Концепт смањења јавног сектора је нехуман, арапски кредит је један од најскупљих зајмова који смо узели

Од почетка године, или у последњих месец дана, имали смо велики пад индекса светских берзи. NYSE је дошла на ниво из лета 2013. Европске берзе су пале између шест и осам одсто у протеклих годину дана, руска берза се стрмоглавила, кинеска берза је, након пада у јуну и августу, опет кренула на доле... Зашто се све то дешава?

Ово што се дешава са берзама у последњих месец дана јесте последица два фактора: очекиваног успоравања привредног раста Кине и пада цена нафте и сировина. Стиглиц каже: “Увек постоји јаз између онога што се дешава у реалној економији и онога што се дешава на финансијским тржиштима”. Процена Голдман Сакса (Sachs) јесте да ће погоршано стање у Кини, која успорава, али не катастрофално, у најгорем случају утицати са 0,2 одсто на привреде САД, Европе и Јапана, у тзв. spill-over ефекту. Дакле, ако је очекивани раст САД, по ММФ-у, за 2016. 2,6 одсто, биће 2,4 одсто. Шта је ту, по мени, кључно? Кина премешта свој фокус са инвестиција на потрошњу. Високе стопе инвестиција, више од 40 одсто БДП-а, и дан-данас су карактеристичне за Кину, али потрошња расте, и тек недавно је терцијарни сектор(услуге) претекао секундарни сектор(индустрија и грађевинарство). За западне економије је то потпуно несхватљиво, јер је њихов терцијарни сектор три до четири пута већи од секундарног. Јесу у претходним седмицама две највеће кинеске берзе изгубиле пет хиљада милијарди долара, и јесте да је кинески раст најспорији још од 1990. године, али и даље је то раст од око седам одсто, тачније 6,9%, у 2015.

Колики је тај јаз између дешавања на берзи и у реалној економији, који спомиње Стиглиц?

Англосаксонске земље су, да тако кажемо, берзо-центричне, насупрот свим осталим земљама које су банко-центричне, у које спадају Немачка и Кина. Берза је битна у Америци и у Британији, јер компаније добар извор прихода не обезбеђују преко кредита, него емитовањем својих корпорацијских обвезница на берзи. Погледајте пример Србије – берза је мртва, и шта ми можемо да закључимо о привреди Србије на основу њене берзе? Ако погледамо индекс Шангајске берзе, он је средином 2007. године био око 6000 поена, а данас је он на око 2900. Дакле, дупло је мањи, а од 2007. до данас Кина је имала невероватан раст, у просеку девет одсто годишње. То говори о значају берзе у Кини у односу на кинеску привреду.

Па ипак, постоје мишљења да је свет опет на ивици неке нове економске кризе, попут оне из 2008.

Појавила се информација да на следећем састанку ФЕД-а, у марту, сигурно неће доћи до новог повећања каматних стопа. Дакле, то се помера за јун, а питање је да ли ће то урадити и у јуну. Дакле, иако су само минимално подигли каматне стопе крајем 2015, они већ стају са том рестриктивнијом монетарном политиком. То говори да ће САД бити спремне да поново упумпају новац ако дође до неког новог удара. Они су 2008. и 2009. применили кејнзијански рецепт, упумпали су новац, што је мера коју, нажалост, нису употребили 1929. године. Банке не држе новац у сефу, дале су га некоме, и свака банкарска криза захтева интервенцију државе, као крајњег гаранта (лендер оф ласт ресорт). То се сада догађа и у Европи, која расте око један и по одсто годишње, што можда делује мало, али је велико питање да ли евро-зона може да постигне стопу раста која је знатно изнад тог нивоа. Шта је ту кључно? Привреде западних економија имају старо становништво и велика социјална давања. Притом, није реч само о пензијама, него и о лечењу – више кошта лечење за последњих шест месеци живота, него за цео претходни пензионерски стаж. То је структурни фактор који ове економије тера на ниже стопе раста. Други фактор је погоршана демографијау смислу мањег удела радно активног становништва, што је повезано са претходним, а трећи фактор је питање које се све чешће поставља – да ли је дошло до успоравања технолошког напретка? Да ли је онај златан период од 1946. до 1973. био само изузетак? Рецимо, мисија Аполо, којом је човек отишао на Месец, данас не би била могућа из безбедносних разлога. Данас нико не би смео да пошаље човека на Месец, јер би се то сматрало великим ризиком. На пример, Американци су крајем '60-их избацили Боинг 747, што би данас из безбедносних разлога било недопустиво. Дан-данас је то водећи широкотрупни авион у свету – свакако уз нека технолошка унапређења, али то је суштински исти авион. Брзина авиона тада и данас је скоро иста. Конкорд је укинут. Али, треба рећи и да је безбедност подигнута на много већи ниво. Само у Југославији је до 1981. пало неколико авиона, а после тога – ниједан. Многи сматрају да је технолошко успоравања последица феноменалоw-хангинг фруитс, односно чињенице да се воће са доњих грана најбрже и најлакше скупља, а како идеш даље, односно више, све је теже. Чак није ни толико битан технолошки домет иновација, већ његова комерцијализација. ПЦ и мобилни телефони су изванредна ствар, али њихов утицај на економски раст је релативно мали, неупоредив са електрификацијом, аутомобилском експанзијом, железницом у 19. веку, или растом хемијског комплекса у '50-им годинама 20. века.

Да се окренемо другом фактору, осим Кине, а то су пад цена нафте и сировина. Нафта је отишла испод 30 долара, а процењује се да би улазак Ирана на тржиште нафте могао још да спусти цену. Зашто цена нафте толико пада, и зашто је то лоше за економију, која добија јефтин енергент?

За економију је то добра ствар, лоша је за берзе, јер, Еxxон мора да падне, на пример. Капитализација Еxxона је сада мања од онога што он има у резервама нафте. То је лоше за те компаније, као и за десетак земаља које се ослањају на нафту, попут Саудијске Арабије, Катара, Кувајта, Русије... Али, да није картела ОПЕК-а, који је формиран '60-их а постао врло ефективан 70-их година, цена би била још и нижа. На пример, цена производње нафте у руским компанијама је између пет и 15 долара по барелу. Ипак, прогнозира се да ће доћи до опоравка цене нафте – питање је колико Иран може да избаци нафте на тржиште. Друго, кинеска привреда је у 2015. години имала максималан увоз нафте, 6,7 милиона барела, што је око осам одсто од укупне светске производње – упркос успоравању, њене потребе за нафтом ће расти.

Дакле, по вама, неће доћи до неког драматичног пада светске привреде, ако га уопште и буде. Где је Србија у целој причи?

ММФ прогнозира да ће, након раста од 3,1 одсто у 2015, светска привреда убрзати на 3,4 одсто у 2016. Ово и поред неких ризика попут раста америчких каматних стопа и јачања долара, што може да погоди високо задужене земље, могућих геополитичких тензија, извесног успоравања Кине (на 6,3% ове године, што је за нашу економију научна фантастика). Дакле, не само да се не говори о паду, нити о успоравању, већ се предвиђа убрзање раста. Нас много више занима раст евро-зоне, који је пројектован на 1,7 одсто ове године, него што нас занима пад цене нафте – то је добро за нас, јер је увозимо.

Можемо и још неку акцизу да накарикамо.

То је одлично, по мени - акцизе су практично порез на богатије, а и увоз аутомобила стагнира. Само је важно да се не пређе граница која доводи до шверца. То је мера – повећавај акцизе, па ко хоће да вози, нека вози.

Али, смањиће се укупан приход од тих акциза, упркос њиховом повећању?

Па нека се смањи, нека грађани мање троше, то је добро. Ионако увозимо ту нафту. Ствари су једноставне, а људи их намерно закомпликују. Акцизама се финансира социјална држава, то је један од најправеднијих начина. Сиротиња нема кола.

Па то ће и на привреду на утиче, неће само на сиротињу.

Хоће, али које су алтернативе? Може да се подигне ПДВ – и то је боље, него да се подигне пореско оптерећење рада. Ја сам за то да се после акциза подигне и ПДВ, ионако нам је инфлација ниска. Највеће ставке у пуњењу буџета, поред доприноса, су ПДВ и акцизе, те на те две ставке треба намаћи додатне паре, а не смањивати пензије и плате. Наш ПДВ је међу најнижим у европским оквирима, наша цена бензина је једна од најнижих. Али, осим тога, нама је много важно шта се догађа у Европи. Вероватно ће се продужити рок за квантитативне олакшице, што нам иде у прилог. Што је више новца у оптицају, постоји већа могућност да се неки потенцијални инвеститор задужи и овде нешто покрене. Са друге стране, ако пада раст у Европи, нама се аутоматски смањује извозна тражња. Није реч само о ЕУ, него и свим земљама које теже ЕУ, односно, земљама окружења.

У недељу смо сазнали да ће бити парламентарних избора у овој години, који нису били предвиђени Законом о буџету. Како ће избори утицати на привреду и како ће ММФ гледати на нову ситуацију?

Не верујем да ће ММФ имати разумевање за изборе, али мислим да ће Србија добити прелазну оцену у фебруару, када мисија ММФ поново дође. Иначе, ја сам против отпуштања људи из јавног сектора, што је следећа мера која треба да буде урађена. Мислим да је то уништавање средњег слоја, а и социјалдемократски сам орјентисан, па ми та политика није блиска. Број запослених у јавном сектору је такав да имамо један од најскромнијих јавних сектора у Европи. Према свом броју, он је чак и ефикасан, с обзиром на то колико мало људи у њему ради. Погледајте бројке – имамо седморо запослених у јавном сектору на 100 становника. Земље Централне и Источне Европе имају осморо, а Западна Европа још и више. Цео тај концепт смањивања јавног сектора је нехуман, и води бригу само о нашим кредиторима, да њих исплатимо. Томе ММФ и служи, али треба ствари назвати својим именом. Та позиција ММФ-а и Фискалног савета је легитимна, али треба да кажуда су приоритерниинтереси капитала, и да су њихови кредити светиња, а стандард становништва није. Када је реч о предузећима у реструктурирању, ММФ и Светска банка су заинтересовани да се она погасе, да би се очистило тржиште и да би могао да дође неко други. Исти је случај са захтевима да се спречи држава да субвенционишу нека нерентабилна предузећа. То је са аспекта једне слободне тржишне привреде потпуно рационално. Међутим, проблем је што се та правила не примењују на све, тако да неко може да спасава своју ауто-индустрију, неко може да спасава своје металуршке компаније, а неко као ми не може.

Поменули сте субвенције. Све су шансе, ако је веровати анкетама, да ће иста странка опет формирати владу. Са те стране, да ли би се уопште могла замислити другачија економска политика у Србији – још увек је на снази иста она “динкономија” коју имамо годинама, са субвенционисањем радних места као начином привлачења инвеститора.

Субвенције су смањене, на жалост, више нема таквог обима субвенционисања. То је по мени био добар начин, јер нема другог – ми смо земља која практичнонема никакве ресурсе, скороникакве компаративне предности, и нема другог начина да упосли радну снагу. Нема ту много филозофије, ја сам то подржавао увек, и мислим да је то добра политика.

Зар се неће инвеститори много боље привући ефикасном државом и правосуђем, него давањем субвенција?

То је тачно, али није реално. Постоји енглеска прича о томе како се једна девојка, да би се удала, припрема и учи како треба да се понаша у високом друштву. И на то потроши 10-20 година, а онда више није девојка. Зар мислите да је реално да Србија направи такву правну државу која ће да привуче инвеститоре (смех)? Али јесте реално да платиш да неко дође, боље је то, него ништа. Све немачке и италијанске инвестиције које су дошле, то су све добре приче, компаније које запошљавају по више стотина људи, све су извозно орјентисане, имају обезбеђено тржиште, матичну компанију у иностранству, и све је у складу са европским стандардима, осим плата. Зар то није боље, него да нема ничега? Не мора да ради ко неће, нико га не тера. Прича се стално о пољопривреди, па која се то земља обогатила од пољопривреде? Мађарска је 4,5 пута већа од Војводине, живели би они од пољопривреде да је то тако. Ниједна једина земља на свету није богата од пољопривреде, нити може бити. Јадна је та земља у којој је пољопривреда главна активност, таквих има доста по суб-сахарској Африци. Такође, наше тржиште је толико мало да не може скоро ниједан производ да преживи ако нема обезбеђено извозно тржиште, осим неких прехрамбених производа – једноставно, нема економије обима, то не могу ни много веће земље.

По мени, једна од разумних промена политике била би промена курсне политике, курс мора бити далеко флексибилнији, с обзиром да је динар прецењен. То је начин да се уравнотежи буџет, да се смањи увозна тражња и подстакне извоз. У 2015. дефицит је био око 1,5 милијарди евра, толико смо се нових пара задужили, чак нерачунајући негативне ефекте раста долара. Дакле, ми смо прошле године појели више него што смо произвели за 1,5 милијарди евра(а и ове ћемо), а то нам је најбоља година после не знам колико времена. Мислим да треба убрзати прилагођавање тако што ће се депресирати курс. Наравно, против тога је капитал, против тога су банке, није то ни политички популарно.

Значи, то је реално исто онолико колико је реално да Србија постане ефикасна правна држава.

Моје је да кажем. Али, државе које су данас богате, све су прво постале богате, па су тек онда постале правне државе. Не треба то заборавити. Кажу, направите правну државу, па ћемо доћи. Направите инфраструктуру, па ћемо доћи. Мислим да у Европи нема много таквих реона као што је Срем, који има феноменалну инфраструктуру. Што не направе сви фабрике у Срему? Имају аеродром, ауто-пут где год се окренеш, имају реку, имају равницу, људи су ради да живе у Срему... Срем и јесте најуспешнији, у Срему су и Инђија, и Пећинци, и Стара Пазова, али може Срем још да расте, има и тамо незапослених. Дакле, ако неко хоће инфраструктуру, нека иде у Срем, а не да ми сад правимо ауто-пут да би неко дошао да инвестира, немамо рачун за то.

Поменули сте дуг у доларима. Прво је, пред крај 2015, гувернерка рекла да ће “захваљујући повољном зајму од УАЕ” држава покрити све доларске обавезе у 2015. и 2016. години, “чиме је заштитила себе од промене вредности те валуте”. Потом је премијер почетком ове године рекао да јачањем долара наш дуг расте “само у књигама”, а не и суштински. Морам да признам да ја ово не разумем. Арапски зајам је такође доларски, и ми га морамо вратити у доларима, тако да нас и те како погађа јачање долара?

Ако је ово структурна, дугорочна промена курса долара, “корекција”, како кажу Американци, онда је ово за нас лоша ствар. Код нас је скоро све везано за евро. То у чему си се задужио, то нема везе, битно је у чему ствараш вредност, у чему прикупљаш порезе, а евро и динар су практично везани. Ако се долар врати на ту вредност на којој је претходно био, онда ово заиста јесте само рачуноводство. А ако се не врати, онда то нама представља реалан издатак. Шта је дугорочно равнотежни курс долара и евра, ми то не знамо. Држава прикупља приходе у динарима, који је везан за евро, и зато је веома лоше што смо се задужили у доларима, цена тог дуга је испала много већа. Бивши министар Лазар Крстић је тада изјавио “да нисмо узели овај кредит, ми бисмо морали да се задужимо”, као и да је то био малтене поклон, а данас испада да је то један од најскупљих зајмова које смо узели. То јесте било повољно када је кредит узиман, али били су повољни и кредити у швајцарским францима, па видимо како је данас.

(Време)