Kobna oholost

Ponovo su nas preveslali.

Ekonomija nije baš u najboljem stanju – mada je kraj sedamdesetih i početak osamdesetih u mnogom pogledu bio gori[1] – ali, da li je istina da se svi ekonomisti slažu da je „stimulisanje“ ekonomije rešenje?

„Ako nešto odmah ne preduzmemo, ekonomska kriza pretvoriće se u ekonomsku katastrofu“, kaže predsednik Obama.

Kad god neko izrazi sumnju u ovu teoriju, Obama i ostali političari mu odgovore da su ekonomisti jednoglasni oko toga da je državna potrošnja jedini odgovor na krizu.

„Postoji konsenzus da nam je potreban veliki ekonomski podsticaj koji će da razdrma ekonomiju“, kaže Obama.

Isto kaže i lider stranačke većine u kongresu, Steni Hojer: „Svi ekomomisti, levičari i desničari, republikanci i demokrate, slažu se da je ekonomiji neophodan pozamašan stimulus“.

Ovo je laž. Takav konsenzus ne postoji (čak i da postoji, to ne bi značilo da je ispravan). Naći ekonomistu koji se protivi ideji kolektivnog trošenja para u cilju stimulisanja ekonomije je više nego lako. Uostalom, 350 takvih ekonomista je potpisalo pismo protesta.

„Kojim tom mehanizmom dolar koja potroši vlada stvara više od potrošenog dolara“, pita se Piter Lison, ekonomista sa univerziteta DŽordž Mejson. „Ono što je mnogo verovatnije je da, kad vlada od privatnika uzme dolar da potroši, privatnicima ostaje jedan dolar manje da potroše“.

Lison ovde aludira na „zabludu polomljenog prozora“ iz priče Frederika Bastijata o dečaku koji je bacio kamen i polomio izlog. Pošto vlasnik radnje mora da kupi novi prozor, neki u publici veruju da je dobro da je prozor polomljen, jer će se na taj način pokrenuti lokalna ekonomija. Osnovna greška u ovom rezonovanju se sastoji u tome što se zaboravlja da bi vlasnik prodavnice svoje pare potrošio na nešto drugo, umesto na polomljen prozor.

Svaki dinar koji vlada potroši ona mora da uzme od nekog drugog. Na koji način onda ona stvara ekonomski podsticaj?

Prilično je pretenciozno verovati da je šačica državnih moćnika toliko pametna da zna kako najbolje treba da se potroše bilioni tuđih para.

„Oni zloupotrebljavaju minornu ekonomsku korekciju… Tržište neprekidno prolazi kroz korekcije“, kaže Lidija Ortega sa državnog univerziteta Kalifornije u San Hozeu.

Ja sam skrenuo pažnju da ljudi kažu da je ova korekcija mnogo gora – poput one za vreme Velike depresije.

„Ali, tržištu je neophodna korekcija“, tvrdi ona. „Ono što se sada dešava, i što pogoršava stvari, jeste opšta neizvesnost. Ogromne količne para koje vlada troši čine stvari nepredvidljivim“.

Što je vlada aktivnija, to su privatnici oprezniji.

„Deo razloga zašto ljudi ne troše jeste u tome što ne znaju šta novo spremaju likovi u Vašingtonu“, kaže Hauard Betjer sa univerziteta Tauson.

„Japan je ranih devedesetih imao šest ekonomskih podsticaja. Rezultat? Izgubljena dekada“, ukazuje Ben Pauel sa univerziteta Safolk. „Vladina politika je doprinela mehuru. Dati joj više vlasti nije rešenje“.

O tome sam pitao pristalice ekonomskih podsticaja, i Maksin Volters i Hojer su pristali da mi odgovore.

Hojer je priznao da je preterao kad je rekao da se svi ekomisti slažu sa vladinim potezima.

„Zar mehur nije izazvan preteranim zaduživanjem“, pitao sam.

„O tome nema dileme“.

„A rešenje je u novim dugovima?“, pitao sam.

„Većina ekonomista tako misli“.

„Da ekonomski podsticaji ne izazovu hiperinflaciju?“

„Nadam se da neće“.

Vrlo utešno.

„Vlada ne može prosto da sedi i vrti palčeve“, rekla mi je poslanica Voters. „Mi moramo da ubacimo pare u banke i sisteme koji pomažu da ekonomija funkcioniše.“

„A kako ćemo to da platimo?“

„I ranije smo pozajmljivali pare. Mi pare pozajmljujemo ali ih i vraćamo.“

Neke detalje je zaboravila. Dug podrazumeva kamate i veće poreze u budućnosti. Takođe može da dovede do inflacije ako Fed odštampa pare ne bi li smanjio realnu vrednost duga.

Ali, političari su ubeđeni da oni znaju kako da mudro potroše tuđe bilione. Oholost političke elite ne zna za granice.

(Tekst preuzet sa internet portala Taunhol,
http://townhall.com/columnists/JohnStossel/2009/03/11/the_fatal_conceit )