Kojim putem do obnove i razvoja zemlje

Kako obnovu ugroženih područja pretvoriti u razvojni zamajac zemlje

Katastrofalne posledice poplava u Srbiji tek se naziru, a prave razmere štete će biti ustanovljene nakon obrade prikupljenih podataka i procena sa svih teritorija pogođenih poplavama, dakle najranije za 4-8 nedelja. Ipak, prema prvim zvaničnim procenama, direktna i indirektna šteta na stambenim i poslovnim objektima, putevima i infrastrukturi u ovom trenutku premašuje milijardu evra. Ako tome dodamo preliminarnu procenu štete u poljoprivredi od oko 500 miliona dolara, jasno je da se naša zemlja nalazi pred ozbiljnim problemima.

Iako sa raznih strana stižu obećanja o pomoći Srbiji u otklanjanju posledica štete od poplava, iskustvo nakon 5. oktobra 2000. nas opominje da budemo razumno oprezni. Jedno su obećanja, a drugo „realnost na terenu“. O stranim donacijama i pompezno najavljenim „donatorskim konferencijama“ 2001. godine, najkritičnije je govorio tadašnji premijer Đinđić, nazvavši sve to ”farsom”. Drugi razlog za oprez su naši tzv. apsorpcioni kapaciteti za povlačenje novca iz međunarodnih institucija. Konkretno, finansiranje glavnih putnih koridora (pre svega Koridora X) je u najvećem procentu do sada išlo preko kredita Svetske banke i EBRD. Međutim, javna tajna je da su te svetske finansijske organizacije jako nezadovoljne brzinom povlačenja kredita već odobrenih Srbiji za te namene. Nezvanična informacija je da je koeficijent povučenih u odnosu na odobrene kredite za najvažniji infrastrukturni projekat u Srbiji dobrano ispod 50%, što najbolje govori o apsorpcionom kapacitetu naših institucija, odnosno njihovoj spremnosti da i pored obezbeđenog novca završe Koridor X. Prema rečima premijera Vučića, strane donacije će u najboljem slučaju pokriti do četvrtine nastale štete, što znači da će najveći deo platiti poreski obveznici. O tome da li je moguće naći dodatne izvore za pokrivanje štete, govorićemo na odgovarajućim mestima u tekstu.

Po našem mišljenju, pričinjena šteta od poplava je faktor koji će dominantno odrediti stanje privrede i društva u Srbiji u dužem periodu, a način na koji se kao društvo budemo suočili sa posledicama ove krize umnogome će uticati na budućnost zemlje. Površan, neadekvatan, „prepisivački“ pristup, puka „primena evropskih standarda“ i pristup koji bi se u realizaciji oslanjao na akcijaški „O-ruk“ voluntarizam, samo bi dotukao već ozbiljno oslabljenu Srbiju i trajno i neopozivo je pretvorio u zemlju trećeg sveta.

Predsednik Nikolić pravilno rezonuje kada kaže da je „obnova zemlje teži deo posla“. Takođe, premijer Vučić razumno dodaje da „nećemo stvari lako vratiti u prethodno stanje“. Međutim, neki ministri srpske vlade obećavaju brza rešenja. Tako, ministar privrede Dušan Vujović obećava da će vratiti “privredu na noge za dva meseca“. Drugi se uzdaju u donatorske konferencije i neiskorišćena sredstva iz IPA fondova, treći pak nutkaju strancima Telekom i EPS na „dokapitalizaciju“, neki opet rešenje vide u obnavljanju omladinskih radnih akcija, itd. Sve skupa to ne ostavlja dobar utisak i ne uliva preveliko poverenje. Potrebno je smirenije i bolje promišljanje.

Da bismo u neposrednoj budućnosti izbegli tužnu sudbinu Moldavije ili čak još tužnijeg Haitija, neophodan je potpuno drugačiji pristup, bez prečica i olako obećane brzine. Potrebno je hitno sačiniti novi, autentičan i realističan plan obnove ugroženih regiona i zemlje u celini, prilagođen našim uslovima i ekonomskim, geografskim, demografskim i kulturološkim specifičnostima, uz uvažavanje komparativnih iskustava drugih zemalja. U ovom radu ćemo, u tom smislu, navesti neke kratkoročne mere koje bi trebalo odmah primeniti, a zatim nekoliko elemenata koje treba uzeti u obzir pri izradi jednog ambicioznog srednjoročnog plana obnove poplavljenih regiona i razvoja zemlje, i predložiti nekoliko konkretnih rešenja.

Kako otkloniti posledice poplava i istovremeno obnoviti zemlju

Nakon prve sanacije poplavljenih područja i pružanja humanitarne pomoći ugroženom stanovništvu, o čemu ovde neće biti reči, neophodno je uraditi sledeće: odmah i bez odlaganja sprovesti sistemske promene u organizaciji države u vezi sa zaštitom od elementarnih nepogoda i tehnogenih katastrofa, pri čemu treba uzeti u obzir sve propuste koji su uočeni u proteklom periodu, i o kojima se u javnosti ozbiljno i argumentovano raspravlja proteklih dana. Najvažnije su: vraćanje predmetnih nadležnosti sa lokalnih samouprava na republički nivo, gde spada i podržavljenje neuspešno privatizovanih preduzeća za hidro-inženjering; formiranje ozbiljnog Ministarstva za vanredne situacije po ruskom modelu (koristiti i iskustva američke agencije FEMA); hitno formiranje i opremanje Civilne zaštite (primeniti postojeći zakon), sistematska i masovna obuka i opremanje službi na terenu; opremanje vojske i policije neophodnom opremom, inženjerijskim mašinama i spasilačkim helikopterima; urgentno i ozbiljno ulaganje u mrežu protivgradne odbrane; preispitivanje funkcionisanja HMZ Srbije i drugih institucija u sistemu obaveštavanja i uzbunjivanja; usklađivanje postojećih propisa i dopuna i izmena regulative[1] (npr. hitno ažuriranje republičkog katastra klizišta), itd. Nema više vremena za odlaganje tih mera, jer bez ozbiljnih i hitnih sistemskih promena i vraćanja u funkciju službi koje su zakazale u prethodnom periodu, ostaje samo da se čeka na sledeću sledeću prirodnu katastrofu koja se može ponoviti svakog trenutka.

Sve ovo podrazumeva redefinisanje ciljeva vlade i rebalans budžeta kojim će se težište pomeriti na obnovu i razvoj zemlje, rekonstrukciju i kadrovsko osveženje iste, uz snažnije uključivanje u rad stručne javnosti i postojećih institucija koje su bile skrajnute u prethodnom periodu, sa posledicama koje su sada vidljive. Sprovođene plana obnove podrazumeva prestrukturisanje državnih institucija u smislu usmeravanja njihovog delovanja ka konkretnim, merljivim ciljevima (Veberova „ciljna racionalnost“), što bi istovremeno omogućilo ocenu efikasnosti i opravdanosti postojanja određenih institucija, agencija i definisanje objektivnih kriterijuma za reformu kadrovskog sastava i broja državnih službenika (ovo bi bilo u skladu sa planom Ministarstva finansija o prelasku na programsko budžetiranje od 2015.). Dakle, umesto političkog marketinga i ispraznog fraziranja, ključni kriterijum za vrednovanje lika i dela zvaničnika – od premijera do poslednjeg opštinskog službenika – mora postati sposobnost za ispravnu procenu situacije i efikasno rešavanje problema u svojoj nadležnosti.

Aktuelna kriza je protresla i probudila narod iz dugogodišnje letargije, osetljiviji je i samim tim i kritičniji prema javnoj politici i njenim protagonistima. Traže se sposobni i posvećeni političari i profesionalci koji su okrenuti ka rešavanju nagomilanih problema i svako ko se ne bude prilagodio novim okolnostima rizikuje da vrlo brzo izgubi podršku javnosti. Situacija nastala nakon poslednjih poplava je neka vrsta društvenog filtera u nastajanju, kroz koji neće i ne bi trebalo da prođu oni koji nisu dorasli situaciji ili ne mogu da se prilagode novim okolnostima i novim zahtevima društva. Izražena spremnost javnosti, posebno one stručne, da podrži ambiciozne planove i mere za poboljšanje stanja u zemlji je vrlo povoljna okolnost (posebno u odnosu na prethodni period) i značajan resurs koji ne bi trebalo uludo proćerdati.

Izazov i odgovor, ili kako iz defanzivne faze preći u ofanzivnu, iz faze otklanjanja štete u razvojnu fazu

Čuveni engleski istoričar Arnold Tojnbi je u svom životnom delu Istraživanje istorije pisao da civilizaciju stvara stvaralačka manjina koja nalazi uspešan odgovor na neki sredinski izazov i koristi ga za svoj prosperitet (primeri su sumerska i egipatska civilizacija koje su našle produktivne odgovore na poplave). Naravno, daleko smo mi od kreiranja nove civilizacije (teško se nosimo i sa ’starom’), ali dobro je razumeti da od našeg reagovanja (odgovora) na trenutnu krizu (tj. izazov) izazvanu poplavama umnogome zavisi naš prosperitet.

Drugačije rečeno, gde se vidi najveći kvalitet vrhunskih tenisera, poput našeg Novaka Đokovića ili Rafaela Nadala? Upravo u onim trenucima igre kada iz faze odbrane aktivno prelaze u fazu napada (setimo se čuvenog Noletovog poena u polufinalnom meču Njujork open-a kada je, braneći se od Federerovog servisa, iz gotovo bezizlazne situacije izveo maestralan viner forhend skraćenom dijagonalom, nakon čega je preokrenuo tok meča i potom osvojio turnir). Na isti način bi i Srbija u teškim danima koji su pred nama trebalo da ’odbranu od poplava’ zameni ’ofanzivom na svim frontovima’, uz izbegavanje grešaka i lutanja iz prošlosti. Kako to učiniti?

Postavljanjem realnih strateških prioriteta, kako između različitih oblasti obnavljanja/ulaganja, tako i unutar jednog segmenta (npr. infrastrukture) – jer nikada ne može biti sve podjednako važno i hitno (Srbija je uvek bila odličan primer neadekvatne optimizacije u stepenovanju prioriteta u razvoju privrede). Prioriteti su svakako: obnova infrastrukture, puteva, mostova i stambenih objekata; obnova proizvodnih kapaciteta; primena agrotehničkih mera za spašavanje useva i voća u poplavljenim područjima (onoga što je moguće spasiti) i priprema svih neophodnih mera za sledeću godinu; stimulisanje ulaganja u razvoj privrede i turizma u pogođenim regionima, posebno u brdsko-planinskom području.

Nakon nabrajanja ovih prioriteta, ponudićemo nekoliko mogućih odgovora na pitanje kako to praktično uraditi i na koji način sve to finansirati (Mahatma Gandi je govorio „Sve je u sredstvima, ništa nije u ciljevima“...).

Obnovu ugroženih područja pretvoriti u razvojni zamajac privrede i zemlje

Po našem mišljenju, ukupna šteta od poplava će na koncu biti veća i od najpesimističnijih procena, tako da će strane donacije pokriti maksimum 10% od ukupne štete. Kako je državni budžet i inače “tanak“ pa su određene uštede i preusmeravanje budžetskih sredstava limitirane objektivnim faktorima, to će najveći deo troškova ostati nepokriven. Stoga je neophodno pronaći nove izvore finansiranja, komercijalne ili u vidu stranih ulaganja, a to je moguće učiniti jer ima više zemalja koje su zainteresovane za ulaganje u srpsku privredu i infrastrukturu.

Razjasnimo to na primeru obnove infrastrukture. Umesto defanzivnog stava i očajavanja nad uništenim mostovima i putevima, potrebno je još ambicioznije i intenzivnije ulaganje u infrastrukturu raznog tipa, posebno saobraćajnu (od obnove postojeće, do još većeg ulaganja u novu) i to pre svega kroz kreiranje u tom domenu proširenog strateškog partnerstva sa bogatom Kinom, jer “Ako želiš da budeš bogat, prvo gradi puteve” kaže kineska poslovica (vidi: vidi: Saobraćajni koridori Srbije – gde smo danas i kako dalje). Kinezi imaju svež novac i znanje, a nama ono prvo nedostaje u potpunosti, a ni drugog nemamo u dovoljnoj meri. Pri tome moramo najpre dobro proceniti (ne precenjivati ili potcenjivati) koliko zaista vredi nešto što treba obnoviti ili napraviti novo, šta su realne potrebe što se tiče kvaliteta ulaganja („koliko novca, toliko muzike“) i kojim sredstvima je to moguće realizovati. Evo kako bi, po našem mišljenju, trebalo da izgleda promišljena i efikasna obnova na primeru obnove saobraćajne infrastrukture:  

Saobraćajna infrastruktura

- Prilagoditi kvalitet gradnje obnovljenih i novih puteva realnim mogućnostima Srbije, s jedne strane, ali nipošto ne dozvoliti da se grade putevi ispod zahtevanih tehničkih karakteristika (uz ogromnu korupciju koja pritom ide u privatne džepove); na primer, ne maštati o gradnji puteva sa tzv. krutom kolovoznom konstrukcijom, baziranoj na cementnoj stabilizaciji, jer mi nismo Nemačka i ne možemo to da platimo; takođe, naša magalomanija je vidljiva pri gradnji tunela na autoputevima, koji imaju zaustavne trake, što ne grade ni u Švajcarskoj - zaustavna traka u tunelu je potrebna tamo gde je veliki obim saobraćaja, npr. u tunelu Straževica, ali nigde drugde;

- Uz sva lutanje prethodnih godina, uz sve precenjene, ali mnogo češće potcenjene cene izgradnje puteva u Srbiji (što je mnoge putare, domaće i strane, odvelo u kolaps), sada treba biti realan i reći da:

§ Cena gradnje auto-puta na potpuno ravnom tlu, bez tunela i mostova, iznosi barem 3 miliona EUR po kilometru;

§ Cena gradnje autoputeva na brdsko-planinskom području (sa dosta mostova i tunela) značajno povećava cenu gradnje, u nekim delovima Srbije do 12-14 miliona EUR/km, pa čak i do 20 miliona EUR/km, što zavisi od broja i dužine tunela i mostova (npr. Crna Gora planira gradnju puta od Podgorice do Kolašina, što je oko 40 km, za 800 mil. EUR, što je tačno 20 mil.EUR/km);

§ Magistralne puteve na ravničarskom području (bez mostova i tunela) je moguće napraviti za 1 mil EUR/km, dok je u brdsko planinskom području to moguće za oko 10 mil.EUR/km;

§ Lokalni putevi se mogu izgraditi po ceni od oko 500.000-600.000 EUR po km (u ravnici), dok je u brdsko planinskom području to moguće za oko 1 mil. EUR po km sa prosečnim brojem mostova i tunela;

- Nikada više ništa ne graditi u neposrednoj blizini klizišta; na klizištima ne pomaže kruta kolovozna konstrukcija; sve što se nanovo gradi graditi na zemljištu bezbednom od poplava i klizišta; na primer posebno je bitno da novi autoput od Beograda do Obrenovca i definitivno lociramo na levoj obali Save - ovo pominjemo kako bismo odagnali predloge koje ovih dana kruže gradom da put treba „vratiti“ na desnu obalu, jer bi desnom obalom „naleteli“ na klizište u Umci, čime bi novi put poskupeo za bar milijardu evra (to naravno ne znači da smo protiv sanacije klizišta u Umci, ali bi gradnju novog autoputa i sanaciju klizišta trebalo zasebno tretirati);

- Na osnovu zvanične procene da je potpuno ili delimično uništeno oko 280 mostova, gruba ali vrlo realna računica - pri prosečnoj dužini mosta od 20 metara i po 5 metara sa obe strane za nasip - je da za njihovu obnovu treba obezbediti oko 28-30 miliona EUR (gruba računica je sledeća: most od 20 metara dužine i 5 metara širine je 100m2 x 800-900EUR/m2 x 280 mostova, 10 metara nasipa sa obe strane mosta je 100m2 x 200Eur/m2 x 280 mostova); za projektovanje 280 mostova, imajući u vidu realne kapacitete CIP-a i Instituta za puteve treba bar 3 meseca, a za njihovu gradnju po prioritetima realno bar 2 godine.

Posebna priča je kako uz obnovu zemlje i gradnju nove infrastrukture oživeti skoro mrtvu domaću putnu industriju. Naime, politika svih vlada od 5. oktobra na ovamo je bila slična onoj posleratnoj iz 1999. godine – „putari radite za džabe“ (ili uz velika kašnjenja u plaćanju). Posledica toga je da su danas skoro sve domaće putarske firme u stečaju ili na granici stečaja (uz izuzetak Puteva Užice, koji svoju ozbiljno narušenu likvidnost u Srbiji ’peglaju’ prihodima iz Sočija); Štaviše, nezvanično su se „domaće, a strane“ banke u Srbiji vrlo lako usaglasile da domaćim putarima ne izdaju bankarske garancije, zbog tako lošeg stanja u koje ih je dovela upravo država neplaćanjem svojih obaveza na vreme, što je inače praksa u dužem vremenskom periodu (vidi: Ključni generatori nelikvidnosti srpske privrede), čime ih praktično onemogućavaju da učestvuju na tenderima za gradnju puteva u Srbiji (po Zakonu o javnim nabavkama). Čak se jedno domaće putarsko preduzeće trenutno nalazi u takvoj situaciji da je deo ugovorenog posla završilo, i država ima para da im plati radove, ali ne sme (zbog kontrole DRI) jer nemaju validnu bankarsku garanciju.

Dakle, ako zaista želi da popravi stanje u putarskim preduzećima i ne ponovi stare greške, država u ovom slučaju može uraditi dve ključne stvari: 1) da počne da putarima na vreme isplaćuje nove obaveze i da ubrza izmirenje starih, i 2) da „stimuliše“ banke u Srbiji, naročito domaću Komercijalnu banku, da domaćim putarima počnu da izdaju bankarske garancije, jer bi sama država praktično bila super-garant da će te putarske firme imati posao i naplaćene prihode, i to bi bila dovoljna garancija da neće biti aktivirane bankarske garancije (što bi manje banke svakako dovelo u velike probleme). Ukratko, domaći putari imaju tehničkih kapaciteta da izvrše sve poslove na obnovi puteva u Srbiji (uz angažovanje kineskih preduzeća na ugovorenim deonicama Koridora XI, Moravskog koridora i eventualno na komplikovanim deonicama regionalnih puteva sa dosta mostova u brdskim predelima), ali im je potrebna realna pomoć države da izađu iz začaranog kruga nelikvidnosti i bankarske opstrukcije.

Obnova oštećenih stambenih i poslovnih objekata

- Podsticati gradnju stambenih i poslovnih objekata u sigurnim zonama poplavljenih područja, što bi krenulo obnovom porušenog ili vodom erodiranog stambenog fonda[2] , a moglo bi da se nastavi gradnjom novih stambenih objekata po jeftinijim modelima solidarne gradnje[3] ili nešto skupljim gotovim projektima tipa srpska tradicionalna kuća (uz sufinansiranje građana, takvi objekti mogu se koristiti u svrhu seoskog turizma);

-

 Paralelno podsticati gradnju nedostajućih infrastrukturnih i posebno poslovnih objekata u ruralnim područima (nebrojeno je primera u zemljama EU da su svetski poznate fabrike locirane po selima, što zbog prostora, što zbog jeftinije radne snage – npr. poznate fabrike oplatnih sistema Noe u Nemačkoj ili fabrika panela Brucha u Austriji itd.), što bi sve zajedno podstaklo ruralni razvoj i de-beogradizaciju Srbije;

- Još aktivnije i agresivnije privlačenje stranih direktnih investicija u proizvodne i distributivne kapacitete, sa skoro potpunim oslobađanjem od raznih državnih i lokalnih dažbina, posebno u područjima koja su najviše stradala u poplavama. Verujemo da bi u ovom segmentu, a u skladu sa proklamovanim ciljevima nulte korupcije, trebalo striktno povesti računa o eliminisanju korupcije na republičkom i posebno lokalnom nivou, koja najdirektnije destimuliše investitore (primer nemačkog maloprodajnog lanca Lidl, koji, iako već 4 godine traži 15 adekvatnih lokacija za otvaranje svojih prodavnica i jednog distributivnog centra u Srbiji i dalje „stoji“ na samo 10 kupljenih lokacija za maloprodaju, od kojih samo jedna poseduje građevinsku dozvolu), čak ima primera i direktnog odbijanja (švedska Ikea, koja je posle ’srpskog NE’ počela gradnju velikog distributivnog centra u Hrvatskoj, dok će kod nas u najboljem slučaju biti izgrađeni samo maloprodajni objekti). A jasno da je svako ulaganje u proizvodnju i/ili distribuciju mnogo povoljnije za privredu neke zemlje zbog mogućnosti izvoza i reeksporta, posebno u Rusiju, nego puko ulaganje u maloprodaju;  

- Posebno prilagođena ulaganja, ne vođena partijskim interesima, već strateški orjentisana ulaganja u razvoj svih vidova turizma (ne samo u žičare kao do nedavno); posebno produktivna i isplativa su ulaganja u privatna domaćinstva koja žele da se aktiviraju u seoskom turizmu, a u blizini su nekog turističkog lokaliteta (ima ih poprilično u nerazvijenim delovima zapadne, a posebno u istočnoj Srbiji, samo ih treba klasterizovati i adekvatno stimulisati); takva produktivna ulaganja u razvoj turizma bi podstakla lokalni i regionalni razvoj, sa multiplikovanim efektima na razvoj poljoprivrede i stočarstva (kroz spremanje domaće hrane i suvenira za goste), zapošljavanja (celo domaćinstvo radi, država da ih za početak oslobodi plaćanja poreza i doprinosa na plate), povećanje ukupne potrošnje odnosno tražnje, itd;

-  Podstaći obnovu i razvoj sela i poljoprivrede, generalno rečeno, kroz snažne i realne podsticaje voćarstvu i stočarstvu. Ovo je prava prilika da se nakon saniranja štete[4] krene u ozbiljno ulaganje u razvoj poljoprivrede, voćarstva i stočarstva u ugroženim područjima, uz mnogo veće uključivanje domaćih kvalitetnih stručnjaka u planiranje i realizaciju tih projekata. Adekvatnim projektima moguće je privući direktne investicije krupnih ruskih trgovačkih kompanija, koje su zainteresovane za ulaganja u Srbiji u nove zasade voća koje je veoma traženo na ruskom tržištu i, u tom cilju, formiranje sabirnih i distributivnih centara u ključnim regionima koji bi bili uvezani bilo sa beogradskom veletržnicom, bilo sa posebnom kompanijom koja bi plasirala srpske proizvode na perspektivno tržište Rusije, a posebno Moskve. Posebnu pažnju treba posvetiti podsticanju eksploatacije drvene građe i šumskih proizvoda u skladu sa PEFC (Pan-European Forest Certification)  standardima jer u Srbiji je do sada sertifikovano samo 17% površine pod šumama, čime bi se ujedno štitili šumski resursi i postizala viša cena drvene građe i šumskih proizvoda u prodaji.  

-  Potrebno je generalno poboljšati sam sistem stimulisanja privrede koji je do sada najvećim delom bio zasnovan na administrativnim, koruptivnim i birokratskim načelima. Generalno, dodatne stimulanse treba obezbediti kvalitetnom, posebno izvozno orijentisanom segmentu domaće privrede, i to kroz podsticaje prerađivačkoj privredi i realnoj, a ne imaginarnoj industriji. Međutim, te stimulanse nadalje treba strogo ekspertski izvagati u okviru novog Razvojnog fonda ustrojenog po modelu nemačkog KFW-a, čije formiranje je preko potrebno. Važno je naglasiti da bi proklamovana, a nikad realno sprovedena deagencifikacija u Srbiji donela višestruke pozitivne efekte (vidi: Smanjenjem broja agencija do ušteda u budžetu Srbije); s jedne strane bi ukidanje nepotrebnih agencija značajno smanjilo budžetske troškove (čak do 800 miliona evra godišnje), i smanjilo bi se opterećenje realne privrede za razne izmišljene dažbine koje su agencije do sada naplaćivale, dok bi sa druge strane centralizacija državnih privrednih stimulacija (bez raznih Siepa, Aofi-a i mnogih drugih nefunkcionalnih agencija koje služe za udomljavanje partijskih kadrova) u jedan Razvojni fond, koncipiran po benchmarkovanom nemačkom KFW modelu, bio najbolji garant efektivnosti i efikasnosti ulaganja.  

Izvucimo Srbiju iz blata

Realizacija jednog ovakvog plana obnove i razvoja regiona Srbije pogođenih poplavama koji je ovde okvirno naznačen (a koji svakako može biti poboljšan u svim predloženim segmentima), sa naglaskom na razvojnu komponentu ulaganja – „iz obnove u razvoj“, stvorilo bi realnu osnovu za podizanje društvenog proizvoda zemlje, podsticanjem zapošljavanja, podizanjem poslovnih aktivnosti preduzeća koja će biti direktno uključena u obnovu, kao i preduzeća koja proizvode robu i materijale koji će biti korišćeni u obnovi infrastrukture, objekata i poljoprivrede (uključujući i proizvođače pokućstva i bele tehnike), sa multiplikovanjem pozitivnih efekata na kompletnu privredu.

Na kraju, treba reći, da bi se izbegli eventualni nesporazumi, da je predloženi pristup s one strane stranačkih raspri i nije ni ne-evropski a još manje anti-evropski (anti-EU). On je naprosto realističan i uvažava ’realnost na terenu’.[5] Uostalom, šta je „ne-evropskije“ od slabe i nemoćne države sa devastiranom privredom i infrastrukturom, sputanom i jalovom kulturom, lošim obrazovnim sistemom i još lošijim zdravstvom, osiromašenim stanovništvom i armijom nezaposlenih i očajnih građana.[6] Zar nije u duhu najboljih evropskih tradicija postarati se za sebe, svoju zemlju i svoj narod učiniti bogatim i prosperitetnim i u tom cilju koristiti sva legalna raspoloživa sredstva i sve dostupne saveznike i partnere? Štaviše, takav otvoren pristup prema investitorima iz Rusije, Kine i Emirata već sada nailazi na tiho odobravanje i nekih prijateljskih krugova u EU. 

Svedoci smo proteklih dana i meseci kako se svet ubrzano menja. Menjajmo se i mi, kao narod i kao zemlja, da ne bismo opet lutali i patili po istorijskim stranputicama. Oslobodimo se iluzija, makar nam one bile i najomiljenije, i posvetimo se uređenju naše kuće, hrabro i bez bojazni šta će neko reći, jer na kraju krajeva - uspeh sam sebe opravdava. Samo uspešan i samopouzdan narod koji se brine o dobrobiti svakog pojedinca zavređuje poštovanje i prijateljstvo drugih, i samo bogata i prosperitetna zemlja može biti dobar sused i „lider u regionu“, čiji interesi se respektuju. A nedavna „poplava“ dobre volje i solidarnosti sa ugroženim sunarodnicima i susedima koja ne jenjava, pokazuje da Srbija ima snage da se uspravi i uredi, i opet postane pristojno mesto za život. Verujte u to - i  pokrenite Srbiju!

(Zahvaljujemo se našim prijateljima i sagovornicima iz Užica, Požege i Beograda, među kojima su građevinski inžinjeri, preduzetnici, agroekonomisti, menadžeri, na korisnim informacijama i sugestijama u vezi sa temom)