MMF kao nužno zlo

Za srpsku privredu koja se nalazi pred kolapsom, većina domaćih političara i u javnosti eksponiranih ekonomista spas traži u angažovanju MMF-a, ali se čuju, istina retka, i mišljenja da MMF treba da ode iz Srbije. Mislim da od MMF-a ne treba očekivati bilo kakvu pomoć u ozdravljenju domaće privrede, ali Srbija je dovedena u takvo stanje da pred MMF-om ne može da zatvori vrata. Pokušaću to kratko da objasnim i na kraju ukažem na naznake mogućeg rešenja.

Posle petooktobarskog prevrata (2000), pod uticajem svetske oligarhije i krupnog kapitala, čiji je glavni eksponent MMF, Srbija je prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (tzv. Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju, kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje, trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja. Sve ove godine Srbija je bez sopstvene dugoročne strategije ekonomskog razvoja, koja bi bila stručno verifikovana i politički usvojena u Skupštini. Ulogu strategije imaju memorandumi o budžetu i ekonomskoj politici koji se pišu u saradnji (tačnije, po diktatu) sa MMF-om, a njegovo usvajanje i sprovođenje neoliberalne ekonomske politike MMF je nametnuo kao uslov za dodelu kredita Srbiji i njen pristup međunarodnom tržištu kapitala.[1]

Iskustva svih država (naročito evropskih postsocijalističkih i zemalja Latinske Amerike) u kojima je MMF do sada imao odlučujuću reč u vođenju ekonomske politike pokazuju da je takva (neoliberalna) politika njihove privrede dovela na rub ekonomske propasti i do sada nije zabeležen slučaj ni jedne države kojoj je „pomoć“ MMF-a bila od koristi. To jasno potvrđuje i najnovije iskustvo Srbije. Ne postoje nikakvi valjani argumenti koji bi nas uverili da bi to bilo drugačije i u budućnosti.

S duge strane, Srbija je (i uz svesrdnu „pomoć“ MMF-a) dovedena u takvu dužničku zavisnost da nije u situaciji da zahteva od MMF-a da ode iz zemlje, jer „dužnička omča“ može biti svakog momenta zategnuta što bi imalo dramatiče ekonomske i socijalne posledice. Srbija je izuzetno visoko zadužena država, a sve rasprave o tome kako spoljni dug još nije prešao kritični nivo (javni dug 45, a ukupan spoljni dug 80% BDP) su u funkciji samozavaravanja i obmanjivanja javnosti. Srbija od petooktobarskog prevrata (2000) vodi politiku precenjenog kursa dinara, pa je iskazani BDP u dolarima znatno uvećan – naduvan. BDP se iskazuje u tekućim cenama koji se deli sa zvaničnim kursom i dobija se znatno uvećan BDP iskazan u dolarima. Kada se ukupan spoljni (ali i javni) dug uporedi sa fiktivno uvećanim BDP, zaduženost se iskazuje mnogo manjom nego što ona stvarno iznosi.[2]

Šta onda činiti kada Srbija od MMF-a ne može da očekuje ništa dobro, a u isto vreme ne može zahtevati ni da napusti zemlju? Nažalost, mi smo se sami doveli u takvu situaciju da malo možemo uticati na sopstvenu sudbinu, jer smo je prepustili u ruke drugih (pa i MMF-a) očekujući da će se drugi starati o našim interesima o kojima nismo znali i/ili hteli da se brinemo sami. Zbog toga danas ne postoji dobro rešenje i izbor se svodi na loše (pokušati bar nešto da se učini u okviru ograničenog manevarskog prostora) i katastrofalno (nastaviti dosadašnju praksu).

Ono što bi se i u okviru skučenog manevarskog prostora moglo uraditi jeste da vladajuća nomenklatura u budućim pregovorima sa MMF-om bude mnogo istrajnija u zaštiti nacionalnih interesa, a akademska i stručna javnost da saradnju sa MMF-om ne objašnjava kao šansu za ekonomski prosperitet nego kao nužno zlo na koje smo primorani zbog kolapsa srpske privrede izazvanog i pogrešnom ekonomskom politikom koju nam je nametnuo upravo MMF. Svestan sam da se time neće sprečiti dalji urušavanje naše privrede, ali ono može biti donekle usporeno, što nije beznačajno ako se ima u vidu da u svetu predstoje burna vremena. Neophodan zaokret, koji bi omogućio ekonomski prosperitet zemlje, može se očekivati tek sa značajnim geopolitičkim promenama u svetu kojima se centri moći sve više pomeraju od SAD i EU, ka zemljama BRIKS-a i gde sve veći broj građana i u evropskim zemaljama (Island, Grčka, Španija, Italija…) ne pristaje na svojevrsno dužničko ropstvo i zahteva novi pravedniji svetski ekonomski poredak. Zbog toga je bitno da se Srbija do tada održi „na nogama“, a nadajmo se da će u njoj, bar tada, odlučujuću reč imati autentična nacionalna elita koje će hteti i znati u novoj konstelaciji snaga da radi u interesu sopstvenih građana.

Na kraju, ipak, treba priznati da osnovni problem nije u MMF-u, jer se on odlično stara o interese onih čiji je eksponent i koje zastupa, nego u domaćoj političkoj, akademskoj i medijskoj javnoj sceni koja spas vidi u MMF-u i njegovom «biču» koji će nas naučiti redu. To ne samo da neće pomoći ozdravljenju srpske privrede, nego se takvim podaničkim diskursom širi defetizam u sopstvenom narodu, jer smo tobože inferiorni i nismo u stanju ništa dobro da uradimo bez spoljnih pritisaka i starateljstva bogatih i moćnih.