Odgovor na kritike

Novi ekonomski koncept za prevazilaženje ekonomske krize objavljen u ponedeljak je izazvao reakciju, što na sajtu NSPM-a što mimo njega – i to je dobro! Imamo još o čemu da diskutujemo osim o pokušajima i merama vlade za ublažavanje ekonomske krize. Reakcija na tekst i nedoumice koje su se pojavile, zahtevaju da se na iste odgovori, i pruži dodatno objašnjenje predloženog koncepta. Ovom prilikom neću biti u prilici da odgovorim svima, i nadam se da mi nećete zameriti što ću, zbog ekonomičnosti, svoj odgovor fokusirati na stručne kritike i sugestije „ad rem“ svojih kolega.1 Neke od njih nisu iznete u javnosti, ali su instruktivne i predstavljaju putokaz za pružanje dodatnih objašnjenja u vezi sa predloženim konceptom za prevazilaženje ekonomske krize.

Pre nego što odgovorimo na kritike i sugestije, reći ću nekoliko reči o samom konceptu pošto se isti pogrešno povezuje sa ekonomskom situacijom u Srbiji tokom 90-tih godina. Naime, ideja koncepta je zapravo redefinisana i našoj situaciji prilagođena ideja stabilizacionog programa koji je primenjen u Izraelu 1985. godine. Tada je, suočen sa velikim problemima u realnom sektoru (pad privredne aktivnosti, visoka stopa inflacije), fiskalnom sektoru (deficit budžeta oko 17%) i eksternom sektoru, Izrael primenio šokantnu heterodoksnu strategiju prilagođavanja. Strategija je imala nekoliko ključnih elemenata i bazirala se na oštrom smanjenju deficita u budžetu, zamrzavanju cena i plata na određeni period, određenoj stopi devalvacije nacionalne valute (iako to nije bio prioritet) i svesrdnoj finansijskoj pomoći od strane SAD od preko 1.5 milijardi dolara. Rezultati su bili veoma pozitivni po ekonomiju Izraela. Ali ono što je važno uočiti, i tada je konstatovano da koncept koji je primenjen nije u funkciji u vremenima kada privreda funkcioniše u normalnim uslovima. Znači poenta je u sledećem - mere koje se danas donose u Srbiji, kao i globalno u svetu, nisu mere koje se donose jednom i zauvek. Naprotiv, one su kratkoročnog tipa i imaju prevashodan cilj da održe ekonomsku aktivnost, zaposlenost i životni standard građana.

Predlog ekonomskog koncepta najveću reakciju izazvao je povodom predložene mere zamrzavanja cena.

Svi koji su konstatovali da zamrzavanje cena stvara disparitete, crno tržište, nemotivisanost - potpuno su u pravu.

Tu svakako nema neslaganja između autora i kritičara. Međutim kada je u pitanju mera zamrzavanja cena smisao nije u izolovanom posmatranju efekata ove mere, već u posmatranju efekata mere u sadejstvu sa svim ostalim elementima mehanizma. Dalje, mera zamrzavanja cena kod velikog broja čitalaca shvaćena je kao mera zamrzavanja svih cena na tržištu roba i usluga, što predstavlja pogrešno tumačenje.

Naime, guverner je istakao da računa sa stopom inflacije od 8% na godišnjem nivou, a autor je projekciju budžeta izvršio sa stopom inflacije od 7%. U tekstu koji ste pročitali doslovno piše „projekcija budžetskih prihoda izvršena je na osnovama pretpostavke realnog rasta od 1% i stope inflacije od 7%“. Znači ne radi se o svim cenama!

Takođe, jedna od korisnih sugestija autoru povodom teksta odnosila se na vremenski rok trajanja mere zamrzavanja cena. U pogledu vremenskog roka trajanja ove mere, diskusija je išla u pravcu da se optimalni vremenski rok kreće između 3 i 6 meseci nakon implementacije. Procena je da bi se u tom vremenskom roku izvršio proces značajnijeg preusmeravanja (skromne) domaće tražnje ka domaćim proizvodima.

No, vratimo se na ekonomski koncept i ulogu mera zamrzavanja cena, povećanja plata, i penzija (koje nije linearno). Suština koncepta odnosi se na održavanje i povećanje ekonomske aktivnosti. Kada privreda funkcioniše generira se agregatna ponuda na tržištu, a samim tim generira se i agregatna tražnja koja se na tržištu susreće sa agregatnom ponudom. Realni sektor svojom ekonomskom aktivnošću doprinosi kreiranju agregatne tražnje direktno kroz plate zaposlenih u realnom sektoru, i indirektno, putem fiskalnih davanja budžetu, kroz plate zaposlenih u javnom sektoru. Zašto je ovo važno osvetliću iz drugog ugla.

Dramatičan pad ekonomske aktivnosti je na delu. Podaci govore sledeće: broj zaposlenih decembra 2008. iznosio je 1,991,103, a februara 2009. godine broj zaposlenih smanjio se na 1,970,731. Takođe, primetno je da smanjenje zaposlenih od oko 21,000 u toku dva meseca nema linearan pad. U januaru broj zaposlenih smanjio se za oko 8,000, a u februaru za oko 13,000 zaposlenih. Znači kretanje poprima eksponencijalnu formu. Ako još dublje uđemo u analizu kretanja zaposlenih, onda po podacima možemo da zaključimo da je pad zaposlenih u februaru od oko 13 hiljada posledica smanjenja zaposlenih u privredi. U februaru broj zaposlenih u privredi iznosio je 978,799, a u januaru 990,710. U vanprivrednim delatnostima broj zaposlenih nije beležio značajniju promenu i kretao se na nivou od 424,260 zaposlenih. Dobro ste primetili, nedostaje oko 567,500 zaposlenih. To su zaposleni u privatnom sektoru i metodologija za praćenje zaposlenosti u privatnom sektoru je drugačija u odnosu na metodologiju za privredu i vanprivredne delatnosti. Stoga bi podatke o smanjenju broja zaposlenih trebalo uzeti sa rezervom jer nemamo informaciju o smanjenju broja zaposlenih u privatnom sektoru.

Sklon sam proceni, na osnovu problema sa finansijskom likvidnošću u srpskoj ekonomiji, da je broj smanjenja zaposlenih u privatnom sektoru bar na nivou smanjenja u privredi, ako ne i veći. To znači da operišemo negde sa oko 40,000 zaposlenih koji su ostali bez posla. Sada će mi verovatno ponovo zameriti to što ove podatke ne gledam samo kao na brojeve. Broj zaposlenih koji su ostali bez posla u suštini za mene predstavlja broj porodica i množim ga sa tri (članova porodice).

Posledice usporavanja ekonomske aktivnosti su višedimenzionalnog karaktera. Povećanje broja nezaposlenih (slika u ogledalu smanjenja zaposlenosti) predstavlja smanjenje domaćeg dela agregatne tražnje. Takođe, predstavlja smanjenje poreskih prihoda i direktno utiče na prihodnu stranu budžeta, kao i na prihode u fondu PIO. Zatim, povećanje broja nezaposlenih utiče na povećanje rashoda u budžetu nakon prijavljivanja „na biro“. Povratno sve ovo utiče na realni sektor i na smanjenje privredne aktivnosti, a to posledično smanjuje i prihode u budžetu na osnovu dohotka, dobiti i PDV-a.

Kakve veze ima smanjenje ekonomske aktivnosti sa zamrzavanjem cena? Pitanje je na mestu ako posmatrate jednu kockicu u mozaiku, i ne vidite ceo mozaik.

Hajde da pogledamo ceo mozaik.

Neću preskočiti predložene mere povećanje plata u budžetu za 10% i povećanje penzija od 10% za prvih 7 grupa penzionera sa najnižim primanjima, tj. penzija čiji je iznos ispod 25,000 dinara. Naša tražnja je mala, i na žalost biće sve manja i manja. Prosečna neto zarada u Srbiji u februaru iznosila je oko 31,000 dinara, a na nivou privrede koja zapošljava oko 980 hiljada zaposlenih prosečna neto zarada je i niža i kreće se oko 28 hiljada dinara. Što se tiče privatnog sektora, budimo realni - verovatno da je za ogroman broj zaposlenih u privatnom sektoru zarada još i niža od tog iznosa.

Povećanje zarada bi trebalo razumeti kao jednokratnu meru koja mora ići u kombinaciji sa oštrim kresanjem svih ostalih rashoda u budžetu. Primera radi, Izrael je u trenutku implementacije šok strategije smanjio deficit budžeta za oko 8 procentnih poena, sa 16,6% na 7,3% u odnosu na bruto domaći proizvod. Pored oštrih redukcija u pogledu rashoda u budžetu, Vlada Izraela je sa sindikatima sklopila socijalni dogovor - tzv. „package deal“, koji je podrazumevao zamrzavanje plata i cena. U pogledu cena plan je podrazumevao da se 90% cena roba i usluga iz potrošačke korpe stavi pod kontrolu države na određen vremenski period. Analogno, u predstavljenom konceptu ne radi se o zamrzavanju cena svih proizvoda i usluga (ali ta nejasnoća ili nepreciznost neka ide na dušu autora).

Još nešto. Oštre kritike su upućene autoru zbog ideje o zamrzavanju cena. Ali nešto su kritičari propustili da primete, ili su pak prevideli. Naime, činjenica je da već sada postoji priličan broj cena proizvoda i usluga koje su pod kontrolom države. Cene koje su pod kontrolom države obuhvataju:

• električnu energiju,
• naftne derivate,
• komunalno stambene usluge,
• usluge socijalne zaštite,
• saobraćajne usluge,
• ptt usluge,
• hleb, brašno, mleko, cigarete, lekovi i ostalo.

Cene tih proizvoda i usluga ne određuju se tržišno, zar ne? Stoga mi nije jasno kako pristalice tržišnog funkcionisanja ne reaguju glasno, jasno, imenom i prezimenom protiv ovog regulisanja cena na određen vremenski period. Ili možda ja grešim, jer ne uočavam tu suštinsku razliku između kontrole cena od strane države (nemenjanja cena za određen vremenski period) i zamrzavanja cena na određen vremenski period. U sredu 1. aprila ministar energetike je saopštio da ne očekuje promenu cena električne energije do kraja godine (devet meseci)!. Možda je prvoaprilska šala, videćemo.

Ponoviću da je Izrael stavio pod kontrolu 90% cena u potrošačkoj korpi u sklopu mera borbe protiv inflacije; i opet će se neko javiti i konstatovati da mi nemamo tako visoku inflaciju kao što je Izrael imao 1984. godine. I to nije nešto što se spori, ali ideja nije bila da se mera kontrole cena koristi kao instrument u borbi protiv inflacije. Kao što sam na početku konstatovao prezentirani koncept je u suštini redefinisana ideja stabilizacionog programa Izraela. Obratite sad pažnju. Potrošačka korpa obuhvata grupu proizvoda i usluga koja obuhvata kako domaće tako i inostrane proizvode. Za određene pozicije u potrošačkoj korpi konkurišu kako domaći tako i inostrani, tj. uvozni proizvodi. Šta je ideja? Postepena depresijacija dinara uz kontrolisanje cena iz potrošačke korpe uticala bi na davanje prednosti domaćim proizvodima na pozicijama gde imate konkurenciju uvoznih proizvoda. Znači za razliku od naše vlade koja putem sredstava informisanja apeluje (očito bez mnogo uspeha) na građane Srbije da „kupuju domaće“, pred očima vam je mehanizam koji, pri jako ograničenoj tražnji na nivou pojedinca, ima za cilj da tog istog pojedinca vrati u stanje realnosti i usmeri ga ka domaćim proizvodima. Namerno se nisam odredio prema potrebnom nivou depresijacije dinara za ostvarivanje ovog efekta jer ne želim da metoda „gledanja u pasulj“ bude osnov za stavove koje iznosim. Naime, nakon implementacije mera mora se vršiti konstantno praćenje kretanja tražnje za pojedinim proizvodima. Trenutak kada se tražnja preusmeri ka domaćim proizvodima je u stvari nivo deviznog kursa koji je ostvario cilj u pogledu efekta mere zamrzavanja cena. To je takođe trenutak kada kreće deregulacija cena proizvoda i usluga. Stručna rasprava sa određenim brojem kolega povodom predloženog koncepta rezultirala je procenom da bi se očekivani efekat mogao proizvesti u periodu od 3 do 6 meseci, jer pored kontrole cena i depresijacije dinara postoji i efekat suspenzije SSP-a koji bi uticao na preusmeravanje tražnje na domaće proizvode.

I kada smo već kod SSP-a, neću odgovarati na prozivke koje se odnose na „odstupanje od našeg zacrtanog puta ka EU“. Članak u kojem je predstavljen novi koncept prevazilaženja ekonomske krize je ekonomskog, a ne političkog ili ideološkog karaktera. Nije mi baš najjasnije zašto ekonomska drama u kojoj se nalazimo mora da preraste u tragediju u kojoj se žrtvujemo kako bismo pokazali „privrženost putu ka EU“, iako se od nas ta žrtva i ne traži! U prilog tome pročitajte sledeće:

SSP – Član 69 (stav 2)

„Kada se jedna ili više država članica ili Srbija nalazi u ozbiljnim platnobilansnim teškoćama ili joj takve teškoće prete, Zajednica ili Srbija mogu, u skladu sa uslovima utvrđenim u Sporazumu STO, usvojiti restriktivne mere, uključujući mere koje se odnose na uvoz, koje će biti ograničenog trajanja, a koje ne mogu prekoračiti ono što je strogo potrebno, da bi se popravio platni bilans. Zajednica ili Srbija, zavisno od situacije, o tome će odmah obavestiti drugu stranu.“

Takođe, Prelazni sporazum o trgovini i trgovinskim pitanjima koji je gospodin Đelić potpisao sadrži član 36 koji je identičan članu 69 SSP-a.

Suspenzija SSP-a na određen vremenski period nesumnjivo bi doprinela preusmeravanju ograničene domaće tražnje ka domaćoj ponudi, a postojali bi i pozitivni efekti na prihode u budžetu od carina i PDV-a na uvozne proizvode. Šta je smisao preusmeravanja tražnje? Nije u fokusu situacija u tekućem bilansu i teorijski stav da bi to dovelo do smanjenja uvoza i povećanja izvoza. Takav stav prosto nije realan danas kada imate strahovito smanjenje svetske tražnje i usporavanje spoljnotrgovinskih tokova. U centru pažnje je domaća ekonomska aktivnost – sprečiti njen dalji sunovrata, održati postojeći nivo, pa čak i povećati isti. Na čemu baziram izneti optimizam? Prvo, Vlada bi bila rasterećena socijalne tenzije sklapanjem socijalnog dogovora sa sindikatima koji bi podrazumevao jednokratni rast plata od 10% i kontrolisanje cena iz potrošačke korpe na određen vremenski period. Drugo, preusmeravanje ograničene domaće tražnje ka domaćim proizvodima delovalo bi na sprečavanje daljeg pada i održavanje postojećeg nivoa ekonomske aktivnosti. Treće, smanjenje kamatne stope uticalo bi pozitivno na povećanje ekonomske aktivnosti, sa jedne strane, i povećanje domaće agregatne tražnje sa druge strane. Kod ovog trećeg stava ćemo se zadržati jer je isti vezan za oblast monetarne politike, a nekoliko kritika upućeno je sa stanovišta predloženih mera iz oblasti monetarne politike.

Neke od kritika odnosile su se na to da referentna kamatna stopa nema neku značajniju ulogu na kretanje stope inflacije danas u Srbiji, zatim da će smanjenje referentne kamatne stope uticati na dramatičan odliv kapitala, da omogućavanje napuštanja devizne klauzule za građane i privredu koji su uzeli kredite kod poslovnih banaka u Srbiji nije izvodljivo, i da je kod kros border kredita takva akcija prosto neizvodljiva.

Krenimo redom. Prvo, poenta smanjenja kamatne stope u predstavljenom ekonomskom konceptu nije usmerena ka regulisanju nivoa inflacije, već je usmerena u pravcu obezbeđivanja nižih troškova finansijskih sredstava na finansijskom tržištu, finansijskih sredstava za kojima vapi nelikvidna privreda Srbije. U tabeli 1. navodimo kretanje referentne kamatne stope i kamatne stope na plasmane banaka.

Tabela 1. Kamatne stope

Izvor: Narodna banka Srbije

1) prosečne ponderisane kamatne stope

2) prosečna ponderisana kamatna stopa na hartije od vrednosti NBS

Danas slabo možete da čujete da je nekom ozbiljnom u fokusu pažnje stopa inflacije. Guverner Evropske centralne banke (ECB), gospodin Jean-Claude Trichet u intervjuu od 8. novembra 2008. godine (Interview with Folha de Sao Paulo) ističe da je ECB bila jedna od prvih centralnih banaka koja je odmah nakon 9. avgusta 2007. (početak krize) „upumpala“ određenu količinu novca u finansijski sistem kako bi isti pokušala da stabilizuje. Takođe je konstatovao da mere koje ECB trenutno sprovodi u fokusu imaju održavanje poverenja stanovništva u finansijski sistem. Znači, ponovno istaknimo – kritična vremena podrazumevaju implementaciju mera koje sigurno ne biste primenili da su vremena stabilna. Eh, šta bi bilo da nismo menjali referentnu kamatnu stopu od decembra 2007. godine... Ali, neću opet da kritikujem monetarnu politiku (sam sebi počinjem da zvučim kao pokvarena ploča) i da ukazujem da se cena sprečavanja rasta stope inflacije od 2 do 3 procentna poena danas plaća visokim troškovima pribavljanja kapitala na finansijskom tržištu i usporavanjem ekonomske aktivnosti.

Hoću da se vratim na ekonomski koncept i smanjenje referentne kamatne stope. Ideja ove mere je da se olakša pristup kapitalu na finansijskom tržištu. Identičan mehanizam imao je i Izrael 1985. godine; sa implementacijom programa usledilo je smanjenje nominalne kamatne stope. Povoljna situacija za Srbiju u odnosu na Izrael je što postoji veća konkurencija poslovnih banaka na finansijskom tržištu danas u Srbiji nego što je to bilo u Izraelu 1985. godine. Stoga je za očekivati da bi spred između referentne kamatne stope i kamatnih stopa poslovnih banaka bio manji sa smanjenjem kamatne stope nego što je to bilo u Izraelu.

Kritika da će smanjenje referentne kamatne stope usloviti dramatičan odliv kapitala poslovnih banaka sa stranom vlasničkom strukturom jeste ispravna ali samo ako ste ograničeni u svojim pogledima i razmišljanjima na samo jednu kockicu u mozaiku, i ne vidite širi kontekst. Da probam da pojasnim kontekst (ne zamerite na pedagoškom tonu). U pravu ste kada konstatujete da smanjenje kamatne stope može dovesti do odliva kapitala. U suštini pri prezentovanju ekonomskog koncepta napomenuo sam da čak i u slučaju nepromenjenog nivoa kamatne stope, postoji mogućnost odliva kapitala ako se centrale poslovnih banaka nađu u problemima. Trenutno postoji veliki strah od stranih poslovnih banaka, i za sada one taj strah koriste kao dobru startnu poziciju za svoje poslovanje ne samo u Srbiji nego i u drugim zemljama. Međutim, paradoks je što se ne uočava da su strane poslovne banke trenutno u klopci i nalaze se u veoma nezavidnoj poziciji. Naime, jureći ekstra profit u proteklih desetak i više godina razgranale su mrežu svojih centrala po celoj centralnoistočnoj Evropi i uložile ogromne sume kapitala. Danas, kada bi neka od stranih poslovnih banaka energično krenula da izlazi sa bilo kog tržišta na kojem posluje to bi stvorilo strahovit efekat nepoverenja kod stanovništva u različitim zemljama ne samo pomenutog regiona. Strah među građanima širom centralnoistočne Evrope automatski bi inicirao povlačenja depozita iz svih stranih (kvazidomaćih) banaka, bez obzira da li te banke imaju ili nemaju problema u funkcionisanju. Slična situacija se desila i u vreme Velike depresije kada su stradale i zdrave poslovne banke zbog velikog pritiska stanovništva putem povlačenja depozita. I u tome je paradoks, može se vrlo lako desiti obrnuta situacija, ne da guverneri poslovnih banaka odlaze u Beč, već da direktori poslovnih banaka dolaze kod guvernera različitih centralnih banaka. Zapravo, ako bi se desio kolaps stranih poslovnih banaka na tržištima centralne i istočne Evrope to bi bio treći udar „ekonomskog cunamija“ u formi feedback-a ka zemljama EU. Drugim rečima, nemamo mi tako lošu pregovaračku poziciju sa stranim poslovnim bankama, samo što to još uvek ne uočavamo.

Predstavljen koncept računa sa određenim odlivom kapitala, i zato su bitna i neophodna finansijska sredstva u iznosu od 3-3,5 milijarde evra. Na osnovu prethodno konstatovanog, odliv kapitala neće biti dramatičan i zato će finansijska sredstva ulaziti postepeno u finansijski sistem uz aktivnu ulogu NBS-a na fiksing sastanku, koji će imati za cilj omogućavanje postepene depresijacije dinara.

Devizna klauzula. Sledeća kritika odnosi se na meru omogućavanje napuštanja devizne klauzule kod kreditnog opterećenja građana i privrede za kredite odobrene kod poslovnih banaka u Srbiji. Vidite, svestan sam da se film jako brzo odvija, da Vlada ulaže napore za prevazilaženje postojeće situacije, i da shodno tome iznosi veliki broj potencijalnih mera o kojima se javno raspravlja. Stoga ne osuđujem one koji nisu u stanju da isprate sve te mere. Podsetiću na 25.novembar 2008. godine i konferenciju za štampu viceguvernerke Mire Erić-Jović – Kretanje kreditne aktivnosti i mogućnost korišćenja dodatnih opcija pri otplati kredita. Na pomenutoj konferenciji na sto je stavljena inicijativa NBS „čiji je cilj pružanje dodatnih opcija u otplati duga po kreditima:

• produženja roka otplate do godinu dana za kredite u korišćenju, po zahtevu klijenata, keš krediti uz dodatni uslov da se pretvori u dinarski (uz promenu regulative NBS);
• konverzija kredita indeksiranih u stranoj valuti u dinarske, po zahtevu klijenata;
• konverzija kredita indeksiranih u CHF u EUR, po zahtevu klijenata;

• Uloga NBS je da se stara da primena navedenih opcija bude sprovedena na fer način, bez dodatnih troškova, uz nepromenjene ili povoljnije uslove, i to prema klijentima koji uredno izmiruju obaveze i čije su teškoće u otplati kredita privremenog karaktera;
• 20 banaka je iskazalo spremnost da klijentima pruže mogućnost da koriste opcije za otplatu duga po kreditima (bez dodatnih troškova, kao i da ponudu za produženje roka otplate i konverziju kredita učine povoljnijim);“ kraj citata.

Dakle, ta inicijativa već stoji kao predlog na stolu, i možda govori u prilog stavu da i strane poslovne banke imaju straha koji se tiče poslovnih aktivnosti na tržištima centralne i istočne Evrope. No, imajući u vidu podatke iz tabele 1. tada (kad je predstavljena) ta solucija nije bila prihvatljiva za građane i privredu zbog visine kamatnih stopa, ali sa smanjenjem kamatnih stopa svakako predstavlja racionalno rešenje. Kakvi su efekti ove mere? Privredi omogućavate rasterećenje sa rashodne strane u pogledu stavke koja se odnosi na servisiranje obaveza po osnovu uzetih kredita. Onima kojima su potrebna finansijska sredstva omogućava da se zaduže bez valutne klauzule po nižoj kamatnoj stopi. Država je rasterećena subvencionisanja dela kamatne stope i finansijska sredstva može da usmeri kroz Fond za pomoć privredi u privredne subjekte koji zbog svoje poslovne situacije ne mogu sredstva da pribave od poslovnih banaka. Građanima omogućavate da u svojim rashodnim stranama budžeta računaju sa jednim iznosom sredstava koji neće biti podložan promeni usled promene deviznog kursa. Na taj način njihovi pojedinačni budžeti neće se smanjivati usled depresijacije dinara i povećanja obaveza po osnovu servisiranja duga na osnovu uzetih kredita. U budžetu građana ostaje ista suma za potrošačku korpu ali će na osnovu prikazanog mehanizma uvozni proizvodi postati manje atraktivni, te će mnoge od njih zameniti domaći proizvodi. Znači i ova mera je u pravcu povećanja ekonomske aktivnosti – jer pogađa i ponudu i tražnju. I, da, ova mera takođe održava i životni standard građana!

Kritiku upućenu u pogledu kros border kredita nisam u mogućnosti da prokomentarišem, jer u tekstu isti nisu ni spomenuti, ali mi je sada pružena prilika da iznesem stav po tom pitanju. Tačno je da se veliki broj preduzeća direktno zadužio u inostranstvu, i u takvim slučajevima nije bilo govora o bilo kakvim merama pomoći. To i guverner zna, i u skladu sa tim, informacija iz Beča nakon održanog sastanka bila je veoma opšteg karaktera i neobavezujuća. Sam SSP u članu 63 (stav 1 i 1a) konstatuje da će strane obezbediti slobodno kretanje kapitala koje se tiče kredita za komercijalne transakcije, finansijske zajmove i kredite, s rokom dospeća dužim od godinu dana. Doduše stav 5 istog člana omogućava u izuzetnim okolnostima, kada se jedna od strana nalazi u problemima, preduzimanje zaštitnih mera za period ne duži od 6 meseci. No, nisu nam potrebne nikakve zaštitne mere, potrebno nam je da predstavnici stranih banaka dođu u Beograd, sednu za sto sa predstavnicima naše zemlje, i dogovore fer uslove oko reprograma kreditnih sredstava kod kojih postoji problem oko servisiranja obaveza. „Živ dužnik“ je uvek bolja situacija za kreditora od „mrtvog dužnika“. A sa druge strane već sam ukazao da ni naša pregovaračka pozicija nije toliko loša jer i strane poslovne banke imaju ogroman strah od kraha. Efekti reprograma pozitivno bi se odrazili na privredu sa jedne strane, i na državu kroz smanjenje odliva finansijskih sredstava, sa druge strane.

Nešto manje kritika je bilo upućeno iz domena fiskalne politike, osim da se autor previše, i „populistički“ brine za životni standard penzionera i građana Srbije. Ali iskoristiću priliku da povučem paralelu između predloga ekonomskog koncepta i onoga što je bilo primenjeno u Izraelu. U predlogu ekonomskog koncepta zadržane su iste poreske stope i osnovice uz drastično smanjenje rashoda budžeta. U predlogu Izraela neke od poreskih stopa bile su smanjene ali su i dalje bile na visokom nivou i relativno veće od poreskih stopa u Srbiji. Teško je izvršiti komparaciju zato što je došlo do promene u poreskim sistemima. No, povećana ekonomska aktivnost uslovila je i povećane poreske prihode, što je uz finansijsku pomoć SAD-a omogućilo nesmetano ekonomsko funkcionisanje Izraela. Redefinisan program Izraela u kontekstu koji vam je ovde predstavljen nema u našem slučaju za cilj borbu protiv inflacije, već borbu za povećanje privredne aktivnosti. I sa stanovišta budžetskih prihoda, poenta je da kroz povećanu ekonomsku aktivnost zabeležite i povećanje poreskih prihoda.

Još jednom želim da se vratim na početak ovog odgovora, i konstatujem da nije tačno a ni korektno određenu pojedinačnu meru, poput zamrzavanje cena, politički povezivati sa određenim društveno-političkim sistemom – mislim prevashodno na socijalizam i komunizam. Amerika je od 70-tih godina prošlog veka nekoliko puta zamrzavala cene različitih proizvoda. Danas se širom SAD rasplamsava debata oko potencijalne mogućnosti zamrzavanja cena određenih proizvoda (vid. FoxNews.com 16. mart 2009.). U Pensilvaniji je jedan od velikih trgovinskih lanaca početkom 2009. godine zamrznuo cene preko 1000 proizvoda na 90 dana. Ujedinjeni arapski emirati su aprila 2008. godine u dogovoru sa vodećim maloprodajnim lancima zamrznuli cene većine prehrambenih proizvoda. Meksiko je pre nekoliko godina zamrznuo cene 150 proizvoda na 6 meseci. Kina kao treći proizvođač šećera u svetu danas aktivno reguliše cenu šećera usled nestašice istog proizvoda na svetskom tržištu. U Irskoj se trenutno vodi velika debata oko zamrzavanja cene alkoholnih pića u pabovima, itd... Dakle, u zemljama koje su daleko razvijenije i bogatije od Srbije, krajem 2008 i početkom 2009. godine krenuo je talas zamrzavanja cena prehrambenih proizvoda i proizvoda široke potrošnje. Važno je razumeti da su takve mere kratkoročne i imaju za cilj da proizvedu određen efekat, one nisu jednom i zauvek date. Takav je i koncept koji vam je predočen, koncept za prevazilaženje ekonomske krize koji u svom fokusu ima održavanje ekonomske aktivnosti i standarda građana. Do nekih boljih vremena.