(Не)морална страна капитализма

За разлику од многих економских анализа и процена, које се могу прочитати у дневној штампи, где се хвали или критикује (данас у Србији ретко наилазите на такве текстове у било ком читанијем листу или интернет порталу) капитализам и неолиберализам као тренутно једина прихватљива опција у нашем политичком и економском курсу, овај текст се неће бавити економским последицама које произлазе из српске верзије неолиберализма, већ је акценат стављен на морално деградирајући полoжај радника који у таквом систему проводи свој животни и радни век.

Повод није пре два месеца усвојен нови закон о раду, који свакако можда и најјасније и најексплицитније показује у каквом положају просечан Србин треба да проведе највећи део свог живота, већ неформални разговор са најбољим пријатељем, иначе јако успешним, за српске услове добро плаћеним, младим програмером, чија ме је прича навела да напишем овај текст. Свима је јасно да је обичан српски радник, под условом да има посао, деградиран од стране послодавца, често непријављен, са платама испод републичког минимума, а уз то му се од стране владајуће структуре, кроз медијске спинове, намеће прича да треба да буде захвалан послодавцу што му је пружена шанса да преживи, при томе том истом зарађујући вишеструко веће суме него што му је кроз плату враћено.

Синдикати су у Србији одавно изгубили смисао свог постојања, ако су га икад и имали, а људи који управљају државом јавно и на сав глас говоре да све већи број људи треба пребацити у приватан сектор, минимизирајући већ бедни положај просечног радника, стављајући га на тај начин у безизлазан положај и притискајући га да ситуацију некритички прихвати као једино могућу. На тај начин је обичан радник стављен у апсолутно подређен положај према послодавцу, без могућности да било шта промени. Он постаје ресурс, шрафић у ,,машини”, који ,,власнику машине“ треба да буде захвалан што му пружа могућност да преживи, ма какав тај живот био.

Међутим, враћам се на причу са пријатељем. Испричао ми је како власник компаније у којој ради, у формалном разговору са партнерима и клијентима, програмере (људе који су јако добро плаћени, и који му зарађују огроман новац) назива ресурсима и да је то иначе начин на који комуницира манеџмент у свакој фирми са којом они сарађују, а сарађују са преко 500 компанија широм света. Што је још драматичније, рекао ми је да се он управо и осећа као ресурс, без обзира на плату коју има, јер је власник тај од чије воље и интереса његов посао зависи.

То ме је навело на размишљање да није само обичан радник, са основном или средњом стручном спремом и бедном платом, тај који се осећа понижено, деградирано, згажено и заборављено. Да такав осећај донекле имају у капитализму сви они који нису капиталисти, а код нас је то преко 90% запослених. Новац ипак не купује осећај спокојности, људскости и слободе за којим жуди сваки човек, а плата није једино мерило којим се изражава задовољство на радном месту.

Држава не сме да заборави на масе, и да их безусловно гура у руке капиталиста, дајући им положај који није вредан људског живота. Човек је рођен способан да мисли, рођен је да буде једнак (притом не мислим на материјалну једнакост ), да ствара, али и да се бори уколико му окружење не дозвољава да то оствари. Ова власт то треба да има на уму, а и свака наредна.