Kraj sveta kakvog smo znali

Neporecivo je da u generisanju hipotekarne krize ključna bila sprega špekulativnog kapitala i američke države, koja je, i praktično i kroz zakonodavnu aktivnost, stvorila ambijent pohlepe i korupcije. No, presudne regulatorne odluke tokom poslednjih decenija u SAD predstavljale su ekstremni primer liberalističke finansijske deregulacije, počevši od one iz sedamesetih godina vezane za regulisanje naknada brokerima, preko ukidanja zabrane mešanja komercijalnog i investicionog bankarstva (što je dovelo do stvaranja i distribucije kompleksnih obeznica), do smanjivanja poreza i spuštanja kamatnih stopa kao odgovora na recesiju tokom vladavine Bušove administracije. 

Premda je hipotekarna kriza inicijalno mesto «naprsnuća» i širenja globalne finansijske pometnje, njena srž nisu samo banke sa svojim «zaraženim» hartijama od vrednosti, već opšta, ogromna finansijska zaduženost koja je počela da dospeva na naplatu. Dug privatnog sektora SAD je, uz blagoslov države i slobodno-tržišnu argumentaciju, iskorišćen u špekulativne svrhe, pretvorivši se u kockanje akcijama i nekretninama, u koju su, od fjučersa do uvlačenja masa običnih ljudi preko stambenih kredita, svi bili uključeni, a što je neumitno dovelo do «prenaduvavanja balona». Uzrok sveopšteg prihvatanja koncepcije beskrajne finansijske špekulacije počivao je na «liberalističkoj veri» u permanetni privredni rast imanentan slobodnom tržištu. Njega je kao dogmu inagurisala još kejnzijanska ekonomija, previćajući da ne može postojati beskonačni razvoj u sistemu gde su granice definisane kao konačne. Prenaduvani balon je, jer drugačije više nije moglo, na kraju počeo da puca. 

Sada su stvari tu gde su, i kako izgleda, na ovom se neće završiti. Jer, intervencionističke mere američke administracije kroz «upumpavanje» para u finansijski sektor ne samo da suštinski ne otklanjaju, nego samo trenutno odgađaju drastičnu eksalaciju finansijske krize koja će se fazno odigrati narednih meseci. Tako se u stvari od bliske propasti spašavaju (i za svoju pohlepu nagrađuju) berzanski špekulanti, dakle upravo oni koji su generisali krizu, a na račun dodatnog poreskog opterećivanja građana, umesto da se špekulanti puste niz vodu i sačuvaju koliko-toliko zdravi principi poslovanja na tržištu. Mada se gotovo niko ne usuđuje da stvari nazove pravim imenom, na delu su državne mere «socijalizacije dugovanja» staranjem za hipotekarne kredite kojim se pokušava očuvati vrednost zemljišno-knjižnog kapitala, i to kroz otkupe tržišno obezvređenih cena nekretnina i akcija firmi čija je vrednost pala ili pak nacionalizacije preduzeća radi spašavanja od bankrota. Ovakvim intervenciozmom se bankarska kriza prenosi na fiskalni nivo. To neumitno vodi od povećanja poreza ka racionalizaciji i u administraciji i u privredi, tj. otpuštanja zaposlenih, a na kraju do propadanja i stanovništva i proizvodnih delatnosti. U svetlu prispeća spoljnih dugova na naplatu krajem tekuće godine (čija se masa uvećava logaritamskom progresijom) i ogromnih unutrašnjih dugova, SAD sve više podsećaju na (doduše, gigantsku) SFRJ iz kasnih osamdesetih godina prošlog veka. Ogromna administracija i vojska, a u zemlji preduzeća imaju nenaplativa potraživanja i dugove, hartije od vrednosti gube pokriće.... Svi znamo šta je kod nas potom usledilo.

Trezveniji posmatrači ekonomskih prilika do sada su prognozirali dva moguća scenarija. Prvi je bio onaj da banke i osiguravajuća društva ne mogu da isplate dugove i da se zbog toga uruši monetarni sistem. Druga alternativa je bila da vlada preuzme garancije za sva dugovanja i spreči propast finansijskih institucija, no taj put, po svemu sudeći, vodi u inflaciju. Nakon usvajanja nešto modifikovanog Polsonovog plana, drugi scenario je sve izvesniji. 

Političke i druge posledice globalne ekonomske krize

Živeći u svojim svakodnevnim malim životima, u istom okruženju i sličnim situacijama kao i do juče, teško nam je da u punoj meri uočimo drastičnost dešavanja i promena koje se svakodnevno, u široj perspektivi, ubrzano odvijaju. Svima je sada manje-više poznato da se američka finansijska kriza, ozbiljnija i strukturno neuporedivo dublja nego ona iz 1929. godine, prenela na ceo svet, stvarajući ekonomske potrese u vidu lančanih udara na finansijijske sisteme i funkcionisanje berzi, kao i do reaktivnih finansijskih državnih mera. To će u perspektivi ne samo dovesti do «odbrambenog» zatvaranja drugih tržišta, smanjenja investicija i poskupljenja kredita, već i do suštinskih, epohalnih promena na svim nivoima savremenog, i unutardržavnog i međunarodnog, života. Postupnost događanja ovih promena, kao i kod svakog značajnog procesa, tek će sa vremenom dobiti pune razmere. Bombastični nazivi poput «ekonomskog Armagedona» i pored krajnje alarmantnosti situacije, ipak su preuveličani. Ovo nije kraj sveta, već pre kraj sveta kakvog smo znali, ili, bolje rečeno, kraj iluzija o tom svetu i bolno spuštanje na zemlju lišeno idiličnog samozavaravanja. 

Glorifikovani aspekti globalizacije kao integrativne međuzavisnosti sada počinju da pokazuju i svoje naličje kroz pogubnost otvorenosti za štetne uticaje. Na probi će se naći i nacionalne ekonomije, ali i supranacionalne organizacije poput EU. Evropska Unija će pred iskušenjima ekonomske krize i njenim političkim posledicama morati da polaže test da li je u stanju da zauzme i sprovodi jedinstvenu (i to ne samo) ekonomsku politiku, ili samo predstavlja institucionalni provizorijum u kome, kada dođu teškoće, se svako gleda samo sebe i svoj interes. Prve reakcije na prelivanje krize u pravcu evropskih banaka, nemogućnost postizanja konsenzusa oko zajedničkog delovanja (što je za posledicu imalo i pad vrednosti evra) i pojedinačne mere samozaštite, ne daju osnove za veći optimizam. 

Teorijsko i praktično sumnjičenje dometa suverenosti (pre svega ekonomske, ali i političke i bezbednosne) državno-političkih tvorevina realno će se naći pred životnim testom. Svetska kriza će pokazati da li je državna suverenost u klasičnom vidu zaista prevaziđena, to jest da li je njeno prenošenje na više nivoe nadržavnih integracija uspešan eksperiment ili ne; da li je budućnost suverenosti rezervisana samo za države nivoa regionalnih sila ili, kao u prethodnim periodima, za sve one koje su u stanju da, ponašajući se suvereno, opstanu i funkcionišu. Pluralitet međunarodnih subjekata u kome se želela videti alternativa državocentričnom modelu, moraće da se prilagodi multipolarnom ustrojstvu sveta koji izrasta, stvarajući «grozdove» povezivanja drugorazrednih subjekata i organizacija oko onih entiteta koje budu uspele da pokažu najveći stepen održive samodovoljnosti i suverenosti. Postojeći međunarodni sistem i pravo, uključujući i UN, ionako ozbiljno načet, opstajaće više kao provizorijum pun protivurečnosti i sukoba interesa, a usled nedostatka boljeg rešenja i nemoći da ga u postojećem odnosu snaga bilo ko odmeni nečim drugačijim i efikasnijim. 

Opadanje američke ekonomske moći svakako će umanjiti značaj dolara kao «mere vrednosti» spram drugih valuta, koji je ova moneta imala još od vremena napuštanja zlatnog standarda. To će se posledično odraziti na smanjene spoljno-političke moći SAD, ali i na transformaciju američkog unutrašnjeg društvenog poretka i njenih institucija. Sve češće se mogu čuti prilično osnovana strahovanja da prerogativi dati američkom ministru finansija predstavljaju uvođenje u postepenu, prvo ekonomsku, «ograničenu diktaturu», a potom i u trajno, suštinsko napuštanje demokratskog oblika vladavine i podele vlasti, odnosno njeno fasadno, formalno održavanje uz dominaciju egzekutive (koja je u sprezi sa finansijsko-špekulativnom elitom i vojno-industrijskim kompleksom) gde se bespovratno gubi «stara» priroda demokratske republike. No, smanjenje realne moći najćešće ne znači i povlačenje, pacifikaciju i umanjenje delovanja. Naprotiv, upravo opadanje moći može lako da uzrokuje porast agresivnog ponašanja koja želi da zadrži dominantnu poziciju korišćenjem sredstava «tvrde moći». Zato je najverovatnije da će, nakon mera «samozaštite», mnogi od onih koji u tome budu najuspešniji pokušati da prošire svoj uticaj na područja gde će tuđi uticaji biti evidentno oslabljeni, što će dovesti do nadmetanja oko nove preraspodele interesnih sfera. Ne zaboravimo da je kriza iz 1929. godine predstavljala uvertiru koja je deceniju kasnije dovela do sukoba svetskih razmera, i da se velike sile u kriznim vremenima najčešće odlučuju da izlaz iz ekonomskih nevolja traže u vojno-političkim avanturama. Sve to može da dovede do destabilizacionih, grubih uticaja u brojnim regionima sveta doživljavanim kao deo sopstvene interesne sfere, gde će se projekcije sopstvenih potreba, pre svega za bazičnim resursima, pokušavati ostvariti svim raspoloživim sredstvima. Ovo se pre svega odnosi na Bliski Istok i Latinsku Ameriku, ali i na prostore bivšeg istočnog lagera, uključujući i Balkan. 

Bankrot privreda i bankrot ideja

Jednako značajan kao i ekonomski bankrot je i bankrot ideja. Neraskidivo isprepleteni u kompleksnoj stvarnosti, od ekonomskog do individualnog i kolektivno psihološkog nivoa, periodi kriznih eskalacija predstavljaju i vreme propadanja jednih, a nastanka drugih ideja i koncepata. Ionako uglavnom urušene ideologije modernog doba sa nastupajućom epohom preživljavaju svoje poslednje dane, naročito ona najdugovečnija i najprilagodljivija od njih - ideologija liberalizma u svom poslednjem, neoliberalnom izdanju. Nakon što su, sa širenjem postmoderne, mnoge ideje i idejni pravci pretvoreni u besplodne reciklaže kojima nedostaje motivacioni potencijal a njihove krhotine upotrebljene radi opravdavanja poslednje sveobuhvatne ideologeme kroz koju je pokušavan da se ostvari univerzalni poredak, i ovaj «faustovski juriš u beskrajno», u beskrajni razvoj i jedinstvo sa beskrajem individualnih mogućnosti, završio se, kao i u ranijim slučajevima, neuspehom i iščekivanjem novog pokušaja. 

Kao što su društvena i ekonomska realnost postupno opovrgle ideološki socrealistički univerzalni eksperiment, upravo na onom polju na kome je počivao njen «temelj» - na ekonomiji i etatističkom prožimanju društvenih odnosa, i to tolikoj meri da u njega nije više verovao gotovo niko, a ekonomija i država doživele tragični kraj, slična sudbina sada počinje da se dešava neoliberalnoj ekonomiji i preduzetništvu. Nije preterano reći da se ona u trci za neprestalnim uvećavanjem profita našla pred ambisom. Naravno, privrede, države i društva će to na kraju nekako i preživeti, mada neće biti ni približno takve kakve su bile do sada - ali neoliberalistička ideologija zasigurno neće. 

U tom smislu, ogomna većina pomodnih i popularnih teorija i učenja kompatibilnih do sada jedinoj preostaloj ideologemi modernog doba, već su uveliko postale bespredmetne. Fukujamine teorije o kraju istorije odrekao se odavno i sam njen tvorac. Teorijama o «minimalnoj državi» poput Nozikove ili krajnje geopolitički insturmentalizovanim učenjima o «pravu naroda» poput Rolsove, događaji u stvarnosti prete ne samo da ih pretvore u primere izlišnih apologeta istorijski pogrešnih koncepata (poput radova mislilaca kao što su bili Kamenjev ili Zinovjev), već i da, kao predmet podsmeha, završe na smetlištu istorije. Šta onda tek reći o promašenim, izvikanim postmodernim teorijama o deteritorijalizaciji, desuverenizaciji, identitetskoj desupstancijalizaciji i sličnim intelektualnim konstrukcijama? Tim «učenjima» sam razvoj događaja u stvarnosti potkopava temelje i pokazuje njihovu bezvrednost, dok njihovim zadrtim «vernicima» postepeno priprema sudbinu sektaša koje je pregazilo vreme. Poput dogmatskih partijaca koji su u vreme nakon propasti komunizma u svojim glavama još živeli u svetu petoletki, internacionale i klasne borbe, društvene baze i nadgradnje i sličnih floskula iz komunističkih katehizisa, i poklonicima ovih intelektualnih sujeverja sleduje usud samoizabrane tvrdogavosti koja će očajnički pokušavati da u stvarnosti pronađe i identifikuje se sa bilo čime što bar malo podseća na «otelotvorenje» dodatašnjih ideoloških himera.

Jednostavno, ono što se naziva «duh vremena», a što u stvari predstavlja interakciju složenih duhovnih dešavanja i njihovog psiholoških prihvatanja i odbijanja, iscrpeo je mogućnosti svih do sada postojećih ideoloških konceptualizacija i odbacio ih kao bespotrebne. I to ne samo iz razloga što ove nisu uspele da «apsorbuju» i preoblikuju stvarnost u željenom pravcu, već što ih je sama stvarnost na duži rok porekla. U epohi u koju zakoračujemo, u kojoj će se, tokom i nakon krize, eklektički ukrštati različiti oblici dosadašnjih ideja i «kalemiti» na postojeće izraze društvenog života i njegovih preostalih institucionalnih oblika u potrazi za životno održivom sintezom, individualizam više neće moći da opstaje na derivatima modernih, racionalističkih ideologija. On će biti prinuđen da posegne i za nezapadnim i nemodernim sadržajima raznih tradicija koje će prilagođavati i tumačiti u ključu antorpocentizma zapadnjačkog tipa i sopstvenog istorijskog nasleđa. Sa kakvim posledicama, tek ćemo videti.

A gde je tu Srbija?

Dok se trese golemo zadnje, Srbija, zaokupljena sopstvenim nedaćama, nastavlja svoj mukotrpni put sa ugrađenom ozbiljnom «konstrukcionom greškom». Tešeći se da nije još dovoljno integrisana te da će je «globalne finansijske muke» mimoići ili tek malo zadesiti, Srbija i njena vlada u odsutnim mesecima istrajavaju u bizarnoj simbiozi neoliberalne ekonomske tranzicije i «socijalno odgovorne», budžetski raskalašne politike, koja sama po sebi predstavlja srljanje u propast. I bez globalne finasijske krize, recept precenjenog kursa dinara («monetarno sidro») koji destimuliše izvoz, liberalizacija uvoza i punjenje budžeta privatizacionim prodajama ostataka privrede i daljim zaduživanjem u inostranstvu, neminovno vode u pravcu privrednog sunovrata. 
Od hronične nezaposlenosti, za srpsku privredu još veći problem predstavlja prezaduženje zaposlenih. Privreda je opterećena i zaduženjem proizvođača i zaduživanjima države kod međunarodnih institucija čija su potraživanja tako tempirana da dospeju u završnoj fazi «osmišljene» kosovske krize. Sa obustavom investicija, sa smanjenim prilivom deviza iz dijaspore usled tamošnje recesije i padanjem vrednosti preostalih dobara podvrgnutim privatizaciji, postavlja se pitanje: odakle će država da prikuplja sredstva za plaćanje zaposlenih? Budžetsko popunjavanje putem oporezivanja biće otežano, jer su i građani i srednja i mala preduzeća opterećeni dugovima na koje će morati da plaćaju lihvarske kamate koje će, u postojećim uslovima, rasti i dostizati do visine njihovih (ne)realnih zarada. 

Prosečni građanin uopšte nije svestan ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi Srbija. Sa ekonomskom politikom pod kontrolom G17+, uvozničkog i građevinskog lobija, zemlja je «kontrolisano samoizolovana» i pretvorena u «čardak ni na nebu ni na zemlji» čiji su temelji duboko potkopani i minirani, a koji se veštački podupiru dok se ne obavi privatizacija. Međutim, niko nije očekivao da će globalna kriza koincidrati sa zadnjom fazom ovdašnje privatizacije i otuda dodatne nevolje. U slučaju da samo sporedni vetar «globalnog ekonomskog cunamija» udari na naše trošno zdanje, da neka veća finansijska institucija bankrotira i dodatno se odlije kapital, usledeće sveopšti finansijski i ekonomski krah u roku od par meseci. U tom slučaju, prvo će na udaru biti službenici banaka i predstavništva stranih preduzeća, naročito preduzeća koja su ionako formirana da traju dok se ne obavi privatizacija a koja fiktivno posluju baveći se pranjem novca ili učešćem u sumnjivim privatizacionim poslovima. Zatim slede svi oni građani koji su se kreditno zadužili, da bi, potom, postradala javna potrošnja usled «presahnulosti» budžeta, što će državne službenike i penzionere ostaviti na vetrometini. 

Stvar je utoliko tragičnija što je politička scena u Srbiji dovedena u stanje progresivne paralize. Sa vlašću u kojoj se nadmeću interesne grupe podložne stranim uticajima i njihovim geostrateškim projekcijama, sa razbijenom, nesposobnom ili pasiviziranom opozicijom, sa medijskim monopolom u kome caruje krajnje ideološko jednoumlje kao izraz vere dela društvenih pesudoelita što žive u prošlosti verujući da se i dalje bore protiv Miloševića i njegovog nasleđa uz pomoć tkz. međunarodne zajednice, i to sve uz samoobmane da oni su eksponenti progresa koji treba da prevaspitaju narod i vode ga u «neoliberalni raj» koji neumitno dolazi, srpska tranziciona bajka u svom epilogu pretvara se na naše oči u noćnu moru. Sa postojećom društvenom elitom i strankama koje zapravo žive van stvarnog vremena i prostora, od kojih ni jedna nije u stanju da reši ni jedan ozbiljniji praktični problem niti bilo šta da pokrene, pozicija prebivanja na vlasti jeste ravna čekanju dolaska neizbežnog prokletstva. 

Od ovakve društvene i političke elite tragičniji su samo ideološko-stranački vernici koji se još uvek zamlaćuju parolaškim izjavama i uzaludnim verbalnim preganjanjima u tv-duelima. Kome je, uostalom, uopšte bitan Pajtić, Toma Nikolić ili Jovanović? Koga zaista dotiču Tadićeve «državničke» izjave, Koštuničino «mudro» ćutanje ili radikalsko skupštinsko orcanje? Ogromnoj većini građana, totalno otupelim usled profanisanja politike i tone lažnih obećanja, samo raste tiha rezignacija i prezir prema prozretim i potrošenim političkim stereotipima i polarizacijama koje više nisu u stanju da ni na mah drže nikakvu tenziju, a kamoli da ih pokrenu.

Polako nam postaje jasno. Postojeća politička scena trči svoj poslednji krug pre nego što se, jedan po jedan, njeni glavni akteri ne sruše jednom zauvek, neki tokom nadolazeće ekonomske krize, dok će se neki još jedno vreme «vući» i nakon nje. Oni, kako je sada jasno, nisu bili dorasli ni prethodnom vremenu, a kamoli vremenima koja pristižu. Za novi «epohalni» maraton na poprištu onoga što iza globalne krize preostane, potrebni su i novi akteri.