske radnike Miša Brkić. Ne znam kakvi su bili ishodi pregovora američkih poslodavaca i sindikata u poslednjih pedeset godina. Ali, srpski radnici su, ipak, i verovatno na užas Miše Brkića, nekako dobili svoj dolar po satu.

Drugi krizni trenutak za U. S. Steel, kao što smo videli, bio je kraj maja i početak juna 2004. Inspektori UBPOK-a već tri nedelje češljali su smederevsko sedište Ju Es Stila, a 1. juna su privedeni i glavni akteri “afere Sartid”. Upravo tada, Miša Brkić objavljuje u Vremenu (3. jun 2004) veliki članak “Kako se kalio kapitalizam”. Ne, to nije izveštaj o ovim privođenjima. Ne to nije prenošenje Izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. To je reportaža sa Brkićevog puta u Košice. Putovanjem u Košice, Brkić nastavlja tradiciju srpskih novinara da iz tamošnje čeličane donose najlepše utiske (79). Brkić, takođe, nastavlja i tradiciju zanemarivanja pravila koje jasno kaže: “Ukoliko izvor informacija snosi troškove putovanja i smeštaja novinara, novinar je dužan da o tome na adekvatan način izvesti javnost ( “Novinarski kodeks”, NUNS, str. 11). A o tome kako Brkić prikazuje stanje u čeličani najbolje govori početak članka. Tu se kaže da glavni problem radnika u Košicama, nakon četiri godine vlasništva Ju Es Stila, više nije visina nadnice. Njihov glavni problem sada je nedostatak mesta na fabričkom parkiralištu za sva nova vozila koja su u međuvremenu kupili. Brkić je imao prilike i da porazgovara sa Kristoferom Navetom, direktorom Ju Es Stila za Evropu (tj. za Košice i Smederevo). Navet je sve u vezi Košica lepo objasnio. Ali, nekako se nije setio, a i Brkić nije našao za shodno da ga priupita – pošto je, ono, U. S. Steel platio Košice? Verovatno da Nevet i Brkić nisu želeli da uznemiravaju srpske čitaoce podatkom da su Košice kupljene za 60 miliona dolara, zajedno sa obavezom da U. S. Steel vrati dugove od 325 miliona dolara (što čini ukupno 385 miliona dolara). Verovatno nisu želeli da uznemiravaju srpske čitaoce pomišlju da je smederevska Železara, plaćena svega 23 miliona dolara, što je čini najjeftinije prodatom čeličanom u Istočnoj Evropi!

Konačno, u proleće 2005. godine, sindikalni protesti opet potresaju smederevsku Železaru. I upravo tada, Miša Brkić u Vremenu (10. mart 2005) objavljuje veliki intervju (str. 30-31) sa Tomasom Kelijem, odlazećim direktorom Ju Es Stila za Srbiju. Keli će, naravno, još jednom naglasiti kakav je bio Sartid pre nego što se U. S. Steel žrtvovao da ga preuzme: “Svi smo već zaboravili, pa ću podsetiti, da je Sartid trebalo da prestane da postoji u decembru 2002. godine da se nije pojavio U. S. Steel. Da se to dogodilo, preko 10.000 ljudi izgubilo bi posao” (str. 30). Ovo podsećanje je baš neophodno, budući da poneki čitalac zna da je U. S. Steel već u martu 2002. godine preuzeo upravu nad Sartidom i da baš niko i nikada nije pominjao “prestanak postojanja” Sartida i izbacivanje na ulicu “preko 10.000 ljudi”. Sa druge strane, Keli će mnogo toga pohvalno reći o sadašnjem poslovanju Ju Es Stila, i njegovim čudesnim uspesima. Hvaliće i smederevske radnike i ovdašnje stručnjake, i, uopšte, sve Srbe i celu Srbiju. Samo na jedno će se Keli požaliti, a Brkić odmah pohitati da to izvuče u antrfile: “U Smederevu još postoje ljudi koji u svojim stanovima imaju crni lim, takozvani šit, i prodaju ga onome kome zatreba tabla lima. Pošto dolazim iz tržišne ekonomije, znam da se mora kontrolisati ko sve prodaje čelik, jer ako svi prodaju čelik, nikada nećete moći da dobijete adekvatnu cenu” (str. 30). Eto, čak i tako moćna kompanija kakva je U. S. Steel strada od nelojalne konkurencije drskih Smederevaca “koji u svojim stanovima imaju crni lim i prodaju ga onome kome zatreba tabla”. Kakve li strahote! Brzo, neka se umeša zakon, brzo neka policija pretrese smederevske stanove i pohvata te drznike! A ako srpska policija slučajno ne bude dovoljna za uvođenje reda, Keli i Brkić će svakako rado pripomoći svojim uticajem i omogućiti da u Smederevo dođu NATO jedinice. Jer, tako važna misija kao što je uklanjanje konkurencije Ju Es Stilu, konkurencije koju predstavljaju ti drski žitelji Smedereva, jednostavno mora biti izvršena!

Eto, tako misionarski deo anti-liberalnog kartela obavlja svoju funkciju. Sartid i Železara gledaju se isključivo očima njihovih novih vlasnika. Argumenti koji se u vezi Sartida iznose isključivo su oni koji idu u prilog Ju Es Stilu, nikako ne i državi Srbiji ili ovdašnjem stanovništvu. Tako i srpski misionari, reformatori ili biznismeni pokazuju da su samo deo “nove globalne elite”, u koje, po Lašu (1996: 10), spadaju “ne samo korporacijski menadžeri, već i sve profesije koje proizvode i manipulišu informacijama”. Ta nova elita je i u Srbiji, kao i drugde u svetu, na strani ne sopstvenog društva, već globalnih ekonomskih i političkih sila. “Nove elite su kod kuće samo u tranzitu, na putu za neku konferenciju na visokom nivou, na grandiozno otvaranje novog predstavništva, na internacionalni filmski festival ili u neotkriveno letovalište” (Laš, 1996: 11). Laš to naziva “pobunom elita” protiv odgovornosti prema sopstvenom društvu, pobunom protiv svake obaveze prema nacionalnoj državi (48-9). Gledajući delovanje misionarske inteligencije u Srbiji i, uopšte, celog antiliberalnog kartela u slučaju Sartid, sve što se može zaključiti jeste to da je Lašova “pobuna elita” u Srbiji u potpunosti uspela.

(Iz knjige Slobodana Antonića, Elita, građanstvo, slaba država: Srbija posle 2000. Beograd: Službeni glasnik, 2006, str. 40-87.)

Fusnote:

1. Recimo, u Blicu od 6. aprila 2002, novinar Branislav Krivokapić zgodu sa “grožđem” i “gvožđem” prepričava kao da je istinita.

2. Na tonu gvožđa treba tona koksa da bi se mogao dobiti čelik. Ruda gvožđa, zajedno sa prevozom iz Južne Amerike ili Afrike, čini tek 17% cene, dok 55% cene gvožđa čini koks.

3. Hladno valjani limovi se koriste za karoserije automobila, za belu tehniku, za pocinkovane limove, za bele limove (od kojih se zatim prave limenke), za plastifikovane ili bojene limove itd. Toplo valjani limovi služe za izradu spiralno zavarenih cevi, kakve se upotrebljavaju u gasifikaciji i u naftovodima.

4. Ruda se uglavnom dovozila iz Bosne i iz uvoza. Uvozilo se rude u vrednosti od oko 22,5 miliona dolara. Radi obezbeđenja kvalitetne sirovine, Železara je, koncem sedamdesetih, počela da ulaže novac u jedan rudnik gvožđa u Gvineji. Do 1983. trebalo je uložiti 31 milion dolara ( Politika , 11. juni 1979). Isporuka rude trebalo je da počne 1983, i da traje narednih 75 godina. Nije, međutim, jasno da li se ova investicija ikada isplatila, i je li posao sa gvinejskim rudnikom ikada dao rezultate.

5. Tako je Železara Smederevo nazvana 1969. godine, i to je ime nosila do 31. maja 1992, kada je vraćeno staro ime - SARTID 1913.

6. Sedam godina izgradnje je neki maksimum za takve poduhvate. Recimo, Brazil je za samo četiri godine napravio železaru koja je davala 4,5 miliona tona čelika

7. Bez obzira na pretežno sovjetsku mašinogradnju smederevskih postrojenja, MKS je zasnovan na najmodernijoj verziji proizvodnje čelika preko kontinuiranog livenja. U SSSR je samo 16% sirovog čelika proizvođeno na taj način (u Japanu 93%), pa je smederevska železara bila zbilja bolja od većine istočnoevropskih. Ona ne samo da je bila na nivou zemalja EU, već u ponečemu i iznad: za tonu valjanog čelika u EU se trošilo u proseku 1.085 kg sirovog, a u MKS je trošeno 1.075 kg sirovine – dakle, manje od EU proseka.

8. Dok je 2001. u svetu potrošeno 780 miliona tona, 2004. godine je utrošeno 936 miliona tona čelika. Gotovo trećina svetske potrošnje otpadalo je na Kinu.

9. Recimo, da bi se napravila nova čeličana, od TISEN-a (predratni Krup) uzet je u junu 1971. kredit od 111 miliona ondašnjih dolara (na 8 godina). Da bi se napravila druga hladna valjaonica, od britanske firme Dejvi Levi (Davy Loewy , kasnije Dejvi MekKi, Šefild), uzet je 1979. kredit od 660 miliona dolara (samo oprema je plaćena 135 miliona dolara).

10. Recimo, Borba , 12. decembar 1990, daje brojku od 968 miliona dolara.

11. To je, najpre, tvrdila Mirjana Blagojević, zamenik generalnog direktora Sartida ( Poslovni krug , 4/1996), a onda i Dušan Matković, generalni direktor ( Naša borba i Politika , 30. oktobar 1997).

12. Da je Sartid u pregovorima sa Londonskim i Pariskim klubom i na pragu otpisa dugova tvrdio je svojevremeno i Dušan Matković ( Naša borba i Politika , 30. oktobar 1997). Po njemu, Sartid je u tom trenutku bio blizu dogovora po kome će polovina deviznog duga biti otpisana, a ostatak će se otplaćivati u narednih 30 godina.

13. Ova struktura duga data je prema: NIN , 10. juni 2004, str. 30. Živomir Novaković je, takođe, tvrdio da su dugovi Sartida: 60% za izgradnju i poslovanje MKS do 1991; 20% dugovi preduzeća koji su naknadno ušli u koncern (Jugometal i Beli limovi) i 20% dug napravljen tokom sankcija, od čega najveći deo predstavlja štetu od bombardovanja 1999. ( Novosti , 10. decembar 2001).

14. Jedan neimenovani radnik Agencije za sanaciju i stečaj banaka opisao je kako je, tokom 2001. godine, izgledao otpis duga Sartida kod Beobanke. “Na jedan od sastanaka Saveta Agencije ušao je Nemanja Kolesar i obratio se Labusu (tada predsedniku saveta Agencije – A. S) u svojstvu šefa kabineta predsednika Đinđića. Rekao mu je da ga šalje premijer, kako bi sa Labusom dogovorio otpis duga Sartida prema Beobanci. Takođe je zahtevao da njegovo obraćanje savetu ne bude zavedeno u zvaničan zapisnik sednice” ( Kurir , 5. mart 2004). Otpisivanje ovog duga ugrozilo je, prema ovom članku, likvidnost Beobanke, pa je nedugo zatim ona i ugašena.

15. U pominjanom intervjuu za Blic , 6. aprila 2002, na pitanje koliko će dugova preuzeti na sebe U. S. Steel kupovinom Sartida, DŽonom Gudiš je odgovorio neodređeno: “Sad ne mogu reći koje je rešenje”. Dakle, nije jasno isključio mogućnost da U. S. Steel preuzme i deo stranih dugova Sartida.

16. Na glavnicu ukupnih dugova od 1,2 milijarde dolara, dolazile su kamate od 0,8 milijardi ( Borba , 12. dece m bar 1990).

17. Recimo, gubici MKS po završnom računu za 1989. bili su 25 miliona dolara.

18. Kako bi jugoslovenska industrijska roba bila konkurentna, domaća cena čelika je, po ovim žalbama, držana 40 odsto nižom od isplative za proizvodnju ( Politika , 9. septembar 1988).

19. Tokom osamdesetih u Železari Smederevo bilo je zaposleno oko 11.000 radnika, a u celom MKS oko 14.000. I kada se, maja 1987, iz MKS izdvojila fabrika štednjaka “Milan Blagojević” sa 1.110 radnika, poslovodstvo je i dalje procenjivalo da je bar tri hiljade radnika višak ( Politika , 9. mart 1989). U MKS se čak 700 radnika vodilo kao “neraspoređeni”, tj. nisu imali radna zaduženja jer su bili bez odgovarajuće kvalifikacije, ili su bili invalidi rada ( Politika , 9. septembar 1988).

20. MKS je podeljen je na 12 OOUR-a i 47 radnih jedinica. Svaki OOUR je bio zasebno preduzeće između kojih često nije bilo ni minimuma koordinacije. Recimo, transport lonca sa peći za odsumporavanje pripao je OOUR-u za saobraćaj, tako da je bio van kontrole OOUR-a visoke peći. Pošto zaposleni u jednom OOUR-u nisu primali naređenje od zaposlenih u drugom, brzina i nastavak proizvodnje, kako se kaže u Izveštaju stručnog tima o stanju u Kombinatu, “zavise od slobodne volje radnika OOUR Saobraćaj” ( Ekspres , 14. novembar 1986). U istom izveštaju stoji da je, iz čistog nemara, nedavno bačeno 30 tona sode. Takođe se kaže da je na jednom aparatu, vrednom dva miliona dolara, urađeno oko 50 popravki i dorada “uglavnom prema trenutnoj inspiraciji i nadahnuću” (isto).

21. U tadašnjoj štampi navođeni su mnogi primeri rđavog rada poslovodstva MKS. Recimo, kada su dva rukovodioca otišli u Lipeck (SSSR) na dogovor sa proizvođačima opreme, ispostavilo se da nisu poneli potrebnu dokumentaciju. Stoga su za njima doputovala još dvojica rukovodilaca. U svakoj stručnoj delegaciji, zatim, obavezno se nalazio i neki direktor. “Lakše je bilo skoknuti preko granice i uvesti rezervne delove za železaru, nego takve iste, već uvezene delove, tražiti po silnim magacinima” ( Svet , 7. oktobar 1987). I primeri nemara su bili česti. Još 1975. iz Poljske je uvezena oprema za livnicu, koja nikada nije montirana. U međuvremenu je sasvim propala, tako da je 1987. godine morala biti data na licitaciju ( Svet , 7. oktobar 1987). Poslovodstvo se, takođe, ponašalo i krajnje rasipnički. Tadašnja štampa je pisala o tome kako je brod “Srbija” prepravljen u luksuzni restoran. Plovio je Dunavom, dok je na njemu poslovodstvo priređivalo raskošne ručkove i večere.

22. Visoka peć, odnosno topionica sirovog gvožđa, završena je 1971, hladna valjaonica 1973, čeličana sirovog čelika 1974, a topla valjaonica 1979. Ipak, smatralo se da je do 1986. godine još uvek stepen ukupne izgrađenosti bio samo oko 60 odsto ( Ekonomska politika , 1. septembar 1986). Recimo, nije bio iskopan dovoljno dubok kanal koji bi Železaru spojio sa Dunavom i bio plovan za velike teretne brodove.

23. Zbog toga su veliki kapaciteti Železare korišćeni najviše do 70 odsto ( NIN , 6. septembar 1987).

24. Reč je o već pominjanom kreditu od 670 miliona dolara iz 1979. godine. Rukovodstvo Železare neoprezno se zadužilo, verujući da će novac za otplatu kredita biti obezbeđen na osnovu tzv. samoupravnih sporazuma sa potrošačima iz zemlje. Potpisano je takvih 118 sporazuma . Svečanom potpisivanju sporazuma o kreditiranju sa Englezima, 28. maja 1979, prisustvovao je i Ivan Stambolić, tada predsednik vlade Srbije (RIV), potpredsednik vlade Branislav Ikonić, kao i ambasador Velike Britanije u Beogradu, Parkerson. Par godina devizna likvidnost srpske privrede održavana je upravo zahvaljujući tom kreditu. Ali, 60% “samoupravnih” partnera nisu dali obećani novac, ili su kasnili sa plaćanjem. Tako taj dug nikada nije vraćen.

25. Požar je izbio 25. marta 1986. Nastao je tako što radnici nisu mogli da odvrnu neke šrafove. Zato su uzeli švajs-aparate da ih iseku. Ali, šrafovi su bili na uređaju za odvođenje gasova iz hale! Prvo se zapalila guma oko šrafova, pa gas iz uređaja, pa krov, pa cela hala. Izgorela je celokupna hladna valjaonica broj 1, dakle čitava jedna tvornica veličine Valjaonice bakra u Sevojnu ili Fabrike kablova u Svetozarevu. Zapalio se i krov hladne valjaonice broj 2, ali je, srećom, ona spašena. Neposredna šteta procenjena je na 21,5 milijardi dinara ( Večernje novosti , 20. novembar 1986). Ali, proizvodna šteta bila je daleko veća. MKS više nije mogao isporučivati limove za proizvodnju kragujevačkog juga . A upravo je u to doba Zastava doživljavala proizvodni bum, sa programom Jugo-Amerika. U drugom kvartalu 1986, MKS je trebalo Zastavi da isporuči 2.800 tona limova, a u trećem 3.400. Isporučili su, međutim, 350 i 530 tona! (Večernje novosti , 2. oktobar 1986). U 1987. godini kragujevačka Zastava potraživala je 73 hiljade tona lima, a MKS je mogao da joj isporuči najviše 16,5 hiljada tona (Borba , 22. januar 1987). Stoga je MKS na kraju isključen iz programa Jugo-Amerika.

26. Druga visoka peć puštena je u rad 26. marta 1987. i vrlo brzo dostigla iskorišćenost proizvodnje od 97%.

27. Jedna studija Britiš stila (British Steel Consultants Ltd) , iz oktobra 1990, procenila je da u MKS treba uložiti još najviše 100 miliona dolara da bi se do kraja zaokružila proizvodnja i MKS postao isplativ ( Politika , 11. novembra 1991). Britanci su tada rekli da je bolje imati tehnološki moderan pogon, makar bio i zadužen, nego zastareo pogon, čak i bez dugova. Dugove je lakše vratiti, tvrdili su oni, nego doći do novih postrojenja bez gubitka u proizvodnji ( Poslovni krug , 12/1995).

28. Sredinom 1993, uz veliku pompu, počela je proizvodnja šampinjona u Toploj valjaonici Nove železare. U prvoj berbi proizvedeno je 1,5 tona pečuraka. Međutim, bedno je delovalo saopštenje da u ovoj mrtvoj fabrici na proizvodnji pečuraka radi 8 (i slovima: osam) radnika. Docnije se u proizvodnju pečuraka uključila i hladna valjaonica, sa 30 radnika, a na kraju i sama čeličana ( Politika , 4. decembar 1993). Međutim, ukupan broj ovako angažovanih radnika nikada nije prešao stotinak zaposlenih.

29. Matković je, uz prisustvo brojnih novinara, 26. aprila 1994. godine, potpisao ugovor sa pronalazačem Radišom Mikićem iz Smedereva. Ugovor se odnosio na proizvodnju “samohodnog skejta”, tajanstvene sprave koja je, uz pomoć zupčanika i opruga, trebalo da predstavlja revoluciju u svetu omladinskog sporta i zabave ( Politika , 27. april 1994). Dalja sudbina ovog proizvoda, međutim, ne vidi se iz tadašnje štampe.

30. Pošto hladna valjaonica nije radila od 1992. Matković je, sredinom 1994, odlučio da je zaposli preko projekta “Gvozden”. Gvozden je bio oklopni vojnik iz vremena Đurđa Brankovića, a njegova figura je bila postavljena na ulazu u fabriku. Projekat se zasnivao na preradi dostupnih otpadaka od gvožđa, a bez koksa, u čelik. Izvršene su neke prevravke na topionici, i proizvodnja je počela 25. juna 1994. Otvaranju je prisustvovao i Zoran Lilić, predsednik SRJ. Tom prilikom je rekao: “Današnji dan će ući u istoriju jugoslovenske privrede jer je Sartid, uprkos sankcijama, osvojio novi tehnološki postupak dobijanja čelika jedinstven u svetu. Ovo je još jedna pobeda znanja, volje, mogućnosti i vitalnosti jugoslovenske privrede, koja pokazuje da nas ne mogu slomiti i da su njihove sankcije potpuno nepotrebne i neosnovane” ( Politika , 26. jun 1994). Ali Sartid i sa ovom tehnologijom nije mogao da izbaci više od 60.000 tona čelika godišnje – 40% manje nego što je nekada proizvodila samo Stara železara. Osim toga, to je bio i najskuplji čelik na svetu. Stoga je već sledeće godine zaključeno da je došlo do “iscrpljivanja efekta projekta Gvozden” (Mirjana Blagojević, zamenik generalnog direktora Sartida, Poslovni krug , 4/96), i čitava stvar je napuštena.

31. Matković je došao na čelo Sartida, 1. januara 1992. godine, sa položaja ministra industrije u vladi Dragutina Zelenovića (1991). Imajući velike političke ambicije, na jednom zboru SPS-a (10. marta 1991) zapretio je opozicionim demonstrantima da će, ne raziđu li se, povesti pristalice SPS-a “da ih razbije(mo)”. To mu anti-miloševićevska javnost Srbije nikada nije zaboravila.

32. Posle 5. oktobra, Matković je još jedno vreme ostao direktor. Uopšte, izgleda da radnici nisu nimalo bili njime nezadovoljni. Pohvalno je o njemu govorio čak i predsednik anti-miloševićevskog sindikata Nezavisnost, Mileta Gujaničić: “Nalazio je para za proizvodnju, za plate. Imao je petlju da saziva zborove radnika. Pljuštali su `šamari`, mnogo teških reči je pretrpeo. Kad bi mu rekli za neki problem odgovorio bi: `Pa ja nisam znao da je to tako, odmah će to biti sređeno` ( Svedok , 27. februar 2001). “Po rečima sindikalaca, briga o radniku, o čoveku, Matkoviću se ne može osporiti” (isto). Sa druge strane, u DOS-u se izgleda nisu mogli dogovoriti ko će biti novi generalni direktor. Tako je, 17. oktobra 2000, u Smederevo došao Dragoljub Mićunović i objasnio da Matković ostaje direktor dok DOS ne nađe drugog. Samo će mu biti pridodani dosovski pomoćnici. Matković je, međutim, formalno bio direktor sve do 1. septembra 2001. Tada ga je zamenilo privremeno petočlano rukovodstvo, sa Živomirom Novakovićem na čelu (Politika , 3. septembar 2001). Konačno, Novaković je imenovan za generalnog direktora Sartida 24. decembra 2001.

33. Tako je ministar Vlahović objašnjavao da “tek kada budu, kasnije, napravljene analize u Vladi Srbije, odlučiće se da li Sartid ide u privatizaciju i koja tehnika će biti promenjena: da li će biti joint venture ili stečaj” ( Politika , 12. mart 2002). Takođe, i u intervju sa DŽonom Gudišem ( Blic , 6. april 2002), pominje se isključivo privatizacija Sartida po modelu strateškog partnera.

34. Druge novine će o tome pisati tek sutradan.

35. Šef ovog sindikata, Dragan Milovanović, bio je i ministar rada u Đinđićevoj vladi.

36. Docnije, nakon Đinđićevog ubistva, Kolesar, u maju 2003, prelazi za direktora Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka. Na taj način njegova kontrola nad unosnim poslovima stečaja postaje i institucionalizovana.

37. Đunić je jedno vreme bio potpredsednik vlade SRJ, sedeo je i u Upravnom odboru Sartida, radio je i u Agenciji za procenu vrednosti kapitala, a zatim je postao predsednik je Američke privredne komore u Beogradu ( Danas , 3. juni 2004, elektronsko izdanje).

38. Bank Austrija Kreditanstalst, nemački Vest LB, švajcarski BNP Paribas, britanska Standard banka, belgijski KBC itd.

39. http://www.antikorupcija-savet.sr.gov.yu/Attach/sartid_izvestaj1806.pdf ; vidi takođe i drugi spis Saveta za borbu protiv korpucije, posvećen ovom pitanju: http://www.antikorupcija-savet.sr.gov.yu/Attach/sartid2.pdf. Dobar, a sažet pregled nalazi se i u Pavlović, 2003.

40. “Sartid stara železara”, “Sartid beli limovi” Šabac, “Sartid – Veljko Dugošević” Kučevo, “Sartid slobodna zona” Smederevo i “Sartid luka” Smederevo.

41. Dok je stečaj u “Sartidu 1913” uveden 30. jula 2002, stečajevi nad “Sartid stara železara” i “Sartid beli limovi”, otvoreni su 27. novembra 2002.

42. Stečaj nad preduzećem “Sartid Veljko Dugošević” otvoren je dana 19. decembra 2002. godine.

43. Naime, oglasi su objavljeni tek 4. aprila 2003.

44. Reč je, najpre, o preduzeću Centroeksport iz Beograda, čija je zgrada od dve hiljade kvadratnih metara prodata Zoranu Janjuševiću, savetniku za bezbednost pemijera Đinđića (tj. njegovoj firmi Majron Sejls), za samo 355 hiljada evra. Par Junjušević-Kolesar takođe je osumnjičen i za malverzacije u prodaji cementare u Novom Popovcu. Mlađan Dinkić je, 17. jula 2003, optužio Kolesara i Janjuševića da su učestvovali u “pranju novca”, jer je na njihove račune uplaćeno stotine hiljada evra bez porekla. Pozivajući se na dokument kojim je mađarska policija zatražila od kolega u Srbiji da provere “sumnjive transakcije”, Dinkić je kazao kako sumnja da novac koji su Janjušević i Kolesar dobili, potiče od privatizacije cementare u Novom Popovcu kod Paraćina. Inače, Kolesar je, pre privatizacije cementare, bio predsednik Upravnog odbora tog preduzeća.

45. I u ovom slučaju je Danas , 20. novembra 2002, doneo ekskluzivnu vest na stranama 1 i 4. Naslov je glasio: “U. S. Stil preuzeo Sartid?” Međutim, vest se nije ticala Ugoora, već činjenice da se nešto u Sartidu događa. Po ponašanju poslovodstva, radnici su, naime, zaključili je U. S. Steel “preuzeo kontrolu nad finansijskim poslovanjem, proizvodnjom i platama u Sartidu” (str. 1). Započeli su opšti popisi i sravnjivanje poslovanja. Sindikalni vođa Nezavisnosti, Mileta Gujaničić, izjavio je da je “ogorčen što nijedan sindikat nije obavešten od strane stečajnog upravnika Sartida o preuzimanju”. “U sindikatu `Nezavisnsost`, kaže se u još članku, “izražavaju čuđenje što je Vlada Srbijem koja se inače pozivala na transapretntnost u radu, dozvolila da se ovako jedan značajan događaj odvija iza kulisa, daleko od očiju javnosti” (str. 4).

46. Tako je novinar lista Danas, Aleksandar Manić, 29. novembra 2002. (str. 10) napisao: “Stiče se utisak da stečajni upravnik samo figurira, a da kompletnu kontrolu nad Sartidom ima upravo U. S. Steel i Tomas Keli kao njegov predstavnik”.

47. “Nadajmo se da da niko neće imati bolju ponudu na tenderu za Sartid”; Tomas Keli, Blic , 29. novembar 2002.

48. O tom susretu opširno su pisale i Novosti (18. april 2004, str 9). Izveštaj je na celoj strani, sa tri slike, tri antrfilea i sa šest stubaca teksta.

49. Blic, 5. juni 2004. godine (str. 8). Ovu vest doneće istog dana i Inter-Nacional (5. jun 2004). I on će napomenuti da je priča o šest miliona dolara provizije “potvrđena u Sektoru za odnose sa javnošću Ju Es Stila”. I Danas će, 2. juna 2004, objaviti da je, prema tvrdnjama iz Ju Es Stila, ova kompanija “pokrila i troškove transakcije od šest miliona dolara”

50. Tomas Ašer, predsednik korporacije U. S. Steel iz Pitsburga, DŽon Surma, potpredsednik i finansijski direktor i DŽon Gudiš, predsednik Ju Es Stila za Evropu.

51. Zahtevali su od Ju Es Stila veće plate nego što je 0,30 dolara po satu; vidi o tome opširnije nešto niže.

52. Ovu do tada nepoznatu pojedinost iz Tadićeve posete, otkrio je Tomas Feral, ovdašnji savetnik za medije Ju Es Stila, u razgovoru za Nedeljni telegraf (11. avgust 2004).

53. Visoka peć jedan ugašena je 1987. godine, kako bi bila modernizovana. Do 1992. godine završeno je 95% posla. Međutim, nedostajalo je još malo novca da bi bila puštena u rad. Ali, zbog sankcija iz 1992, taj novac nije obezbeđen. Po izjavi Tomasa Ferala, peć je ipak do 1997. godine bila sasvim obnovljena, “ali iz nepoznatih razloga nije nikada puštena u rad” ( Novosti , 27. februar 2005, str. 7).

54. Rečeno je da je ponovno pokretanje visoke peći deo projekta vrednog 27,4 miliona evra . To će podići proizvodnju železare u Smederevu na 2,2 miliona tona godišnje. To je 140 odsto veća proizvodnja od one koju je Amerikance do čekala. U. S. Steel je, takođe je rečeno, dosada uložio 107,6 miliona evra u svoje srpske pogone, od ukupno 124,2 miliona evra koliko se kompanija obavezala prilikom kupovine Sartida.

55. Predsednik Tadić je rekao: “U. S. Steel je dobar primer kako treba da se ide napred. Prisustvo ovako dobre kompanije u Srbiji signal je i drugim kompanijama da treba da ulažu u Srbiju”. Predsednik Vlade Vojislav Koštunica izjavio je: “ Čelik proizveden u Smederevu nije samo proizvod, već i simbol snažnih američko-srpskih veza. U. S. Steel je pokazao da u Srbiju vredi ulagati i da su rezultati koje je ova kompanija ostvarila najbolji primer velikim korporcijama da je Srbija zemlja sa dobrim poslovnim ambijentom”. Sa Koštunicom se složio i američki ambasador Majkl Polt. “Poslovanje Ju Es Stila u Srbiji od značaja je za sveukupne odnose SAD i Srbije. Priča o Ju Es Stilu je priča o najvećim američkim vrednostima poput korporativnog upravljanja, vrednog i efikasnog rada koje ova kompanija pokušava da implementira ovde” (svi navodi su iz lista Danas , 23. juni 2005).

56. Štrajk je otpočeo 14. oktobra 2003. Zahtevi štrajkača bili su da cena rada bude 55 dinara bruto po satu (uprava je nudila 33 dinara ili 0,55 dolara; do tada je cena bila 26 dinara ili manje od 0,30 dolara), da se reši status 450 zaposlenih u četiri Sartidova društva koja U. S. Steel nije kupio, da se dogovore sporne tačke pojedinačnog kolektivnog ugovora i da generalni direktor Tomas Keli ode sa čela firme. Štrajk je trajao do 20 novembra, dakle 37 dana. Postignuta je nadnica od 47 dinara, 450 radnika iz starog Sartida uključeni us u kompaniju, ali je Keli ostao direktor i nije usvojen zahtev da se kolektivnim ugovorom poslodavac obaveže da isplaćuje zarade koje će pratiti rast cena na malo.

57. U nekim američkim čeličanama i do 25 dolara (http://www.workers.org/ww/2003/yugo1113.php).

58. To je, međutim, još uvek manje od vrednosti izvoza nekadašnjeg Metalurškog kombinata Smederevo. Kombinat je do 1992. godine izvozio robu u vrednosti od najmanje 500 miliona dolara godišnje, a vrednost proizvodnje je bila oko milijardu dolara ( Borba , 6. septembar 2004).

59. To se vidi iz jednog pisma Tomasa Kelija, u kome se tvrdi da U. S. Steel u Srbiji “još nije profitabilan” ( Danas , 3. septembar 2004). Takođe je i Kristofer Navet, direktor Ju Es Stila za Evropu, izjavio da “železara u Smederevu još nema profit” ( Vreme , 3. juni 2004, str. 54). I Tomas Feral, u razgovoru za Nedeljni telegraf (11. avgust 2004) tvrdi: “Da bismo ostvarili profit, godišnje moramo da proizvedemo 2,2 miliona tona čelika”.

60. Radnici su, poneseni brojkama o povećanju proizvodnje za 40% u odnosu na 2003, početkom septembra 2004, počeli tražiti veće plate. Stoga im je Keli i napisao gore pomenuto pismo, u kome je tvrdio da kompanija nema profit. “Kada se postigne profitabilnost svi radnici će učestvovati u deljenju profita”, napisao je tada Keli. Međutim, tadašnja Kelijeva tvrdnja o neprofitabilnosti Železare bila je, sudeći po onome što će sam Keli ubrzo izjaviti, poprilična neistina. Na novinarsko pitanje, postavljeno u razgovoru za Vreme (10. mart 2005) “znači li to (podela profita radnicima, kojom se Keli tada pohvalio – A. S) da je Kompanija već posle godinu dana počela da ostvaruje profit?”, Keli je odgovorio: “Čak i pre isteka godine. Imajte na umu da smo mi ovde većim delom 2002. godine i naš rad i kapital koji smo uložili bio je veoma značajan” (str. 31). I zbilja, iako je još u septembru 2004. tvrdio da Železara radi bez profita, Keli se već u martu 2005. pohvalio da je do tada svaki radnik Železare dobio po 2.600 dinara (ili oko 50 dolara), kao obećanu podelu od 6% neto profita ( Vreme , 10. mart 2005). Keli ne kaže koliko je radnika dobilo ovaj dodatak, ali ako ih su dobili svi radnici Ju Es Stila Srbije to je ukupno oko 400 hiljada dolara. Iz toga bi se dalo zaključiti da je prijavljeni neto profit Ju Es Stila u Srbiji, tokom 2004, mogao biti oko 7 miliona dolara. To je možda i deset puta manje od stvarnog profita Ju Es Stila u Srbiji. (Na pitanje o tome koliko iznosi profit kompanije, pisac ovog rada takođe nije dobio nikakav odgovor). Ovo se posredno može zaključiti iz sledećih činjenica. Recimo, na početku velikog štrajka, u jesen 2003. godine, sindikati u Železari su tvrdili da je U. S. Steel, do septembra 2003, prodao 120.000 tona lima i samo zaradom od te prodaje potpuno otplatio ceo Sartid ( Novosti , 3. oktobar 2003). Tokom samog štrajka se, takođe, tvrdilo da Kompanija ima gubitak od 700 hiljada dolara dnevno ( Danas , 31. oktobar 2003, str. 7). Na osnovu toga se u Svedoku ( 14. decembar 2004) cenilo da samo mesečni neto profit Ju Es Stila može da iznosi i do 5,5 miliona dolara. Takođe, u Politici od 10. februara 2004, U. S. Steel objavljuje plaćeni oglas u kojem se poriču izvesne tvrdnje Nacionala . Sa jedne strane, u oglasu se potvrđuje da je cela kompanija u četvrtom kvartalu 2003. godine ostvarila prihod od 2,7 milijardi dolara. Ali, sa druge strane, da bi se porekla Nacionalova tvrdnja “da je veći deo tog iznosa rezultat kupovine Sartida”, u oglasu se objašnjava da je svega 2% od tog iznosa “od poslovanja u Srbiji”. Iz toga se može izračunati da je ukupni prihod iz Srbije Ju Es Stila, u četvrtom kvartalu 2003. godine, bio 54 miliona dolara. Na godišnjem nivou to daje neverovatnih 216 miliona dolara. Verovatno da su sve ove posredne računice nedovoljno precizne. Ali , ono što se iz njih sa izvesnoću da zaključiti jeste da se godišnji prihod Ju Es Stila od Sartida ipak ne meri milionima, već desetinama miliona dolara.

61. U. S. Steel je, prema sopstvenim brojkama, uložio 2004. godine 34 miliona dolara (Danas , 10. mart 2005, str. 11). Da je veći deo toga zapravo profit samog Ju Es Stila ostvaren u Srbiji tvrdi se i u listu Svedok , od 14. decembra 2004.

62. Tako je, naime, glasio naslov jednog od tipičnih propagandnih članaka, objavljen u listu Danas , 10-11. septembra 2005, str. 9). Ali, takvih naslova ima još: “Ju-es stil vodeći izvoznik” ( Politika , 5. novembar 2004) i “Od gubitaša do najvećeg srpskog izvoznika” ( Danas , 25. jun 2004 ). Ovo je, takođe, i često mesto u nastupima kompanijinih predstavnika. Tako se, recimo, Tomas Keli u Pregledu (29. novembar 2004), pohvalio da je U. S. Steel “od preduzeća pod tečajem uspela da stvori najvećeg izvoznika u Srbiji”.

63. Tomas Keli u intervjuu Novosti , 5. jul 2004, str. 7; takođe i Kristofer Naveta, direktor USS za Evropu: “Ako U. S. Steel uspe u Smederevu, uspeće i Srbija” ( Vreme , 3. jun 2004, str. 54).

64. U njemu se upozorava da je time bar 13 nemačkih banaka i preduzeća ozbiljno oštećeno (između ostalih, pokrajinska banka Severne Rajne – Vestfalije West LB, kao i veliki nemački metalski koncerni Klekner i SMS).

65. U tom pismu se veli da je Vlada Srbije 1997. i 1999. pismeno potvrdila da jamči za dugove Sartida. Nakon promene vlasti, Konzorcijumu je stiglo i pismo koje je potpisao lično Zoran Đinđić (od 15. maja 2001). U njemu stoji da se “osiguravaju dugovi Republike Srbije prema konzorcijumu banaka” ( Nedeljni telegraf , 5. novembar 2003). Đinđić, takođe, obećava i da će Vlada da “spreči sve što bi moglo da ugrozi interese Sartida i međunarodnog konzorcijuma banaka” ( NIN , 19. juni 2003, str. 27).

66. “Unosni poslovi, upozorio je ambasador, odlaze iz političkih razloga – Amerikancima”. U članku se kao primer navodi kupovina Železare za “tričavih 23 miliona dolara”, i citira izjava predsednika Vestlandes banke, da poverioci iz Konzorcijuma ne samo da nisu digli ruke od svega, nego je njihov cilj da ponište spornu transkaciju koja nema “nikakve veze sa međunarodnim pravom”.

67. Tako Svedok (14. decembar 2004) prenosi tvrdnje da je vlada Vojislava Koštunice morala da nezvanično prizna dug italijanskom koncernu čelika Duferko od 118 miliona dolara, koji se odnosi na Sartid. Takođe se u Glasu javnosti (18. maj 2005) tvrdi da je Koštunica nedavno razgovarao sa evropskim poveriocima o dugu Sartida.

68. Kampanju za U. S. Steel Srbija radi Dragan Sakan i njegov Nju moment . Sakan i njegova agencija se računaju u najskuplje i najbolje srpske marketinške kompanije.

69. Mere su obuhvatale, najpre, suspenziju pomoći Srbiji z a 2005. godinu. To je značilo da će vlada Sjedinjenih Država zadržati 10 miliona dolara koje je trebalo da dobije vlada Srbije kao pomoć za 2005. godinu. Isto je učinjeno i 2003. i 2004, kada je zadržano ukupno 29 miliona dolara. Druga mera je bila povlačenje američkih savetnika za tehnička pitanja iz odgovarajućih srpskih ministarstava. Treća mera se ticala zaustavljanja davanja dozvole 'Jatu' da leti direktno za SAD. Ali, Polt je odmah objavio i sve posledične kazne koje idu uz ove mere: “Smanjenje pomoći uticaće i na podršku poreskoj reformi, pristup Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji, na politiku ekonomske reforme, koja je trebalo da privuče više stranih investitora. (...)Na žalost, sve to može imati negativan uticaj na poverenje međunarodnih investitora” . Ambasador SAD je, međutim, rekao i da “odluka o zamrzavanju pomoći SAD vrlo brzo može biti promenjena ako Vlada Srbije potpuno i bezuslovno ispuni svoje obaveze” (B92). Potpuno i bezuslovno - fully and unconditionally – to je formula koja izgleda jedino da priliči odnosima Srbije i Carstva.

70. Sjedinjene Države posebnu pažnju posvećuju “ izgradnji demokratije u lokalnim zajednicama u Srbiji”. Za to služi projekat koji se od obaranja Miloševića izvodi u Srbiji: “Revitalizacija zajednice kroz demokratsku akciju” (Communit y Revitalization through Democratic Action Project ). Govoreći u Američkoj privrednoj komori Srbije i Crne Gore (American Chamber of Commerce of Serbia and Montenegro) o ovim i drugim oblicima pomoći, 20 oktobra 2004, Polt nije propustio ni da još jednom zapreti nedovoljno poslušnoj vladi da će joj oterati strane investitore: “Najvažnija stvar za investitora je da li će njegov partner ispuniti svoje obaveze – na svim poljima. Otvoreno govoreći, za Srbiju postoji izvesna sumnja. Zbog toga su potencijalni investitori nervozni i oklevaju” (www.belgrade.usembassy.gov).

71. Kao primeri dobrog i iscrpnog pisanja mogu da posluže: veliki analitički tekst o slučaju Sartid (Danas , 12. avgust 2002, cela strana), veliki i pošten članak o štrajku u Sartidu ( Danas , 31. oktobar 2003, počinje na prvoj strani, a završava na 3), takođe i članak o kraju štrajka, čiji je naziv “Srpski mentalitet protiv američkih ciljeva” ( Danas , 20. novembar 2003, počinje na prvoj, završava na 4), kao i još jedan analitički članak o dešavanjima u Sartidu ( Danas , 28. novembar 2003, počinje na str. 1 i nastavlja se na str. 6).

72. Šta Stojan Stamenković, omiljeni ekonomski analitičar lista Danas (i, slučajno, uposlenik Ekonomskog instituta), misli o Sartidu najbolje se videlo na konferenciji za štampu održanoj osam dana nakon Vujadinovićevog komentara. O toj konferenciji je u listu Danas (19. juni 2004), izvešteno pod naslovom “Afera oko Sartida loš signal” (u daljem tekstu nalaze se i citati iz Glasa javnosti , 19. juni 2004). Stamenković je javnosti objasnio da su “Srbiji potrebne privatizacije kao što je učinjeno sa smederevskim `Sartidom`. To preduzeće je bilo pred otpisom u staro gvožđe, (...)a sada je značajni izvoznik”, rekao je Stamenković. Po njemu, “država je napravila dobru investiciju kada je, praktično, preuzela obavezu da vrati dug konzorcijumu stranih banaka od 100 miliona dolara”, dodajući da “povodom toga ne bi trebalo dizati nikakvu aferu”. I on je potvrdio da je istraga oko Sartida samo deo političke kampanje i upozorio da je “ovo što se sada događa sa privatizacijom loša opomena investitorima i dovešće ih u dilemu da li treba da ostanu na ovom tržištu i izmiruju svoje obaveze”. Sve to će, po njemu, u narednom periodu “loše uticati na rast industrijske proizvodnje”! I Stamenković je oštro napao Savet za borbu protiv korpucije, objašnjavajući odakle njihov poriv da čeprkaju oko Sartida: “Članovi Saveta za borbu protiv korupcije imaju dobre plate i moraju to da opravdaju pronalaženjem afera”!

73. Radnici su, recimo, novčano kažnjavani u svakoj prilici, i kada jesu i kada nisu krivi; kažnjavani su čak i kada bi zakasnili samo zato što je, zbog zaleđenog puta zimi, “Lastin” autobus, koji prevozi radnike do Železare, stigao pet minuta kasnije pred kapiju Železare.

74. Koliko se može utvrditi pregledom Politikine dokumentacije i internet izdanja lista Danas .

75. Takođe se u članku bez ikakve zadrške objavljuje i puko ideološko samohvalisanje Tomas Kelija, generalnog direktora: “Naša poslovna etika zahteva od zaposlenih da prate najviše standarde integriteta u svakodnevnim aktivnostima i u kontaktu sa kupcima i snabdevačima. (...)Rad ove kompanije posvećen je ideji da se celokupno poslovanje u U . S . Steel obavlja transparentno i direktno. Bilo koji drugi način za nas je neprihvatljiv”, zaključuje skromno Tomas Keli, a novinar na to nema ništa niti da upita, niti da prokomentariše.

76. Kako U. S. Steel poštuje srpske propise o zaštiti životne sredine opisano je opširnije u završnom delu ovog ogleda.

77. Pogotovo što su sindikalni protesti tek što su se završili. Ups! Pa čitaoci lista Danas ne znaju mnogo o tome. Ali, nije važno, neko od njih možda čita i druge novine, zato je bolje “dati im celovitu i istinitu informaciju”.

78. Gotovo da se može pomisliti kako je Brkić zadužen za ono što marketinški magovi danas nazivaju “kriznim pi-arom ” Ju Es Stila?!

79. Tako, recimo, Blic od 15. aprila 2002, preko cele strane donosi izveštaj novinara Branislava Krivokapića, o njegovom boravku u Košicama. Iz članka se vidi da je Krivokapić pratio delegaciju direktora i sindikata Sartida, koju je U. S. Steel odveo u jednu vrstu propagandne posete čeličani u Košicama. Naravno da su i Sartidovi direktori i sindikalisti bili impresionirani, kao što je bio impresioniran i novinar Krivokapić.