Одговор критичарима мог концепта економског развоја Србије

Драго ми је да је текст „Мој концепт економског развоја Србије“ изазвао интересовање и реакцију јавности кроз друштвене мреже и медије. То и јесте био основни циљ, да се покрене дијалог и промовишу идеје везане за економски развој Србије и бољи живот грађана, јер је евидентно да нам то данас недостаје.

Очекивано, највише примедби је у вези са улогом државе у предложеним инвестицијама и оне су углавном идеолошке природе, јер не видим ниједан разлог зашто би државне компаније биле успешне у Немачкој, Пољској, Русији, Кини или Бразилу, а не у Србији. Да ли смо мање вредни од њих? Мање способни? Мање знамо? На свако од ових питања одговор је НЕ. Па зашто онда немамо такве људе у врху компанија? Недостаје политичка воља, али бар исто толико, ако не и више, недостаје нам воља да прекопирамо квалитетан систем плаћања и награђивања за менаџере и раднике који постоји у земљама у којима су државне компаније успешне.

Увођењем таквог система добићемо озбиљан број квалитетних људи заинтересованих да буду у менаџменту државних компанија. Тренутно, уз демагошки одређене плате за директоре од 100.000 динара, скоро нико ко заиста вреди и жели поштено да ради није заинтересован да води државне фирме, јер много више може да заради у приватним и мултинационалним компанијама.

У једној од анализа мог економског концепта полази се од чињенице да су за развој привреде потребне инвестиције. То знамо сви. Тврди се такође да те инвестиције нису довољно велике. Апсолутно се слажем. Онда се наводи податак да су приватне инвестиције тренутно далеко веће од државних. То кажем и ја. Али из свих тих чињеница се извлачи закључак да је решење у повећању приватних инвестиција, јер оне су сада далеко веће од државних, па је логично да и убудуће буду веће. Е ту се не слажем. Ако су државне инвестиције мале, а приватних очигледно нема довољно, онда треба да повећамо државне, и то само у оним гранама у којима имамо природни потенцијал да будемо регионални лидери – у пољопривреди и енергетици.

Добродошло је повећање приватних инвестиција, али морамо прихватити истину да до њега у скорије време неће доћи. За то драстично повећање потребни су, како сам навео, „озбиљни инвеститори“. Прихватам критику да инвеститоре не треба делити на неозбиљне и озбиљне, па ћу зато тај термин избегавати и рећи да су нам потребни инвеститори који ће уз велика финансијска улагања покретати нове компаније чији ће финални производи бити засновани на коришћењу домаћих сировина и домаће памети и марљивости, за коју ће они бити спремни да дају плате које неће бити испод границе људског достојанства. А плате од 23-24 хиљаде динара то сигурно нису.

У истом коментару ме је изненадио и разочарао податак да су државне инвестиције само милијарду евра годишње, јер су рецимо 2011. године само ЕПС, Телеком Србија и Град Београд инвестирали више од тога. А где су инвестиције које се финансирају из државног буџета, шта је са осталим локалним самоуправама и јавним предузећима? Уверен сам да су и данас државне инвестиције веће од једне милијарде, мада у Београду нису ни на 20% у односу на период када сам ја био градоначелник, али свакако треба да буду још веће, јер је то једини стабилан извор инвестиција које могу бити усмерене у секторе којима су најпотребније.

Наравно да ће држава инвестирати у инфраструктуру, с тим што не треба људима причати бајке да када за неколико година будемо имали ауто-пут до Ужица, онда ће страни инвеститори похрлити да улажу у тај регион. Па данас ауто-пут пролази кроз Војводину и поред Пожаревца, Баточине, Јагодине, Ћуприје, Параћина, Алексинца… а инвеститора нема довољно. Да је ауто-пут више него користан – јесте, али неће он сам донети стотине милиона евра инвестиција у било који град Србије. За то су потребне промене у администрацији, прописима, правосуђу, мањи уплив централне власти у рад локалних самоуправа, смањење процента новца који иде у централну касу на рачун локалних…

Многи су поставили питање: зашто улагати баш у пољопривреду? Једноставно зато што је пољопривредно земљиште највеће природно богатство којим располажемо и држава мора да буде одговорна за управљање овим ресурсом.

Деценијама је српска пољопривреда била базирана на великим регионалним комбинатима, који нису били само највећи произвођачи, већ истовремено и партнер и ослонац индивидуалним пољопривредним произвођачима у том крају. Последично, када су комбинати угашени, није дошло само до значајног пада пољопривредне производње у државном, већ и у приватном сектору. Зато верујем да улагањем у велике пољопривредне системе обезбеђујемо и будућност индивидуалних пољопривредних произвођача који ће добити приступ модерним технологијама и имати већу извесност продаје својих производа кроз кооперацију и партнерски однос. Развој примарне производње повећава сировинску базу и на то се аутоматски надограђује прерађивачка индустрија.

Једно од честих питања било је и зашто се овога нисам сетио док сам био на функцији, иако је јавности познато да сам као градоначелник Београда зауставио приватизацију ПКБ-а и увео професионални менаџмент који је спровео озбиљне инвестиције и реорганизацију. Тиме смо омогућили да ПКБ у року од две године од вишегодишњег губиташа постане успешна фирма која је са 20 милиона евра добити постала најуспешније пољопривредно предузеће у Србији у 2013. години. Притом је изнет и став да је Град морао да дотира и субвенционише ПКБ како би преживео, што је потпуно нетачно јер Београд није субвенционисао ПКБ у време док сам ја био градоначелник.

Тиме смо омогућили да ПКБ у року од две године од вишегодишњег губиташа постане успешна фирма која је са 20 милиона евра добити постала најуспешније пољопривредно предузеће у Србији у 2013. години. 

Такође је нетачна и тврдња да је ПКБ имао драстично ниже приносе од приватних газдинстава. Истина је да је ПКБ у тим годинама увек имао значајно више приносе од српског просека и да смо улагањем у мрежу канала за наводњавање и механизацију (првим после 15 година) из године у годину повећавали приносе. На крају коментара о ПКБ-у поставља се и питање зашто уместо улагања у пољопривреду није предложено да се државна земља прода или изда приватницима. Па зар то већ не радимо и јесмо ли задовољни резултатима? Наш највећи природни ресурс остварује лошије резултате него пре 30 година када су комбинати били носиоци производње и прераде пољопривредних производа.

Да ли је логичније да се хиљаде хектара најквалитетније земље препусти тек основаној арапској фирми, или да наши званичници позивају кинеску државну пољопривредну компанију да купи ПКБ? Зашто би кинеска државна пољопривредна компанија била боља од српске?

Дубоко верујем да се државна земља не сме продавати, јер нам је то највећи природни ресурс. Тај став нема везе са ЕУ интеграцијама, већ је питање суверене одлуке једне државе. Одлука да земљу могу куповати странци даје им могућност да је купе директно од власника, а не кроз отварање фирми чији је власник 100% страно правно или физичко лице, како је било до сада. И то је једина разлика. Нико државу не тера да продаје земљиште које има у власништву.

Нико једној генерацији политичара није дао овлашћење, гласајући за њих на изборима, да продаје Србију, јер продаја српске земље је равна продаји Србије

Нико једној генерацији политичара није дао овлашћење, гласајући за њих на изборима, да продаје Србију, јер продаја српске земље је равна продаји Србије. Не, они су добили овлашћење од народа на изборима да управљају државом и да једног дана управљање препусте неком другом, а не да државу продају. Иако ово делује сасвим јасно и логично, ипак је боље донети и одлуку да се неће продавати пољопривредно земљиште у државном власништву, ни домаћим ни страним купцима. То је иначе била и законска обавеза до прошлогодишње промене Закона о пољопривредном земљишту.

Осврнућу се и на коментаре везане за предложени модел финансирања инвестиција у десет регионалних пољопривредних центара. Постављено је питање зашто би држава плаћала 2,5% камату грађанима, када им банке дају тржишну стопу од 0,4%? Па једноставно, зато што те исте банке средства грађана позајмљују држави по стопи од 2,5%. Зашто би банке биле посредник између грађана и државе и на томе зарадиле пет пута више од грађана те исте државе? Само из тог разлога предлажем оснивање Националне инвестиционе банке, која не би држала депозите грађана, не би давала кредите и радила друге банкарске послове – само би омогућила да грађани директно позајме новац држави и зараде загарантовану камату коју данас добијају банке, али и додатни приход када ова предузећа постану профитабилна.

Ми дозвољавамо да Србија буде једина земља која није донела решење за кредите у швајцарским францима

Банке јесу тема којој треба посветити посебну пажњу и област у којој држава мора да уведе ред, јер га тренутно нема. Као што су државе Европске уније донеле одлуку колике су максималне провизије за плаћање картицама или у ком року ће бити укинут роминг на територији ЕУ. Нису рекле, то ће тржиште да одреди, јер је било јасно да компаније у овим областима злоупотребљавају своју позицију. Уместо тога, ми дозвољавамо да Србија буде једина земља која није донела решење за кредите у швајцарским францима, а оно је веома просто.

Банкама треба поставити само два питања: 1. да ли су људима на рачун уплаћивале швајцарце или динаре по курсу на тај дан? 2. да ли су можда оне куповале швајцарце или из својих центара повлачиле швајцарске франке па их онда продавале и уплаћивале грађанима динаре? Ако су то радиле, онда донекле може да се разуме зашто инсистирају да им се кредити враћају у швајцарцима, односно динарској против-вредности. Али ако нису то радиле, а нису, онда је јасно да су на расту швајцарског франка односно расту месечних рата дужника већ зарадиле енормне своте новца и да моментално мора престати та пљачка грађана Србије. Такав закон је донет у нама суседним земљама, судови су потврдили његову законитост. Шта ми чекамо? Под утицајем банкарског лобија чека се и са мерама које ће уредити како, на чему и колико максимално банке могу да зарађују.

Већи приходи и бољи живот грађана је срж мог концепта економског развоја Србије, који има за циљ да кроз јавну расправу дођемо да модела привредног раста који омогућава да коришћењем сопствених природних и људских потенцијала обезбедимо бољи живот за грађане Србије. Када немате новца у породици, имате две могућности. Прва је да штедите тако што смањујете своје трошкове укључујући и џепарац који дајете деци. Други је да зарађујете више. Ја верујем да је једино решење ово друго, а да је прво само одлагање краја.