Народне банке против својих народа - упоредни случај преваре са швајцарским франком

Пљачкање европске периферије - чланица ЕУ, кандидата и острашћених кандидата за кандидата. Регулатори толеришу валутне клаузуле ради „заштите“ дужника од високих камата и инфлације - све до банкрота!

Дужничко ропство у Србији остаје. Сада видимо да је и после доношења Препорука Народне банке Србије (31. маја) швајцарски валутни калауз остао у рукама банкара. У тренутку када су банке у Србији одузеле 500 станова, а уз Бугаре се самоспаљују и презадужени Срби, Уставни суд Србије купује време банкстерима тиме што сваку могућу колективну тужбу проглашава неуставном.

Да ли су чланови Америчке привредне коморе у Србији благосиљали НБС да препоручи банкама одлагање наплате опљачканог новца док траје мандат овог режима, не би ли се успешно окончала много већа пљачка окупиране територије?

Банке се сада нећкају да прихвате препоруке Регулатора, док препоруке аболирају НБС од кривичног дело нечињења, али и кривичног дела подстицања других на кривично дело (банака на пљачку грађана).

Како дужници да помогну и себи и Србији и НБС? Да ли повлачити уштеђевину из неетичких банака!? Упоредна анализа случаја Србије, Хрватске и Мађарске нам можда може појаснити ствар.

Србија: нарушен државни и монетарни суверенитет

Да ли су због неповољног развоја валутног односа између швајцарског франка и евра настрадали грађани Србије који су кредите узели у динарима?

Звучи нелогично, али је захваљујући међународним шпекулантима и сапетој Народној банци Србије, тачно. Ово је полазна констатација из Саопштења за јавност Народне банке Србије поводом мутно и дугачко насловљене „Препоруке БАН 001/13 од 31. маја 2013. године у вези са стамбеним кредитима индексираним у швајцарским францима и Препоруке БАН 002/13 од 31. маја 2013. године у вези с применом уговорених неодредивих елемената променљиве каматне стопе пре почетка примене закона о заштити корисника финансијских услуга“.

Саопштење и Препоруке су још једно замлаћивање дужника. Њиховом применом се не мењају битна правила сурове игре. Ко не верује, може да их прочита на сајту НБС. Улога Препорука је, што се тиче грађана, да се додатно збуне, разједине, да се отупи дејство Удружења „Ефектива“, да се изгуби драгоцено време проучавајући Празну Кумову Сламу.

Задржаћемо се само на деловима ових докумената који нам могу појаснити позадину, циљ и домет предложених мера.

„Ради решавања проблема грађана, корисника кредита индексираних у швајцарским францима, размотрена су и различита упоредноправна решења на основу којих би се могао побољшати тежак положај једног броја корисника ових кредита. Ова решења се претежно крећу у распону од законских и/или административних мера којима се непосредно задире у облигационоправне односе између даваоца и корисника кредита (нпр. Мађарска) до покушаја самих учесника на финансијском тржишту да без интервенције или подстицаја државе реше ово питање (нпр. почетна фаза решавања питања ових кредита у Хрватској)“ — каже се у Саопштењу.

Дакле, видимо да се ради о решавању, а не о разрешењу проблема грађана, а и да би се положај дужника могао побољшати, али и не мора. Мађарска и Хрватска нису једине тачке распона.

Занимљиво је да није узета у обзир ситуација у Црној Гори, где је остварено 4.000 кредита у „швајцарцима“, иако је званично средство плаћања евро, валута која најчешће служи као мера вредности у валутним клаузулама. Одговор на питање откуда се ту нашао овај нови, пред сами ударни талас кризе уведени, „кредитни производ“ умногоме појашњава догађања и код комшија.

Што кажу Срби „далеко било, не чуло се“, не помиње се ни случај Исланда који је укинуо валутну клаузулу, прогласио је противуставном и противзаконитом, национализовао банке и ухапсио велики број директора банака.

У Хрватској и Мађарској се, раније него у Србији, показало да проблем незаконитог рада банака није једноставан за решавање. Услед вољне или невољне сагласности режима са криминалном банкарском праксом, проблем грађана брзо прераста од финансијског у социјални, а затим и у политички. Правно гледано, судови и поштена интелигенција немају двоумљења око незаконитости њиховог пословања. Откуд предуго толерисање тзв. регулатора (Централне банке) и Уставних судова. Уставни суд Хрватске шеснаест месеци ћути о уставности валутне клаузуле.У чије име?

И Уставни суд Србије има преча посла: да „оцени уставност“ косовске велеиздаје.

Хрватска: колективни фронт против „швајцараца“

У Хрватској су удружења „Франак“ и „Потрошач“ подигла прву колективну тужбу против осам великих банака (10. децембар 2012), и то због валутне клаузуле у швајцарским францима и једностране промене каматних стопа.

Колективна тужба је прихваћена у Првом трговачком суду у Загребу, као последица става да није потребно да целокупно становништво користи неки кредит или услугу да би се штитио колективни интерес потрошача. Прво рочиште одржано је 1. марта 2013. године. На захтев судије, банке морају суду образложити зашто су мењале каматне стопе.

Уз „Потрошач“, који је тражио да се уговори прогласе ништавим, био је присутан професор монетарне политике и међународних финансија Иван Ловриновић. Он је оголио преварантску суштину кредита у францима следећом изјавом:

„Људима који раде у банкарском сектору и који су креирали кредит у швајцарцима од 2002. било је јасно да је куна фиксирана према течају евра и могли су закључити да је то стабилан банкарски производ с обзиром на политику ХНБ. Но, нудећи кредит у францима, банке то нису могле закључити, нити је ико имао назнаку стабилности кредита у францима јер монетарна политика у односу на франак није била иста.“ („Почео спор због швицараца — судац препоручио нагодбу“, Вечерњи лист, 1. 3. 2013)

Судија је питао банке да објасне: који је био правни и пословни разлог због којег су одлучиле увести кредите у францима? Зашто им је требала трећа валута?

Цитирао им је пресуду немачког Врховног суда из 1925. према којој се од начела монетарног номинализма, светог писма модерне правне цивилизације, може одустати само у изузетним случајевима. Такође је упозорио да поверилац који инсистира на испуњавању уговора у битно промењеним околностима не поступа у доброј вери.

Очигледно је да банкари нису ни тежили стабилном кредитном производу. У том случају зарада би се сводила само на камату и разне накнаде. Код кредита у францима остварује се истовремено и екстра зарада на основу течајних разлика.

Ето одговора откуд овакви кредити и у Црној Гори.

Банкари су знали да је могуће избећи ризик промене валутних курсева хеџирањем. Хеџинг је механизам, инвестиција која служи да смањи или укине ризик који се односи на неку другу инвестицију. Банке се морају хеџирати, платити неколико процената премије на течајни ризик јер је то њихов посао. Цена хеџирања се не мора пренети на веће камате.

Уместо тога, банке су плански, сав ризик промене течаја превалиле на грађане и предузећа путем приступних уговора по принципу узми или остави. Циљано су се одлучиле на монополску и непоштену екстра зараду.

Пре описаног рочишта, поменути професор и колега му Драго Јаковчевић, који су радили анализу за Удружење „Франак“ саопштили су Гласу Славоније (30. новембар 2012) да су кредити у францима „измишљен“ производ (франке нико није ни имао, ни дао, ни видео) помоћу кога су се банке значајно обогатиле, а дужници доведени у врло неповољан положај. Ниска камата кредита у швајцарцима искоришћена је као средство обмане клијената.

„Реч је о подстицању на закључивање уговора о кредиту уз једнострано или недовољно информисање о могућим негативним последицама, на темељу чега би корисници кредита требали покренути приватне тужбе и тражити раскиде уговора уз обештећење.“

Чега се плаши гувернерка Народне банке Србије?

Следећи закључак из Хрватске објашњава зашто гувернерка Народне банке Србије зазире од суда:

„У свету се 2007. и 2008. могло очекивати да ће доћи до интервалутних поремећаја, и да ће шпекуланти тражити сигурније уточиште у некој од светских валута. У банкама раде стручњаци који су образовани да предвиде такве трендове, а клијенти нису. ХНБ није ни издалека упозорио на могуће проблеме, а у ствари је требало онемогућити кредитирање уз валутну клаузулу која се односи на франак. ХНБ се понашао једнострано, штитећи само оне који су се задуживали уз примену валутне клаузуле везане за евро.“ („Обманути грађани могу тужити банке и тражити раскид кредита“, Глас Славоније, 30. 11. 2012.)

Професор Љубо Јурчић је био још непосреднији на првој великој дискусији Удружења „Франак“: „Ово је типичан случај асиметричне информације где банке знају све а узиматељи кредита ништа, али зато постоје регулатори. Но, банке су се избориле за државу која им овакво понашање допушта. Обвеза је државе да регулаторима штити грађане.“ (Пословни дневник, 7. 2. 2013.)

Јурчић тврди да је у случају кредита у францима ХНБ био дерегулаторно тело, а да је девизна клаузула атак на државни суверенитет. Политичари нису реаговали. Јурчић проблем види у томе „што смо преписали прописе и директиве, усклађујемо се са директивама, а нисмо се упитали јесмо ли се ускладили са самима собом, а у томе нас нико не спречава!“

Јурчић наставља, да „када треба решавати привредну ситуацију, немамо (националним законом прописан) новац, одрекли смо га се валутном клаузулом, којом смо издали и део националног суверенитета, не тражећи за то сагласност народа Републике Хрватске. Евро је европски новац, а ми не учествујемо толико у привредним токовима у Европи, колико имамо евра које морамо вратити. Немамо механизам који би довео привреду у равнотежу, а имали би смо га да је куна новац. Овако се само играмо државе.“

Потпуно исти проблем имамо и у Србији, само се о њему не пише на овако отворен начин као у Хрватској. Помиње се под псеудонимом „проблем динаризације привреде“.

Да ли у овоме видимо модел како треба покорити све централне/народне банке света да постану војска ММФ-а за очување капацитета враћања иностраног дуга? То ћемо видети, надаље испитујући регионални механизам преваре у швајцарцима.

Као резултат професионално сагледаног стања и последица, као и због опуштеног понашања домаћег регулатора, Удружење „Франак“ је поднело кривичну пријаву против Хрватске народне банке Државном тужилаштву због погодовања банкама у Хрватској.

У пријави се констатује да је ХНБ пропустио да спречи банке да уговарају и спроводе једностране незаконите промене каматних стопа, чиме је починио кривично дело нечињења, али и кривично дело подстицања на кривично дело. Тиме ХНБ негира законе Републике Хрватске и позитивну праксу ЕУ у заштити потрошача, а све због осигурања превеликих профита пословних банака. Процена је да су банке у последњих 10 година као резултат погодности оствариле 10 милијарди куна екстра профита.

Да се Власи не досете па потегну идентичну тужбу, са истим аргументима — Народна банка Србије доноси Препоруке. Пилат мисли да је опрао руке. За сваки случај, Уставни суд Србије зачуђујуће хитро доноси одлуку о неуставности колективних тужби, седам дана пре објављивања Препорука.

У суштини, Препоруке НБС помажу банкама у Србији да на кратко одгоде врхунац проблема са ненаплативим кредитима. Социјални бунт се одлаже и политичари могу и даље најављивати Годоа са стотинама милијарди инвестиција, задуживати се и непоколебљиво тумарати на путу ка ЕУ.

Процена је да је више од 260.000 грађана Хрватске блокирано за 19 милијарди куна због непоштених радњи банкара. То је можда био и разлог да крајем маја заседа Веће Хрватске бискупске конференције за живот и породицу, на којем је осуђен банкарски систем који угрожава појединца, породицу и друштво. Препозната је стварност да неетични банкари циљаним и унапред испланираним потезима преузимају главну реч над судбином појединца, породице и на крају целокупног друштва. Последице су видљиве кроз смањење рађања деце, брачне и породичне кризе, обољевања и самоубиства.

Да у Србији није ништа боља ситуација, доказује и недавно самоспаљивање Радована Живковића у сопственој кући у Ваљеву, те самоубиство Милана Стевановића из Крагујевца. Обојица су се убила због немогућности враћања дугова. Живковића jeпре тог кобног чина, такође због дугова, напустила супруга и две ћерке (Вечерње новости, 18. јун 2013).

Препоруке сличне садашњим препорукама НБС, понудила је Хрватска народна банка презадуженим грађанима још 2011. године. Само седам банкарских клијената је до краја 2011. прихватило предлог ХНБ, иако је укупан број кредита индексираних у швајцарским францима био око 120.000.

Остали клијенти су предлагали тренутно укидање валутне клаузуле и на кредите и на депозите, те њено превођење у постојећим уговорима у „индексну клаузулу“, која се односи на кретање индекса малопродајних цена у Републици Хрватској, а што представља једину логичну везу с изворним обавезама израженим у кунама и штити куповна моћ домаћег новца, односно главнице.

Осујећен отпор Мађарске „швајцаризацији“

Мађарска влада је прва у Европи забранила валутну клаузулу и натерала банке да девизне кредите претворе у форинту, у време владе Виктора Орбана.

Приближавање Мађарске Европској Унији истовремено је било праћено смањењем бројних прихода (понајпре од царина). Затим следи повећањем спољне задужености. У периоду од 1994. године па до 2005. спољни дуг Мађарске увећан је за скоро 50 милијарди долара и износио је 76 милијарди долара на крају 2005. године. „Међународне финансијске институције загосподариле су Мађарском; стране банке освајале су све већи проценат тржишта и буџета становништва; тржиште Мађарске полако је падало у руке страних 'инвеститора'“. (Марина Рагуш, „Орбанов експеримент“, ФСК, 18. 06. 2013.)

Виктор Орбан покушава да помогне презадуженом и осиромашеном становништву. За то му је потребна Централна банка која је више под утицајем његове владе, него Базела и Брисела. Он оправдано истиче да се Мађарска мора ослободити нагомиланих кредита у страним валутама, јер они ограничавају политику течаја. Кредити у страним валутама су ствар ослабљеног и ограниченог суверенитета, јер не дозвољавају да се искористи предност поседовања сопствене валуте. Слабљење форинте одговара извозницима, али не одговара домаћинствима, приватном и државном сектору тј. свима који имају кредите у страним валутама. Тако сви постају таоци течајне политике док се не отарасе оваквих кредита.

Синхронизованим и уцењивачким мерама ММФ и ЕУ су натерали Мађарску, односно Орбана, да се врати старим законима који не ометају даље економско исцрпљивање ове државе. Пре свега, да врати „самосталност“ Централној банци. Уместо да се забрину, медији у Србији ликују због победе „основног постулата западне тржишне демократије“.

Нешто касније сличана ситуација се понавља у Србији. Не дозвољава се измена Закона о НБС којом би било дозвољено да се девизне резерве користе и за финансирање привреде. Препрека су жбири оних који штампаријом одрађују „неконвенционалну монетарну политику“. Медији опет ликују. Усхићен је Највећи финансиста међу тамбурашима.

Орбан се сетио да је Русија највећи економски партнер Мађарске изван граница ЕУ. Брисел није имао уцењивачки капацитет да осујети скорашње политичке контакте и добре економске резултате између Русије и Мађарске.

Србија — земља у којој банке могу шта хоће

У Србији је Удружење „Ефектива“ подигло 5. фебруара 2013. прву колективну тужбу против банака „Хипо-Алпе-Адрија“, „Пиреус“ и „ЕФГ“, у Првом основном суду у Београду. Тужба је заснована на захтеву да се исправе последице које је на кориснике кредита оставило недопустиво уговарање валутне клаузуле у швајцарским францима, као и једнострано мењање камата и каматних маржи. Реализовано је 22.000 кредита у противвредности нешто мањој од милијарду евра. Да би га склонили од очију јавности, од темељног, принципијелног и одрживог разрешења, банкари кажу да то није системски проблем. Можда и није али нису рекли на чији систем мисле.

За потребе „Ефективе“ урађен је квалитетан стручни рад - Заштита корисника финасијских услуга. Ауторка је др Дијана Марковић Бајаловић, професор Правног факултета у Источном Сарајеву и Факултета за европске правно-политичке студије у Новом Саду.

Предмет рада су два правна проблема у вези са уговорима о кредиту: проблем индексирања кредитне обавезе у страној валути и проблем уговарања променљиве каматне стопе. Додатно се разматра и питање допуштености уговарања двоструких заштитних клаузула. Заинтересованима препоручујемо да рад у целости и пажљиво ишчитају а за потребе овог чланка цитираћемо пар аргумената.

Ево због чега су предмет Препорука НБС само кредити у „швајцарцима“.

„Од 1. 1. 2008. до 1. 1. 2012. курс динара према евру ослабио за свега 30%. У истом периоду курс динара према САД долару ослабио је 55%, док је према швајцарском франку ослабио за читавих 90%. У истом периоду инфлација је износила око 35%. Овако неповољан однос задржан је и након што је швајцарска влада у августу 2011. фиксирала курс франка на 0,8 евра.“ Очигледно је да у случају кредита индексираних у еврима корисници кредита нису оштећени и мање–више враћали су оно што су и добили, јер је курс евра углавном пратио стопу инфлације. Корисници кредита у швајцарским францима враћали су и враћају, много више него што су реално добили, па се поставља обавеза њихове правне заштите.

Препоруке помињу Закон о заштити корисника финансијских услуга као гранични камен у промени односа између корисника кредита и банака. Овај Закон се представља и као крунски драгуљ Регулатора у послу заштите клијената. Самим усвајањем Закона НБС није адекватно заштитила кориснике кредита, јер није предузела мере да отклони последице противправног поступања банака у периоду пре почетка примене Закона. Препорукама се настоји закрпити тај пропуст. НБС је и пре доношења Закона о заштити корисника финансијских услуга имала овлашћења за предузимање мера према банкама, на основу Закона о Народној банци Србије и Закона о банкама. Зашто није?

Корисници кредита ипак имају могућност да заштиту остваре путем суда. Прва пресуда против Хипо банке због швајцарских кредита донета је 19. јуна ове године у мостарском општинском суду. Суд је истакао да је банка била дужна држати се курса на дан склапања уговора о зајму, а не на дан када су пристизале обавезе плаћања рата. Просто и поштено.

„Поступање НБС у законском регулисању садржине уговора о кредиту и контроли законитости пословања банака показује да она не остварује успешно своју регулаторску функцију, јер не сагледава целовито проблем заштитних клаузула, већ га решава казуистички [од случаја до случаја] и, шта више, задоцнело.“ (стр. 9)

Представници Удружења „Ефектива“ су за Препоруке НБС рекли да су по мери банака и да су неодрживе.

Зашто је то тако?

Ако знамо да је ММФ бранилац „независности“ свих централних банака света и да му је циљ увек исти — очување стабилности финансијских система и њиховог капацитета за враћање иностраних дугова — све у овој причи долази на своје место.

НБС управља јавним дугом. Добар део тог дуга су дугови банкама. Да би ти дугови били наплативи, ту је уз НБС и ММФ, представник клуба поверилаца. Лепо рече Небојша Катић, да је важно разумети да ММФ није развојна институција и да нема обавезу да брине о просперитету и интересима Србије (и њених грађана).

Нема незнања, грешака, кашњења НБС. Постоји само надмоћ и притисак цивилизованог утеривача дугова. 

(Фонд стратешке културе, 30. 6. 2013)