Naša lična grčka tragedija

(Vašington tajms)

Dok je predsednik Obama pokušavao da proturi najnoviji, još manje održiv program na „samitu“ o zdravstvenoj zaštiti, hiljade Grka izašlo je na ulice da protestuje. Neka preduzimljiva kablovska mreža mogla je ove dve scene da prikaže istovremeno na podeljenom ekranu – pošto su to dva dela jedne iste priče. Razlika je samo u tome što je Grčka u scenariju odmakla malo dalje: oni su u fazi kada će se kanu svakog trenutka survati niz vodopade. Amerika je nešto uzvodnije i još uvek može da se domogne obale, ali je odlučila da umesto toga treba da sustigne grčki kanu. Prvo poglavlje (uvođenje neodrživih elemenata) vodi konačno do dvadesetog poglavlja (totalnog društvenog kolapsa): Grci su na poglavljima 17 ili 18.

Nije teško razumeti šta se danas dešava u razvijenom svetu: bizmarkovska država blagostanja 20. veka ostala je bez ljudi koji bi je nosili na plećima. U Americi, beskorisni i nezajažljivi glupani u Vašingtonu, Sakramentu, Albaniju i drugde uništavaju budućnost naše dece i unuka. U Evropi su stigli do sledeće faze društvene demokratske evolucije: dece i unuka kojima treba upropastiti budućnost više nema. Stopa nataliteta u SAD je oko 2.1, tj. jedva preko dva deteta po paru. Grčka stopa nataliteta je oko 1.3 – 10 baba i deda imaju šestoro dece i četiri unučeta – što znači da se porodično stablo okrenulo naglavačke. Demografi nazivaju stopu od 1.3 „najnižom niskom“ stopom nataliteta, tačkom sa koje se nijedno društvo nikada nije povratilo. A Grčka, u poređenju sa Španijom i Italijom, ima još i najbolji natalitet u sredozemnoj Evropi.

Dakle, ne možete pozajmljivati od budućnosti zato što je, u najosnovnijem smislu, nemate. Grci koji rade u javnom sektoru penzionišu se sa 58 godina, što zvuči sjajno. Međutim, onda kada 10 baba i deda ima samo 4 unučeta, ko daje novac kako biste vi mogli da provedete poslednju trećinu svog života lenčareći?

Inače, ne morate otići u Grčku da biste iskusili penzionerske dane u grčkom stilu: u Kaliforniji se javna služba, metaforički, već generaciju opija uzom. Ipak, Amerika u celini još uvek nije Grčka. Pre par godina, kada sam napisao knjigu „Sama Amerika“, postavio sam debatu o društvenom osiguranju u vremensku perspektivu: uzevši cifre iz 2005., penzijske obaveze će do 2040. porasti na oko 6.8% BDP-a. Za Grčku, iznosiće 25%. Drugim rečima, spasavaj se ko može, Armagedon, kraj. Od tada se situacija pogoršala u obe države. Ali, ovo poređenje je zapravo hipotetičko – dok Amerika još uvek ima izbora, Grčka neće imati 2040. godinu – osim ukoliko ne primi ogromnu injekciju seruma stvarnosti.

Ima li šanse da se to desi? U takvim trenutcima, volim da parafraziram ono što je rekao DŽerald Ford. Kada je želeo da se umili konzervativnoj publici, predsednik Ford voleo je da kaže „Vlada dovoljno velika da vam pruži sve, dovoljno je velika i da vam oduzme sve što imate.“ To je istina, ali postoji i prelazna faza: vlada koja je dovoljno velika da vam pruži sve što želite, ali koja nije dovoljno velika da uzme od vas bilo šta nazad. To je faza u kojoj se nalazi Grčka. Njena socijalistička vlada prinuđena je da primeni paket mera štednje. Odgovor grčkog naroda je „nema šanse“. Radnici u javnom sektoru uspeli su i da prekroje sam pojam vremena: svake godine primaju 14 mesečnih plata. Vi sračunajte. I to za oko sedam meseci posla – za mnoge od njih radni dan se završava u 14 i 30. Kada odu u penziju, dobijaju 14 mesečnih isplata godišnje. Drugim rečima: ekonomska realnost nije moj problem. Želim svoje privilegije. Koga briga ako to čitavu državu dovede do bankrota, sve dok meni šalju čekove dok sam živ.

Nas ljude tvrda srca koji više volimo manju vladu, često optužuju kako smo sebičnjaci koje baš briga za opštu dobrobit. Međutim, kako grčki protesti pokazuju, ništa ne čini osobu sebičnijom od komunitarizma socijalne pravde i velike vlade. Jednom kada neko počne da uživa plodove državnog zdravstvenog osiguranja, plaćenog odmora, državno finansiranog ranog penzionisanja i ostalog, više ga nije briga za opšti društvni interes. On je dobio svoje, i dođavola sa svima ostalima. A osećanje da su te privilegije zaslužene opstaje i dugo nakon što su te privilegije prestale da imaju smisla.

Najbolji predstavnik ovog mentaliteta zaslužnosti je zamenik premijera Grčke. Evropska Unija je zaključila da su mere štednje koje je donela grčka vlada nedovoljne i kao uslov za spasavanje zatražila da budu ozbiljnije. Grčka više nije suverena država: ona je DŽeneral motors, a EU je Vašington, dok su grčki glasači rado preuzeli ulogu sindikata radnika auto-industrije – sve je u igri osim bilo čega što bi zaista moglo da dovede do promene. U praksi, pošto su Španija, Portugalija, Italija i Irska takođe na ivici ambisa, „evropsku“ akciju spašavanja platiće Nemačka. Pomenuti zamenik premijera Grčke, Teodoros Pangalos, odbio je zahteve EU na osnovu činjenice da su tokom drugog svetskog rata Nemci uzeli milijarde iz Banke Grčke. Mere države blagostanja uvek dovode do osećanja prezira, kako kad su u pitanju nacije, tako i kad se radi o lokalnim projektima izgradnje stanova. Kako se usuđejete da nam govorite kako da živimo! Samo nam dajte vaš novac i gubite se!

Nažalost, Nemačka više nije ekonomska sila. Kako je Angela Merkel naglasila pre godinu dana, stimulacioni paket razmera onog Obaminog nije dolazio u obzir iz prostog razloga što strani kreditori znaju da ne postoji dovoljno mladih Nemaca da bi ikada mogao biti otplaćen. Više od 30% Nemica nema decu; među onima sa fakultetskom diplomom, 40%. A za one mlade Nemce koji u sve manjem broju stižu iz porodilišta, malo je razloga da ostanu u igri. Zašto biti poslednji zgodni plavokosi arijevski momak koji radi noćnu smenu u pivnici kako bi sam u znoju lica svog podizao čitave domove za penzionere? A to je bilo još i pre nego što su mu na grbaču dodali i Grke. Od Nemaca, koji se penzionišu sa 67 godina, sada se očekuje da obezbede neodrživih 14 mesečnih plata godišnje za Grke koji se penzionišu sa 58.

Razmišljajte o Grčkoj kao o Kaliforniji: svake godine, neodgovorna i korumpirana birokratija sebe nagrađuje sve većim platama i obimnijim povlasticama koje plaća sve manja klasa onih koji stvaraju bogatstvo. A o Nemačkoj razmišljajte kao o nekom manje rasipnom ćošku Amerike koji još funkcioniše, poput moje države Nju Hempšajr: odgovornost se ne isplati. Svejedno ćete završiti izvlačeći nekoga iz bule. Problem je u tome što nikada nema dovoljno „bogatih“ da izdržavaju državu zaslužnih, pošto na taj način na kraju potpuno nestaju podsticaji za sve – stvaranje bogatstva, oslanjanje na sebe, osnovni nagon za preživljavanjem koji se odražava u stopi nataliteta. U Grčkoj su ostali bez Grka, pa su se okrenuli Nemcima, kao što već rade francuski seljaci. U Nemačkoj, jedini razlog zašto Nemci mogu da subvencionišu Francusku poljoprivredu jeste što svoj vojni budžet za odbranu uvaljuju Amerikancima. A u Americi, predsednik Obama, Nensi Pelozi i Heri Rejd govore kako bi trebalo da veslamo brže da bismo sustigli Grke i Nemce. Šta bi moglo da pođe po zlu?