(Ne)uspeh srpske privatizacije

Verovatno nijedna tema toliko ne zaokuplja pažnju javnosti u Srbiji kao problem aktuelne privatizacije. Međutim, spremajući podatke za ovaj rad i tražeći sve raspoložive informacije došao sam do zaključka da, sem novinskih članaka, pažnja stručne javnosti uglavnom se ne odnosi na ovaj veoma aktuelan i po svim pokazateljima veoma bolan problem. Pre ekspliciranja osnovnih problema i specifičnosti privatizacije u Srbiji – koja se nakon 19 godina sa manjim ili većim prekidima i vraćanja na početne ’’položaje’’ približava kraju – treba istaći da se oni odnose na period od 2001. godine kada je privatizacija ’’uhvatila’’ zamah. Sve prethodne privatizacije nisu iznedrile ni jedno većinski privatno preduzeće, već su, uglavnom kroz razne forme radničkog i samoupravnog akcionarstva, samo delimično ’’načele’’ problem. Posle demokratskih promena (veliko je pitanje kako, koliko i za koga demokratskih) proces pretvaranja društvene i državne imovine u privatnu, odnosno vraćanje Srbije u kapitalizam dobija na zamahu. Sama privatizacija je utemeljena Zakonom o privatizaciji iz 2001, gde je pored oblika i načina kako privatizaciju treba realizovati, država, odnosno ministarstvo nadležno za postupak privatizacije, formirala radnu grupu za izradu koncepta privatizacije. Ovako je počelo:

‘’U okviru Ministarstva za privredu i privatizaciju formirana je radna grupa sa ciljem da, na osnovu iskustava privatizacije u Srbiji i iskustava zemalja u tranziciji, pripremi zakonsku osnovu i institucionalnu podršku novom konceptu privatizacije u Srbiji. 

Pri izradi novog koncepta privatizacije, radna grupa se rukovodila sledećim ciljevima:
1. Stvaranje otvorene privredne i strukture vlasništva 
2. Maksimiziranje investicija u realni sektor 
3. Socijalna i politička prihvatljivost 
4. Uspostavljanje jasne vlasničke strukture i na njoj zasnovanih mehanizama korporativnog upravljanja. 

Pri definisanju konkretnih rešenja, radna grupa se rukovodila sledećim principima: 
1. Privatizacija mora biti obavezna i oročena
2. Tržište je jedini arbitar vrednosti kapitala preduzeća
3. Vrednost kapitala preduzeća se može maksimizirati ako i samo ako se primeni konkurentski princip prodaje kapitala/imovine
4. Proces privatizacije mora biti javan i transparentan radi uspostavljanja i održavanja kredibiliteta institucija koje sprovode privatizaciju
5. Kapital prezaduženih i preduzeća u operativnoj krizi ne može biti valorizovan na tržištu bez prethodnog finansijskog i organizacionog restrukturiranja; preduzeća u strateškoj krizi uopšte ne mogu biti prodata (čak ni za dolar) te je neophodna njihova likvidacija
6. Privatizacija mora biti socijalno prihvatljiva, tj.pozicija zaposlenih u privatizovanim preduzećima ne sme biti gora nakon privatizacije; takođe, deo kapitala mora pripasti ne samo zaposlenima već svim punoletnim građanima države kako bi se uvažio dostignuti nivo prava prema prethodnim zakonima;
7. Zakon ne sme sadržati retroaktivna rešenja’’[1]

Ovako je posle osam godina sprovođenja ovog postupka:

’’Jednog lepog dana na vrata Agencije za privatizaciju pokucao je novi vlasnik relativno taze prodatog preduzeća. Od nadležnih je tražio samo jedno – da ga liše statusa vlasnika. Prežaliće, rekao je, sve što je uložio. Jednostavno mu je preselo to što je podizao karticu na aukcijskoj prodaji. Dobacio je samo do isplate prve kupoprodajne rate, sledeće su čekale na naplatu, za njima i obavezne investicije, preuzeti dugovi čekali su namirenje, zaposleni svoje zarade. Nesanica mu je postala najbolji drug. Ovakav slučaj precenjivanja sopstvenih mogućnosti nije retkost u procesu vraćanja u kapitalizam na naš način. Izuzetak je samo po tome što je ovaj novi gazda poštedeo i sebe i druge. Takvi se, inače, jedva mogu izbrojati na prste jedne ruke.

Obrnutih primera mnogo je više, a razvodi preduzeća i njihovih zaposlenih od loših gazda mnogo su bolniji. Štrajkovi u ovim slučajevima su redovna pojava, kao i krivične prijave i sudski sporovi, a armija nezaposlenih dopunjena je novim nevoljnicima. Sada tim preduzećima upravljaju državni zastupnici društvenog kapitala, pokušavajući da spasu ono što se spasti može i traže im novog vlasnika’’[2]

Od gotovo 1.900 preduzeća prodatih po raznim osnovama razvodi od novih vlasnika usledili su u oko 250 preduzeća, što je oko petnaestak odsto svih prodaja. Međutim, prema podacima iz Akcijskog fonda preko 350 ugovora o privatizaciji je raskinuto ili u fazi raskidanja. Po mišljenju relevantnih analitičara svaka druga privatizacija je neuspešna.

‘’Stara je istina da sve može da se upropasti, a u našim uslovima takva sudbina zadesila je čak i ona preduzeća čiji je opis poslova po svim mogućim kriterijumima profitabilan. Kako se, na primer, moglo desti da jedan čovek kupi čak pet mlekara i dovede ih do stavljanja katanca na kapiju, a zna se da one praktično imaju dnevni obrt kapitala. Na spisku firmi s lošim gazdama našla se i jedna fabrika  lekova poput zrenjaninske 'Jugoremedije', kruševačka 'Župa' koja proizvodi sredstva za zaštitu bilja, a dobro je poznata priča o američkom biznismenu Srbi Iliću koji je ojadio dve velike turističke agencije.’’[3]

‘’Radikalan protest tekstilaca u Raškoj, u kojem je radnik Zoran Bulatović odsekao sebi prst, upozorava na nedopustivo težak položaj nekad privilegovane radničke klase. Potpuno prepušteni sami sebi, s brojnim, a potpuno neefikasnim sindikatima, izloženi nasrtajima sumnjivih biznismena kroz brojne neuspešne privatizacije, radnici se suočavaju sa stalnim otpuštanjima, nesigurnošću i krajnje tegobnim preživljavanjem’’[4]

Otkako je počela privatizacija, u Kragujevcu su od 54 firme prodate 34. U sedam velikih privatizovanih preduzeća poništena je privatizacija. Radolija Vukotić, predsednica samostalnog sindikata fabrike kože „Partizan", kaže:

- Obezglavljeni smo i napušteni. Nemamo kome da verujemo, mnogi su nama samo manipulisali zbog lične koristi. Ko će da udari na biznismena ili vlast?

Od 28 privatizovanih preduzeća na području Kraljeva u sedam je raskinut kupoprodajni ugovor. Nekoliko preduzeća se, na čelu sa Fabrikom vagona, bori za opstanak. „Magnohrom" je na vrhu liste neuspešnih privatizacija u Srbiji.

Od 47 privatizovanih čačanskih preduzeća, 16 više ne postoji. U tim firmama radilo je 12.270 radnika, a danas nešto više od 4.000. U mnogim privatizovanim preduzećima, u kojima su prodati imovina i lokali, ostalo je po nekoliko radnika. U 80 odsto čačanskih preduzeća privatizacija je potpuno neuspešna jer, osim masovnog otpuštanja radnika, u njima ništa drugo nije urađeno.[5]

‘’Ali ima i drugačijih primera. Radnici i mali akcionari Farmaceutske industrije 'Jugoremedija' u Zrenjaninu uspeli su da najure nekorektnog gazdu Jovicu Stefanovića Ninija, koji nije poštovao ugovorne obaveze o investicionom ulaganju, zaduživao je fabriku kod svojih firmi i otpuštao radnike pod različitim izgovorima. Na području Leskovca privatizovano je 48 društvenih preduzeća, a Agencija za privatizaciju raskinula je ugovore u 24 firme. U 16 preduzeća u kojima nije ni pokrenut proces privatizacije država će uskoro uvesti stečaj’’[6]

Ovo su samo neki primeri navoda iz dnevne štampe koja se izgleda jedina bavi ovom problematikom. Nisam zaista čuo da se ni jedno gransko ili bilo koje udruženje privrede posebno bavilo ovom problematikom. I ako jeste, to je uglavnom sporadično i sterilno da se slučajno ne bih zamerila političkoj vrhušci koja je de facto i de iure gazda privredi. Naravno da ima dosta svetlih primera da se privatizovana preduzeća značajno popravila (uostalom to je i svrha privatizacije – podizanje efikasnosti, zbog toga i nije namera ovog rada da hvali ono što se podrazumeva).

Postavlja se pitanje zašto je tako. Postoje mnogi odgovori, da su privatizaciju sprovodili totalno nekompetentni ljudi, bez prakse u privredi (zar nije dovoljan dokaz da su se direktori glavne institucije koja sprovodi privatizaciju menjali kao kadrovi na filmskoj traci, da je na tom mestu prodefilovalo sa sedam godina njih sedmoro, da je poslednji direktor podneo ostavku kada je bio van granica zemlje i sl.). O tome kakvi su finansijski efekti privatizacije dovoljno govori podatak vrednosti prodatih preduzeća preuzetih sa sajta Agencije za privatizaciju.

Kao što se vidi, ukupna vrednost privatizovanih preduzeća prodajom većinskog državnog paketa je nešto preko 2 milijarde evra, o kakvoj brojci je reč najbolje kazuje podatak da prema podacima sa specijalizovanog sajta www.pharmexec.com, koji prati dešavanja u farmaceutskoj industriji u svetu, toliki iznos sredstva odvoji jedna prosečna svetka kompanija samo sa R&D (istraživanje i razvoj, znači na teret profita), ‘’ELSAI’’ iz Tokija koja prodaje generičke lekove i nalazi se na 24. mestu u svetu u 2008. prema veličini prodaje od 50 posmatranih. Znači da bi ova mala kompanija (gledano iz ugla velikih svetskih proizvođača lekova kao što su Pfizer, Glaxo, Sanofi, Bayer, Tewa i sl.) može samo za ono što godišnje uloži u istraživanje i razvoj da kupi celu jadnu privatizovanu srpsku privredu, doduše državni paket akcija koji se prodavao, tj. 70% vrednosti. Ostatak je prosleđen malim akcionarima koji će svoje akcije prodati pod uslovima i željama većinskog vlasnika.

O određivanju vrednosti prodatih preduzeća, suvišno je trošiti reči, procene su rađene od oka, bez ulaženja u dubinu problema i definisanja pravih vrednosti kompanije. Najčešće su kompanije privatizovane sa skrivenim manama, podaci o ukupnim obavezama kompanija kupcima su po pravilu bili saopšteni nakon ulaska u posed – kada bi svi potencijalni poverioci nahrlili da naplate svoja potraživanja (radnici za zaostale plate i doprinose od devedesetih, Poreska uprava, dobavljači, hipoteke, banke i sl.). Jedna od primera je privatizacija kombinata Raška Novi Pazar, odnosno par kompanija nastalih kroz proces restrukturiranja. Jedino u Srbiji prodavac nije odgovarao za robu koju prodaje. Veoma vešto ograđivanje države od stanja u kompanijama koje su se prodavale tvrdnjom da ne snosi odgovornost za tačnost prezentiranih podataka najbolje govori o tome šta su sve kupci u kasnijim fazama privatizacije kupovali i kako nisu uvažavani argumenati kupaca o skrivenim manama preduzeća i kolikoj-tolikoj nadoknadi štete. Naravno da zvučna imena, kako na strani kupljenih preduzeća tako i kupaca, nisu imala ni približno ovakve muke u prvim godinama privatizacije.

Šta su radili stručni procenitelji i kako su utvrđivali vrednost kompanija koje su se prodavale tema je veoma opširne analize koja bi trebalo da ima značaj studije. Kako utvrditi vrednost kompanije kada ne znate pravo stanje njihovih obaveza? O tome kakvi su revizorski izveštaji iluzorno je i govoriti.

Da li je makar jedan princip koji je promovisala Radna grupa priliko izrade zakona o privatizaciji makar delimično ispoštovan nije teško utvrditi. Iz onoga što je rečeno, napisano, onoga što se događa danas, što će se verovatno događati i ubuduće najbolje se vidi da je koncept tvoraca privatizacije uglavnom promašen. Da li slučajno ili namerno drugo je pitanje. U najvećem broju slučajeva namerno, jer su firme (sem retkih izuzetaka) kupovane favorizujući rentni princip od strane kupaca (povoljna lokacija, mogućnost prenamene zemljišta i objekata, gašenje postojeće delatnosti, prodaje po višestruko skupljoj ceni preduzeća ili njegove imovine i sl. Neotuđivo pravo kupca da sa svojom imovinom radi šta mu je volja je najveća ekonomska i demokratska tvorevina. Ali, zar nije indikativno da jedan ministar izađe sa stavom da će ubuduće svi kupci morati da dokazuju poreklo sredstava pri kupovini preduzeća? Za svaku pohvalu, ali, taj ministar to nije izjavio početkom 2002. nego šest godina kasnije, kada je privatizacija uglavnom bila završena, tj. sve što je vredelo je već bilo prodato. U srpsku privredu je ušao ‘’hot money’’ preko egzotičnih destinacija i egzotičnih vlasnika uglavnom iz senke. Naravno čast izuzecima, jer najveću korist od privatizacije imaju ljubitelji piva, Srbi sada definitivno piju kvalitetno pivo po prihvatljivoj ceni. Da li je to dovoljno? Koliko se sredstava prodajom preduzeća vratilo kroz investicioni potencijal u privredu teško je reći. Verovatno na nivou statističke greške, jer je budžet odnosno potrošnja bila glavni konzument ovih sredstava. Kako će proći bilo koji domaćin koji prodaje imovinu da bi prehranio porodicu, išao na letovanje, kupovano garderobu i sl. ne treba biti dobar ekonomista da bi se zaključilo. Veselje traje dok ima nečega u slamarici, a onda…

Verovatno jedno od najbitnijih pitanja celokupnog procesa privatizacije iz stručnog ugla je da li su preduzeća, odnosno akcionarska društva, u globalu povećala svoju efikasnost. Odgovor na ovo pitanje nalazi se na istom sajtu od istog autora a tekst se bavi finansijskom analizom privrede Srbije.

Prethodni režim, kroz autističnu i retrogradnu politiku i nezabeleženu hiperinflaciju, promenio je kompletnu društvenu arhitekturu, sprovedena privatizacija zacementirala je i vlasničku kroz ‘’feudalni’’ kapitalizam i preraspodelu državnih resursa, moći i uticaja. Do nekog novog oktobra, koga niko razuman ne želi – jer ni on ništa ne rešava. Pravila igre, kojih u Srbiji još nema, mogu uvesti samo institucije, a ulica nikad.