Nije u prirodi vukova da brinu o ovcama

 Poslednjih pedeset godina kapitalizam je funkcionisao na proklamovanoj doktrini po kojoj korporacije imaju samo jedan zadatak, a to je da brinu o dobrobiti akcionara. U takvom ambijentu interesi drugih aktera (takozvanih stejkholdera), onih koji su povezani sa korporacijama i zavise od njih – radnika, dobavljača, kupaca, lokalne zajednice i konačno države – apsolutno su bili podređeni interesima profita. Svaka drugačija pomisao je doživljavana kao socijalistička besmislica.

Fridman insistira da korporacije, praveći profit, nemaju nikakvu drugu odgovornost osim da poštuju osnovna društvena pravila – zakone i etičke uzanse. Ako direktori akcionarskih preduzeća baš žele da se igraju socijalne odgovornosti i da budu galantni prema spoljnim akterima, oni to mogu da rade samo svojim ličnim novcem. U tom kontekstu, dobrovoljna davanja korporativnog novca za „više ciljeve” predstavlja oblik neovlašćenog samooporezivanja.

Jureći za profitom korporacije su izmeštale pogone po svetu, tražeći što jeftiniju radnu snagu. I niko se nije previše sekirao što je odlazak velikih preduzeća iz matičnih država često za sobom ostavljao ekonomsku i socijalnu pustoš

Kada je Fridman pisao svoj tekst radničkoj klasi je išlo veoma dobro – sindikati su bili jaki, realna satnica američkog radnika bila je u zenitu, a udeo plata u bruto domaćem proizvodu bio je na nivou koji nikada kasnije nije dostignut. Do 1970. realna prosečna primanja američke porodice rasla su po godišnjoj stopi od oko tri procenta, da bi od 1970. do danas ta ista stopa jedva prelazila pola procenta. Kasnih šezdesetih, pa i ranih sedamdesetih globalizacija nije bila ni u povoju.

Od Fridmanovog teksta do danas, svet se dramatično promenio ušavši u period koji neki teoretičari nazivaju hiperglobalizacijom. Jureći za profitom korporacije su izmeštale pogone po svetu, tražeći što jeftiniju radnu snagu. I niko se nije previše sekirao što je odlazak velikih preduzeća iz matičnih država često za sobom ostavljao ekonomsku i socijalnu pustoš. Tvrdilo se da će moć tržišta rešiti i te, kao i sve druge probleme i neravnoteže.

Ogroman novac trošen je za političko lobiranje i za finansiranje institucija koje su u javnoj sferi promovisale interese najbogatijih. Pažljivo je stvaran zakonski i intelektualni ambijent u kome korporacije mogu da rade šta požele – da ne plaćaju poreze, da zapošljavaju i otpuštaju radnike pod uslovima koje samo one diktiraju, da rade u deregulisanom ambijentu i da ne daju ni pet para za ekološke ili socijalne posledice onoga što rade. Rečju, najveće korporacije su postale jače ne samo od malih država, već i od onih najmoćnijih.

Posledice takve politike su sistematsko pogoršavanje položaja radničke i srednje klase u razvijenim državama, ubrzani rast socijalnih nejednakosti i urušavanje socijalnih funkcija država

Posledice takve politike su sistematsko pogoršavanje položaja radničke i srednje klase u razvijenim državama, ubrzani rast socijalnih nejednakosti i urušavanje socijalnih funkcija država. Velika recesija 2008/09. godine prelila je čašu nezadovoljstva i dovela je do ozbiljnijeg preispitivanja Fridmanove doktrine.

Ta doktrina se danas gnevno „preispituje” kako na izborima tako i na ulici. Protest se iskazuje glasanjem za „populiste” (leve ili desne, svejedno), i/ili agresivnije – nasiljem i neredima na ulicama velikih gradova. Dolazak nove ekonomske krize mogao bi dodatno da dramatizuje postojeće socijalne tenzije i da još žešće uzdrma socijalnu i političku strukturu razvijenih država. U takvom scenariju zamislivo je i da na vlast dođu snage koje bi se mogle ozbiljnije suprotstaviti totalnoj dominaciji velikih korporacija.

Pomalo paradoksalno, „profitnu doktrinu” danas preispituju i oni koji su od nje imali najviše koristiti. Mudriji, ili možda perfidniji deo svetske poslovne elite svestan je rizika nekontrolisanih promena i pokušava da kontroliše socijalne štete nastale globalizacijom. Oni u javni diskurs ponovo uvode socijalnu odgovornost preduzeća i interese stejkholdera, a čak se, tobože, iskazuje i briga zbog zjapećih nejednakosti. Najpoznatija imena globalnog kapitalizma, udružena u nekoliko poslovnih grupa, sve češće govore o inkluzivnom kapitalizmu, o potrebi da se investira u obrazovanje i infrastrukturu, pa čak i o potrebi da se porezi za najbogatije povećaju.

Skeptičniji deo publike veruje da je reč o manevru da se otupi oštrica nezadovoljstva time što će poslovni lideri simulirati empatiju i brigu za nakaradno društvo koje su sami kreirali. Čini se da je cilj ovih inicijativa da se vlasnici korporacija i upravljačke strukture prizovu pameti i samokontroli gramzivosti. Time bi se sistem dobrovoljno i kozmetički reformisao iznutra kako bi se izbeglo da ga neko drugi reformiše spolja i radikalnije. Teško je poverovati da te inicijative mogu dati rezultat, da mogu dovesti do stvarne reforme sistema i da će kapital dobrovoljno pristati da čuva druge od sebe. Nije u prirodi vukova da brinu o ovcama.

Poslovni konsultant

(Politika)