Ekonomska politika | |||
Nedosledna ekonomska politika |
petak, 29. januar 2010. | |
Početak 2010. godine označio je burni povratak nacionalnih tema u naše reformisane medije, koje su do tada bile potpuno marginalizovane, kao žrtva na oltaru evroatlantskih integracija. Još jedno zabadanje noža u leđa crnogorskog rukovodstva uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa tzv. državom Kosovo; Mesićevi ratni planovi na ukidanju Republike Srpske; peticija 200 javnih ličnosti kojom se traži referendum oko članstva u NATO; Tadićeva inicijativa o skupštinskim rezolucijama kojim bi se zločin u Srebrenici odvojio od svih drugih zločina u građanskom ratu na prostoru SFRJ... Ali ono što već mesecima zaokuplja pažnju javnosti su sve masovniji štrajkovi u Srbiji, uprkos samoproklamovanoj socijalnoj odgovornosti naše vlade. Do početka 2010. većina štrajkova se odvijala u privatizovanim preduzećima u kojima novi vlasnici nisu ispunili ni minumum preuzetih obaveza. Radnici su godinama bez plata, osiguranja, a da država ništa nije uradila da natera poslodavce da posluju po zakonu i kupoprodajnom ugovoru. Radnički zahtevi su bili isplata zaostalih plata, raskidanje ugovora o privatizaciji, pokretanje proizvodnje. Iako su zahtevi radnika razumljivi, treba istaći da je neka preduzeća nemoguće osposobiti za proizvodnju koja može naći kupca na tržištu. Takođe, postoje i sistemski propusti u zakonu o privatizaciji, koji obezbeđuje kupce za uspešne fabrike i za one fabrike kojima se zapravo kupuje srpsko tržište, dok preduzeća u problemima, od kojih su neki bili i giganti, ne pronalaze adekvatno rešenje. Ono što vladi nedostaje kada je reč o ovim štrajkovima jeste sistemski i konzistentan pristup, a ne da se rešenja donose od slučaja do slučaja, zavisno od organizovanosti štrajkača, političkih ili sličnih interesa koalicije na vlasti. Jer u takvoj atmosferi nema poverenja, nema dijaloga i stvara se klima da se samo štrajkom, koji se radikalizuje do samopovređivanja, nešto može izdejstvovati. Međutim, ponašanje vlade je još štetnije povodom sve glasnijih zahteva za povećanjem plata radnika u javnim preduzećima i javnom sektoru. Zašto ističem krivicu vlade? Početkom godine, ministar Dinkić je najavio da će u ovoj godini biti povećane penzije i plate u javnom sektoru, iako je svega nekoliko dana ranije usvojen budžet koji tako nešto ne predviđa! Naprotiv, budžetom se planira da plate i penzije ostanu na istom nivou. Postavlja se pitanje kako ova vlada planira ako oko tako važnih pitanja ministar menja mišljenje nakon svega nekoliko dana? Zatim je predsednik vlade Cvetković istakao da je u 2010. godini moguć rast plata i zarada, uz uslov da je ipak potreban rast proizvodnje. Da podsetim, vlada je planirala da će porast BDP-a u ovoj godini biti 1,5 odsto. Takve najave o povećanju plata su veoma neodgovorne i one su jedan od glavnih krivaca štrajkova. Takve najave bile su signal sindikatima da istaknu svoje zahteve, jer ako Srbija izlazi iz krize i biće povećanja plata, zbog čega onda plate ne bi bile povećane i nama, rezonovali su radnici? Krenuo je štrajk u Termoelektrani „Nikola Tesla“. Posle svega nekoliko dana sindikat, poslovodstvo EPS-a i ministar Škundrić su potpisali protokol, koji do danas izaziva nesuglasice. Obećano je mesečno povećanja plata u iznosu od približno 7000 dinara. To je bila inicijalna kapisla da i druga javna preduzeća najave štrajkove, u kojima prednjači sindikat „Telekoma“, a slično su reagovali i sindikati medicinskih radnika, obrazovanja, železničari… Uvidevši da povećanje plata u javnom sektoru vodi slomu budžeta kroz preveliko povećanje rashoda i deficita, ministri su se okupili kod predsednika Tadića i istakli da neće biti povećanja plata. Ali šta će biti sa sporazumom sa sindikatom koji je već potpisan? Prema svedočenju sindikalaca, ministar Škundrić se oko potpisa konsultovao sa premijerom Cvetkovićem, koji sada tvrdi da povećanja neće biti. Ono što vređa zdrav razum je objašnjenje da plate neće biti povećane iz budžeta već iz dobiti EPS-a!? A gubitak EPS-a u 2008. bio je oko 25 milijardi dinara, 2009. približno 15 milijardi, a za 2010. godinu (u kojoj će se navodno deliti dobit) neki ekonomisti predviđaju gubitak od čak 30 milijardi dinara! Drugo objašnjenje je da će plate biti finansirane od poskupljenja struje, koja jeste među najnižim u Evropi, ali od tog povećanja novac treba da ide za održavanje mreže i izgradnju novih postrojenja, a ne u plate i potrošnju. Treba istaći i ulogu MMF-a. Poznato je da je Srbija sa tom institucijom potpisala aranžman koji joj garantuje 2,9 milijardi evra, ali uz preuzete obaveze. A jedna od njih je i zamrzavanje plata i penzija, budžetski deficit do 4 odsto, otpuštanja i mere štednje u javnom sektoru. Zanimljivo je da su ovih dana predstavnici MMF-a istakli da čak i ako bude rasta BDP-a, on prema dogovoru ne treba da ide u plate i penzije. Zanimljivo je i stalno pozivanje vlade na MMF, u odsustvu autoriteta i nemogućnosti sprovođenja sopsvene politike. Vlada pri tome plaši građane da je sporazum sa MMF-om pitanje opstanka srpske ekonomije. U okviru brojnih lutanja i odustajanja od dogovorenih mera sa MMF-om, podsetiću da su plate direktorima u javnim preduzećima (posle šest meseci zamrzavanja) vraćene na nivo pre krize i opet se mere stotinama hiljada dinara. Takođe, još jedna od preuzetih obaveza – broj zaposlenih u državnoj administraciji – takođe se menja pod pritiskom štrajkova, što se najbolje pokazalo na primeru Geodetskog zavoda i najavljenog štrajka u Hidrometereološkom zavodu. Ono što je vlada propustila da uradi na početku krize jeste da obezbedi konsenzus da su neke promene neophodne i da se nužno moraju sprovesti u dogovoru sa sindikatima, poslodavcima, ali i opozicijom. Za stabilizaciju i reformu srpske privrede važno je obezbeđenje ekonomskog kredibiliteta u implementaciji različitih mera. Efikasnost najglomaznije vlade u Evropi gotovo da je ravna nuli. Ekonomska politika mora biti konzistentna, što podrazumeva stabilnu i kredibilnu politiku koja ne odstupa od politike koja je planirana i najavljena ekonomskim subjektima, a mnogo je primera da vlada neke mere najavljuje, pa onda od njih odustaje. Mislim da je ova vlada napravila previše grešaka i da treba da predloži predsedniku Tadiću raspisivanje izbora. Ona je svojim postupcima izgubila kredibilitet, što je onemogućava da dalje planira i realizuje odgovornu ekonomsku politiku. |