 Politika, 21.10.2008. Kreatori domaće ekonomske politike uglas su se složili da je bankarski sistem likvidan, solventan i siguran. Narodna banka Srbije je aplaudirala sebi zbog ranije donetih restriktivnih mera – pre svega zbog visoke stope obaveznih rezervi koje su temelj stabilnosti sistema. Nekoliko dana kasnije NBS se predomislila. Obavezna rezerva na inokredite koje banke uzimaju ukinuta je ne bi li sistem postao još likvidniji i, dakako, stabilniji.
Šta god radila, NBS ne može pobeći od osnovnog problema domaćeg finansijskog sistema koji se u ekonomskoj teoriji naziva „nemoguće trojstvo”. Po toj hipotezi, država ne može istovremeno liberalizovati kapitalne tokove, održavati fiksni kurs, i voditi nezavisnu monetarnu politiku. Iskustvo Srbije ovo ubedljivo potvrđuje – u ambijentu evroizirane ekonomije i kreditne valutne indeksacije, ovo trojstvo je još „nemogućije”.
Male ekonomije (Island je poslednji tužni primer) ne smeju se izlagati nekontrolisanim kapitalnim tokovima. Kada je tržište kapitala liberalizovano, kapital može ulaziti i izlaziti iz zemlje kako mu je volja, i u obimu u kome želi. Centralne banke su samo pasivni posmatrači takvih procesa, i sve njihove akcije su reaktivne, iznuđene i orijentisane ka minimiziranju štete.
Obilje deviza na srpskom tržištu prethodnih godina je rezultat ogromnih dinarskih kamata. Razlika u visini između domaćih dinarskih i inostranih kamatnih stopa je magnet za špekulativni kapital i osnovni generator, kako viška deviza, tako i viška novca u opticaju.
Besmislena politika istrajavanja na precenjenom kursu dinara davala je dodatni podsticaj prilivu špekulativnog kapitala. Kapital nije morao da strahuje od depresiranja dinara ili od devalvacije, a time ni od gubitaka koji bi usledili.
U Srbiju se tako slio višak kapitala koji ne služi privredi i koji je imobilisan u hartijama od vrednosti NBS. On iznuruje centralnu banku praveći joj ogromne gubite zbog kamate koja se mora platiti. Taj novac je istovremeno i stalna pretnja finansijskom sistemu. Kada se nalazi u zemlji, inflatorni pritisak je stalan. Kada odluči da napusti zemlju, podiže tražnju za devizama i stvara haos na deviznom tržištu. Ovaj kapital je koristan samo i jedino sebi. Zaključno sa avgustom, u dinarskim hartijama od vrednosti koje je emitovala NBS, bilo je vezano preko četiri milijarde dolara kapitala. To je monumentalanbroj i taj iznos je veći od ukupne likvidne novčane mase u Srbiji (agregat M1).
Liberalizacijom kapitalnih tokova Srbija je izgubila kontrolu nad monetarnim sistemom, predala ga u ruke poslovnim bankama i učinila ga hronično i beznadano nestabilnim. Privid stabilnosti je veštački održavan prodajom državne imovine i kontinuiranim inozaduživanjem. Aktuelna svetska kriza stavlja tačku na takvu politiku.
U ambijentu globalne finansijske neodgovornosti, visoke kamate su bile najvažniji razlog finansijskih ulaganja u Srbiju. Situacija se promenila, i u atmosferi opšte panike menja se i percepcija rizika. U prvom planu je sigurnost plasmana, a ne zarada – devizni prilivi se smanjuju, a odlivi drastično povećavaju.
Kapital sada napušta Srbiju i vrši strahovit pritisak na devizni kurs. Uvoznici takođe podižu tražnju za devizama pokušavajući da ih kupe što jeftinije, dok se to može. Poslednji kvartal je uvek i period najvećeg uvoza u kalendarskoj godini. Ponuda deviza je smanjena, tražnja je ogromna i to obara vrednost dinara.
Poslednje mere i protivrečni iskazi NBS u vezi sa politikom obaveznih rezervi svedoče o strahu koji se uvukao u finansijski sistem i koji je vezan za nagli pad dinara. Uprkos stalnim intervencijama, NBS ne može da spreči njegov pad. NBS zato želi da zaustavi odliv kapitala iz zemlje i smanji pritisak na dinar. Ukidanje obavezne rezerve povećava profit banaka i ima isti efekat za banku kao i rast aktivnih kamata. Nada je da će banke zagristi ponuđeni profitni mamac i ostaviti novac u Srbiji.
NBS može nastaviti da interveniše na deviznom tržištu, može trošiti devizne rezerve, ali će pre ili kasnije, devizno iscrpljena, morati da izvrši devalvaciju. Ako NBS ipak nastavi politiku odbrane kursa dinara, onda bi bar morala uvesti kapitalnu kontrolu i zaustaviti devizni odliv. U drugom, boljem scenariju, NBS može odmah izvršiti devalvaciju i tako bar sačuvati deo deviznih rezervi, i istovremeno usporiti i smanjiti uvoz.
Ako se devalvacija sprovede ranije, njeni troškovi će biti niži. Uz to, i teret devalvacije će se pravednije raspodeliti, jer će ga snositi i vlasnici špekulativnog kapitala. Ako se zakasni sa devalvacijom, špekulativni kapital će izaći iz Srbije sa „masnim” profitom, a njen ceh će platiti samo građani i privreda. Treba se nadati da država neće posegnuti i za najgorom merom, pa ući u novi ciklus državnog zaduživanja (kod MMF-a na primer), kako bi branila neodrživi devizni kurs koji uništava ekonomiju Srbije.
Svetska ekonomska kriza je još u ranoj fazi. Ona se sa finansijskog sektora prenosi na realnu ekonomiju i najteži period tek predstoji. Trenutak je da farsično samohvalisanje prestane, i da se Srbija suoči sa sopstvenim realnostima i novom ekonomskom stvarnošću.
Finansijski problemi Srbije nisu izazvani poslednjom krizom, nisu ni kratkoročni, niti prolazni. Problem je fundamentalan i neće se rešiti sve dok se evroizirana ekonomija ne vrati na dinar, a NBS ne počne da vodi aktivnu i autonomnu monetarnu politiku. Užasno bolna devalvacija je prvi, bojim se nužni korak ka tom cilju.
finansijski konsultant
[objavljeno: 21/10/2008]
|
.jpg)
