Kočničari

(Povodom teksta u Blicu od 22. marta 2009. godine „Vlada stopira radne sporove“)

Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja preko Nebojše Ćirića (državnog sekretara) poslalo je dopis Ministarstvu pravde, Slobodanu Homenu (državnom sekretaru), koji je to ministarstvo prosledilo v.d. predsednici Vrhovnog suda Srbije Nati Mesarević. Ona je ovaj dopis, uz svoj dopis, prosledila svim predsednicima okružnih sudova za zahtevom da upoznaju sve sudije o stavu Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja.

Šta je pravno nedopustivo? Ministarstvo ekonomije može da traži od Ministarstva pravde šta god hoće. Prvo, ono nije nadležno za pravna pitanja i drugo, time se jedan deo izvršne vlasti obraća drugom delu izvršne vlasti.

Međutim, nedopustivo je da takav dopis Ministarstvo pravde prosleđuje v.d. predsednici Vrhovnog suda Srbije zato što je to direktan pritisak i postupak kojim se ugrožava nezavisnost sudstva i načelo podele vlasti. Ministarstvo pravde je moralo da odgovori Ministarstvu ekonomije da nikakvo uplitanje u sudske poslove nije dozvoljeno i da bi to čak i oni morali da znaju i da nikakvih zakonitih mogućnosti u tom pravcu nema. Pri tome bi bilo očekivano da im Ministarstvo pravde ukaže na to da bi se time dodatno povredilo pravo građana na pravično suđenje u razumnom roku.

Skandalozan je – blago rečeno – postupak v.d. predsednice VSS Nate Mesarević kojim ona takav dopis prosleđuje svim sudijama i time sebe stavlja u funkciju činovnika izvršne vlasti. Bilo bi razumljivo, mada isto tako pogrešno, da je tako postupila po zahtevu premijera Cvetkovića ili predsednika Tadića. Time bi bar nešto dostojanstva zadržala, s obzirom na funkciju koju obavlja. Ona, međutim, što je još i najgore, Vrhovni sud Srbije, a time i celo sudstvo stavlja u položaj transmitera između predstavnika izvršne vlasti.

Šta je ekonomska logika zahteva Ministarstva za ekonomski razvoj? Kupci firmi na tenderu nisu platili zaostale plate radnicima iz perioda pre privatizacije, pa pošto i sudovi misle da su radnici u pravu, trebalo bi nekako onemogućiti radnike da naplate svoja potraživanja. Čak ni ovo ministarstvo ne misli da radnici nisu u pravu. Prosto, takvi zahtevi bi firme doveli u stečaj. A pošto je ekonomska kriza, pitanje je da li bi danas bilo kupaca za firme u stečajnom postupku, čime bi ti isti radnici ostali bez posla. Po proceni Ministarstva njih ima približno 90.000.

Mnogo je toga spornog u ovom stavu Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Prvo, kako se može očekivati od radnika kojima nisu isplaćivane plate da snose teret ekonomske krize? Njima se mora, apsolutno mora, omogućiti da naplate svoja potraživanja (u ekonomskom smislu, pravno je to nedvosmisleno). Proces siromašenja društva i njegovog socijalnog raslojavanja se u kriznim situacijama mora zaustaviti zato što u suprotnom preti haos koji je tek poguban. Ali i inače nema progresa društva bez uravnoteženog razvoja.

Drugo, zašto smo dozvolili da kupci na tenderima ne izmire ove obaveze odmah? Svako ko je davao ponudu za kupovinu znao je da ga, ako pobedi na tenderu, čeka isplata zaostalih plata i doprinosa i za taj iznos je svaki savesni kupac već bio umanjio kupovnu cenu. Zašto se zahteva od radnika da snose teret krize, a ne zahteva se to od kupaca firmi na tenderu? Trebalo bi na njih izvršiti pritisak sudskim izvršenjima, pa bismo tek onda videli ko od njih stvarno ne može da plati i da li bez njih stvarno ne bi mogla da bude nastavljena proizvodnja.

Treće, ako postoji procena da su nam i takvi nesavesni kupci u ovom trenutku potrebni, onda je rešenje da država preuzme na sebe obavezu da isplati radnicima plate i doprinose, pa da se dalje problem rešava između nje i kupaca. Primera radi, jedan model rešenja bi bio: svaki poslodavac koji plati radnicima zaostale plate biće za taj iznos oslobođen poreza prema državi, ali će država zauzvrat postati vlasnik u njegovoj firmi sa svim kontrolnim funkcijama, srazmerno dugovanom porezu. Može se ugovoriti i pravo otkupa državnog dela po tržišnoj ceni u korist većinskog vlasnika u nekom doglednom trenutku.

Četvrto, ako se bavimo spasavanjem firmi od bankrotstva, da li to znači da ćemo sve spasavati? I kako? I ko to može u bilo kojoj zemlji? I zašto baš zbirno ove firme? Navodno rešenje koje pokreće dopis Ministarstva ekonomije pokazuje se kao promašaj u najboljem slučaju.

Unutrašnji politički kontekst: Dramatičnost celog slučaja treba razumeti i u kontekstu upravo usvojenog seta pravosudnih zakona koji, između ostalog, predviđaju upliv izvršne vlasti na ključne organe sudske vlasti i reizbor svih sudija, koji znači dalje partijsko kadriranje. V.d. predsednica VSS šalje dopis svim sudijama obaveštavajući ih šta protivzakonito hoće izvršna vlast u trenutku kada neposredno predstoji reizbor tih istih sudija. Pa neka oni odluče da li će suditi po zakonu ili kako ministri narede. Sve to još više pogoršava podatak da je gospođa Mesarević predsednik Visokog saveta sudstva, tela koje sprovodi reizbor.

Međunarodni kontekst: U vremenu krize, kada se svi iz petnih žila upinju da privuku investicije, naša vlast šalje suprotan signal time što podriva ono malo vladavine prava što nam je preostalo. Kada su već veoma jasni signali (znam da je ovo eufemizam) da Srbija nije u agendi priključenja EU u dogledno vreme i kada bismo morali (ja i ne mislim da treba da se priključimo EU) da pokažemo da ozbiljno otklanjamo primedbe koje se pre svega tiču izgradnje pravne države, postupci vlasti su upravo suprotni svemu tome.

Kočničari: Ovaj slučaj je pokazao ko zapravo sprečava Srbiju da postane pristojno mesto za život – predstavnici vlasti. Nama je preko potrebna pravna država radi nas samih. Nama je preko potrebno nezavisno sudstvo, nezavisno pre svega od uticaja izvršne vlasti, ali i od oligarhije unutar sudstva koju je izvršna vlast ustoličila. Zbog prava građana na pravično suđenje u razumnom roku. Samo će na taj način neko ko je radnik imati šanse da ostvari svoje elementarno pravo da bude plaćen za ostvareni rad. Ovo je ujedno i standard EU, samo što se sa ovakvom vlašću neće nikada realizovati. Mere navodnog spasavanja privrede toliko pogoduju kupcima naših firmi da ostavljaju gorak ukus u ustima. Međutim, pokazuju nedovoljnu stručnost naše vlasti i potpuno zakulisno odlučivanje bez bilo kakve mogućnosti da makar stručna javnost utiče na razmatranje opravdanosti ovakvih poteza. Predstavnici naše vlasti umesto stabilnosti koja je preko potrebna u kriznim vremenima produkuju izrazitu nestabilnost. Umesto brige o socijalnoj sigurnosti oni razlike dalje produbljuju. I na kraju, zato što to svima odmah pada u oči, sve bi to da urade nezakonito.

Kad se situacija bolje sagleda, naša vlast ne samo da koči sve pozitivne promene u društvu, nego direktno gura Srbiju nizbrdo. Dobra strana celog slučaja je u tome što će vlast veoma teško ovaj skandal prikriti nekom bombastičnom pričom, a kontinuitet ove teme i bolje razumevanje njene suštine približavaju nas raspletu.