Koncept smanjenja javnog sektora je nehuman, arapski kredit je jedan od najskupljih zajmova koji smo uzeli

Od početka godine, ili u poslednjih mesec dana, imali smo veliki pad indeksa svetskih berzi. NYSE je došla na nivo iz leta 2013. Evropske berze su pale između šest i osam odsto u proteklih godinu dana, ruska berza se strmoglavila, kineska berza je, nakon pada u junu i avgustu, opet krenula na dole... Zašto se sve to dešava?

Ovo što se dešava sa berzama u poslednjih mesec dana jeste posledica dva faktora: očekivanog usporavanja privrednog rasta Kine i pada cena nafte i sirovina. Stiglic kaže: “Uvek postoji jaz između onoga što se dešava u realnoj ekonomiji i onoga što se dešava na finansijskim tržištima”. Procena Goldman Saksa (Sachs) jeste da će pogoršano stanje u Kini, koja usporava, ali ne katastrofalno, u najgorem slučaju uticati sa 0,2 odsto na privrede SAD, Evrope i Japana, u tzv. spill-over efektu. Dakle, ako je očekivani rast SAD, po MMF-u, za 2016. 2,6 odsto, biće 2,4 odsto. Šta je tu, po meni, ključno? Kina premešta svoj fokus sa investicija na potrošnju. Visoke stope investicija, više od 40 odsto BDP-a, i dan-danas su karakteristične za Kinu, ali potrošnja raste, i tek nedavno je tercijarni sektor(usluge) pretekao sekundarni sektor(industrija i građevinarstvo). Za zapadne ekonomije je to potpuno neshvatljivo, jer je njihov tercijarni sektor tri do četiri puta veći od sekundarnog. Jesu u prethodnim sedmicama dve najveće kineske berze izgubile pet hiljada milijardi dolara, i jeste da je kineski rast najsporiji još od 1990. godine, ali i dalje je to rast od oko sedam odsto, tačnije 6,9%, u 2015.

Koliki je taj jaz između dešavanja na berzi i u realnoj ekonomiji, koji spominje Stiglic?

Anglosaksonske zemlje su, da tako kažemo, berzo-centrične, nasuprot svim ostalim zemljama koje su banko-centrične, u koje spadaju Nemačka i Kina. Berza je bitna u Americi i u Britaniji, jer kompanije dobar izvor prihoda ne obezbeđuju preko kredita, nego emitovanjem svojih korporacijskih obveznica na berzi. Pogledajte primer Srbije – berza je mrtva, i šta mi možemo da zaključimo o privredi Srbije na osnovu njene berze? Ako pogledamo indeks Šangajske berze, on je sredinom 2007. godine bio oko 6000 poena, a danas je on na oko 2900. Dakle, duplo je manji, a od 2007. do danas Kina je imala neverovatan rast, u proseku devet odsto godišnje. To govori o značaju berze u Kini u odnosu na kinesku privredu.

Pa ipak, postoje mišljenja da je svet opet na ivici neke nove ekonomske krize, poput one iz 2008.

Pojavila se informacija da na sledećem sastanku FED-a, u martu, sigurno neće doći do novog povećanja kamatnih stopa. Dakle, to se pomera za jun, a pitanje je da li će to uraditi i u junu. Dakle, iako su samo minimalno podigli kamatne stope krajem 2015, oni već staju sa tom restriktivnijom monetarnom politikom. To govori da će SAD biti spremne da ponovo upumpaju novac ako dođe do nekog novog udara. Oni su 2008. i 2009. primenili kejnzijanski recept, upumpali su novac, što je mera koju, nažalost, nisu upotrebili 1929. godine. Banke ne drže novac u sefu, dale su ga nekome, i svaka bankarska kriza zahteva intervenciju države, kao krajnjeg garanta (lender of last resort). To se sada događa i u Evropi, koja raste oko jedan i po odsto godišnje, što možda deluje malo, ali je veliko pitanje da li evro-zona može da postigne stopu rasta koja je znatno iznad tog nivoa. Šta je tu ključno? Privrede zapadnih ekonomija imaju staro stanovništvo i velika socijalna davanja. Pritom, nije reč samo o penzijama, nego i o lečenju – više košta lečenje za poslednjih šest meseci života, nego za ceo prethodni penzionerski staž. To je strukturni faktor koji ove ekonomije tera na niže stope rasta. Drugi faktor je pogoršana demografijau smislu manjeg udela radno aktivnog stanovništva, što je povezano sa prethodnim, a treći faktor je pitanje koje se sve češće postavlja – da li je došlo do usporavanja tehnološkog napretka? Da li je onaj zlatan period od 1946. do 1973. bio samo izuzetak? Recimo, misija Apolo, kojom je čovek otišao na Mesec, danas ne bi bila moguća iz bezbednosnih razloga. Danas niko ne bi smeo da pošalje čoveka na Mesec, jer bi se to smatralo velikim rizikom. Na primer, Amerikanci su krajem '60-ih izbacili Boing 747, što bi danas iz bezbednosnih razloga bilo nedopustivo. Dan-danas je to vodeći širokotrupni avion u svetu – svakako uz neka tehnološka unapređenja, ali to je suštinski isti avion. Brzina aviona tada i danas je skoro ista. Konkord je ukinut. Ali, treba reći i da je bezbednost podignuta na mnogo veći nivo. Samo u Jugoslaviji je do 1981. palo nekoliko aviona, a posle toga – nijedan. Mnogi smatraju da je tehnološko usporavanja posledica fenomenalow-hanging fruits, odnosno činjenice da se voće sa donjih grana najbrže i najlakše skuplja, a kako ideš dalje, odnosno više, sve je teže. Čak nije ni toliko bitan tehnološki domet inovacija, već njegova komercijalizacija. PC i mobilni telefoni su izvanredna stvar, ali njihov uticaj na ekonomski rast je relativno mali, neuporediv sa elektrifikacijom, automobilskom ekspanzijom, železnicom u 19. veku, ili rastom hemijskog kompleksa u '50-im godinama 20. veka.

Da se okrenemo drugom faktoru, osim Kine, a to su pad cena nafte i sirovina. Nafta je otišla ispod 30 dolara, a procenjuje se da bi ulazak Irana na tržište nafte mogao još da spusti cenu. Zašto cena nafte toliko pada, i zašto je to loše za ekonomiju, koja dobija jeftin energent?

Za ekonomiju je to dobra stvar, loša je za berze, jer, Exxon mora da padne, na primer. Kapitalizacija Exxona je sada manja od onoga što on ima u rezervama nafte. To je loše za te kompanije, kao i za desetak zemalja koje se oslanjaju na naftu, poput Saudijske Arabije, Katara, Kuvajta, Rusije... Ali, da nije kartela OPEK-a, koji je formiran '60-ih a postao vrlo efektivan 70-ih godina, cena bi bila još i niža. Na primer, cena proizvodnje nafte u ruskim kompanijama je između pet i 15 dolara po barelu. Ipak, prognozira se da će doći do oporavka cene nafte – pitanje je koliko Iran može da izbaci nafte na tržište. Drugo, kineska privreda je u 2015. godini imala maksimalan uvoz nafte, 6,7 miliona barela, što je oko osam odsto od ukupne svetske proizvodnje – uprkos usporavanju, njene potrebe za naftom će rasti.

Dakle, po vama, neće doći do nekog dramatičnog pada svetske privrede, ako ga uopšte i bude. Gde je Srbija u celoj priči?

MMF prognozira da će, nakon rasta od 3,1 odsto u 2015, svetska privreda ubrzati na 3,4 odsto u 2016. Ovo i pored nekih rizika poput rasta američkih kamatnih stopa i jačanja dolara, što može da pogodi visoko zadužene zemlje, mogućih geopolitičkih tenzija, izvesnog usporavanja Kine (na 6,3% ove godine, što je za našu ekonomiju naučna fantastika). Dakle, ne samo da se ne govori o padu, niti o usporavanju, već se predviđa ubrzanje rasta. Nas mnogo više zanima rast evro-zone, koji je projektovan na 1,7 odsto ove godine, nego što nas zanima pad cene nafte – to je dobro za nas, jer je uvozimo.

Možemo i još neku akcizu da nakarikamo.

To je odlično, po meni - akcize su praktično porez na bogatije, a i uvoz automobila stagnira. Samo je važno da se ne pređe granica koja dovodi do šverca. To je mera – povećavaj akcize, pa ko hoće da vozi, neka vozi.

Ali, smanjiće se ukupan prihod od tih akciza, uprkos njihovom povećanju?

Pa neka se smanji, neka građani manje troše, to je dobro. Ionako uvozimo tu naftu. Stvari su jednostavne, a ljudi ih namerno zakomplikuju. Akcizama se finansira socijalna država, to je jedan od najpravednijih načina. Sirotinja nema kola.

Pa to će i na privredu na utiče, neće samo na sirotinju.

Hoće, ali koje su alternative? Može da se podigne PDV – i to je bolje, nego da se podigne poresko opterećenje rada. Ja sam za to da se posle akciza podigne i PDV, ionako nam je inflacija niska. Najveće stavke u punjenju budžeta, pored doprinosa, su PDV i akcize, te na te dve stavke treba namaći dodatne pare, a ne smanjivati penzije i plate. Naš PDV je među najnižim u evropskim okvirima, naša cena benzina je jedna od najnižih. Ali, osim toga, nama je mnogo važno šta se događa u Evropi. Verovatno će se produžiti rok za kvantitativne olakšice, što nam ide u prilog. Što je više novca u opticaju, postoji veća mogućnost da se neki potencijalni investitor zaduži i ovde nešto pokrene. Sa druge strane, ako pada rast u Evropi, nama se automatski smanjuje izvozna tražnja. Nije reč samo o EU, nego i svim zemljama koje teže EU, odnosno, zemljama okruženja.

U nedelju smo saznali da će biti parlamentarnih izbora u ovoj godini, koji nisu bili predviđeni Zakonom o budžetu. Kako će izbori uticati na privredu i kako će MMF gledati na novu situaciju?

Ne verujem da će MMF imati razumevanje za izbore, ali mislim da će Srbija dobiti prelaznu ocenu u februaru, kada misija MMF ponovo dođe. Inače, ja sam protiv otpuštanja ljudi iz javnog sektora, što je sledeća mera koja treba da bude urađena. Mislim da je to uništavanje srednjeg sloja, a i socijaldemokratski sam orjentisan, pa mi ta politika nije bliska. Broj zaposlenih u javnom sektoru je takav da imamo jedan od najskromnijih javnih sektora u Evropi. Prema svom broju, on je čak i efikasan, s obzirom na to koliko malo ljudi u njemu radi. Pogledajte brojke – imamo sedmoro zaposlenih u javnom sektoru na 100 stanovnika. Zemlje Centralne i Istočne Evrope imaju osmoro, a Zapadna Evropa još i više. Ceo taj koncept smanjivanja javnog sektora je nehuman, i vodi brigu samo o našim kreditorima, da njih isplatimo. Tome MMF i služi, ali treba stvari nazvati svojim imenom. Ta pozicija MMF-a i Fiskalnog saveta je legitimna, ali treba da kažuda su prioriterniinteresi kapitala, i da su njihovi krediti svetinja, a standard stanovništva nije. Kada je reč o preduzećima u restrukturiranju, MMF i Svetska banka su zainteresovani da se ona pogase, da bi se očistilo tržište i da bi mogao da dođe neko drugi. Isti je slučaj sa zahtevima da se spreči država da subvencionišu neka nerentabilna preduzeća. To je sa aspekta jedne slobodne tržišne privrede potpuno racionalno. Međutim, problem je što se ta pravila ne primenjuju na sve, tako da neko može da spasava svoju auto-industriju, neko može da spasava svoje metalurške kompanije, a neko kao mi ne može.

Pomenuli ste subvencije. Sve su šanse, ako je verovati anketama, da će ista stranka opet formirati vladu. Sa te strane, da li bi se uopšte mogla zamisliti drugačija ekonomska politika u Srbiji – još uvek je na snazi ista ona “dinkonomija” koju imamo godinama, sa subvencionisanjem radnih mesta kao načinom privlačenja investitora.

Subvencije su smanjene, na žalost, više nema takvog obima subvencionisanja. To je po meni bio dobar način, jer nema drugog – mi smo zemlja koja praktičnonema nikakve resurse, skoronikakve komparativne prednosti, i nema drugog načina da uposli radnu snagu. Nema tu mnogo filozofije, ja sam to podržavao uvek, i mislim da je to dobra politika.

Zar se neće investitori mnogo bolje privući efikasnom državom i pravosuđem, nego davanjem subvencija?

To je tačno, ali nije realno. Postoji engleska priča o tome kako se jedna devojka, da bi se udala, priprema i uči kako treba da se ponaša u visokom društvu. I na to potroši 10-20 godina, a onda više nije devojka. Zar mislite da je realno da Srbija napravi takvu pravnu državu koja će da privuče investitore (smeh)? Ali jeste realno da platiš da neko dođe, bolje je to, nego ništa. Sve nemačke i italijanske investicije koje su došle, to su sve dobre priče, kompanije koje zapošljavaju po više stotina ljudi, sve su izvozno orjentisane, imaju obezbeđeno tržište, matičnu kompaniju u inostranstvu, i sve je u skladu sa evropskim standardima, osim plata. Zar to nije bolje, nego da nema ničega? Ne mora da radi ko neće, niko ga ne tera. Priča se stalno o poljoprivredi, pa koja se to zemlja obogatila od poljoprivrede? Mađarska je 4,5 puta veća od Vojvodine, živeli bi oni od poljoprivrede da je to tako. Nijedna jedina zemlja na svetu nije bogata od poljoprivrede, niti može biti. Jadna je ta zemlja u kojoj je poljoprivreda glavna aktivnost, takvih ima dosta po sub-saharskoj Africi. Takođe, naše tržište je toliko malo da ne može skoro nijedan proizvod da preživi ako nema obezbeđeno izvozno tržište, osim nekih prehrambenih proizvoda – jednostavno, nema ekonomije obima, to ne mogu ni mnogo veće zemlje.

Po meni, jedna od razumnih promena politike bila bi promena kursne politike, kurs mora biti daleko fleksibilniji, s obzirom da je dinar precenjen. To je način da se uravnoteži budžet, da se smanji uvozna tražnja i podstakne izvoz. U 2015. deficit je bio oko 1,5 milijardi evra, toliko smo se novih para zadužili, čak neračunajući negativne efekte rasta dolara. Dakle, mi smo prošle godine pojeli više nego što smo proizveli za 1,5 milijardi evra(a i ove ćemo), a to nam je najbolja godina posle ne znam koliko vremena. Mislim da treba ubrzati prilagođavanje tako što će se depresirati kurs. Naravno, protiv toga je kapital, protiv toga su banke, nije to ni politički popularno.

Znači, to je realno isto onoliko koliko je realno da Srbija postane efikasna pravna država.

Moje je da kažem. Ali, države koje su danas bogate, sve su prvo postale bogate, pa su tek onda postale pravne države. Ne treba to zaboraviti. Kažu, napravite pravnu državu, pa ćemo doći. Napravite infrastrukturu, pa ćemo doći. Mislim da u Evropi nema mnogo takvih reona kao što je Srem, koji ima fenomenalnu infrastrukturu. Što ne naprave svi fabrike u Sremu? Imaju aerodrom, auto-put gde god se okreneš, imaju reku, imaju ravnicu, ljudi su radi da žive u Sremu... Srem i jeste najuspešniji, u Sremu su i Inđija, i Pećinci, i Stara Pazova, ali može Srem još da raste, ima i tamo nezaposlenih. Dakle, ako neko hoće infrastrukturu, neka ide u Srem, a ne da mi sad pravimo auto-put da bi neko došao da investira, nemamo račun za to.

Pomenuli ste dug u dolarima. Prvo je, pred kraj 2015, guvernerka rekla da će “zahvaljujući povoljnom zajmu od UAE” država pokriti sve dolarske obaveze u 2015. i 2016. godini, “čime je zaštitila sebe od promene vrednosti te valute”. Potom je premijer početkom ove godine rekao da jačanjem dolara naš dug raste “samo u knjigama”, a ne i suštinski. Moram da priznam da ja ovo ne razumem. Arapski zajam je takođe dolarski, i mi ga moramo vratiti u dolarima, tako da nas i te kako pogađa jačanje dolara?

Ako je ovo strukturna, dugoročna promena kursa dolara, “korekcija”, kako kažu Amerikanci, onda je ovo za nas loša stvar. Kod nas je skoro sve vezano za evro. To u čemu si se zadužio, to nema veze, bitno je u čemu stvaraš vrednost, u čemu prikupljaš poreze, a evro i dinar su praktično vezani. Ako se dolar vrati na tu vrednost na kojoj je prethodno bio, onda ovo zaista jeste samo računovodstvo. A ako se ne vrati, onda to nama predstavlja realan izdatak. Šta je dugoročno ravnotežni kurs dolara i evra, mi to ne znamo. Država prikuplja prihode u dinarima, koji je vezan za evro, i zato je veoma loše što smo se zadužili u dolarima, cena tog duga je ispala mnogo veća. Bivši ministar Lazar Krstić je tada izjavio “da nismo uzeli ovaj kredit, mi bismo morali da se zadužimo”, kao i da je to bio maltene poklon, a danas ispada da je to jedan od najskupljih zajmova koje smo uzeli. To jeste bilo povoljno kada je kredit uziman, ali bili su povoljni i krediti u švajcarskim francima, pa vidimo kako je danas.

(Vreme)