Ko roni suze za Siepom?

Iako aktuelna vladajuća garnitura u Srbiji svakodnevno trpi kritike od strane političkih oponenata i dela javnosti, konstruktivan pristup nalaže i to da pozitivne korake vlasti treba podržati i osokoliti je da u dobrom smeru nastavi radi ukupnog društvenog boljitka.

Prvi primer dobrog, domaćinskog i čak državničkog delovanja jeste najava aktuelnog ministra privrede Saše Radulovića da će ukinuti Agenciju za privlačenje stranih investicija i promociju izvoza, skraćeno - SIEPA. Podrobnija pažnja javnosti usmerena na rad ove Agencije utvrdila je da ovo telo, koje se inače bavi poslovima koje, bez problema i sa punim kapacitetom mogu da obavljaju aktuelna ministarstva za koja poreski obveznici već izdvajaju ne mala sredstva, ima godišnji budžet od 5,5 miliona evra trošenih sa istovremeno krajnje provizornim rezultatima i učincima. Ova Agencija zapošljava oko 50 ljudi čija je prosečna plata 116.000 dinara ili 1.000 evra, što sa pripadajućim porezima i doprinosima iznosi oko 75.000 evra na mesečnom nivou, to jest blizu milion evra na godišnjem nivou.

Kada se na pomenuto nadograde troškovi prostora, telefonski i svi ostali rashodi, vrlo jednostavnom računicom dolazimo do činjenice da ova agencija na godišnjem nivou košta poreske obveznike Srbije u najboljem slučaju, odnosno u najblažoj varijanti - sedam miliona evra! Naravno da sedam miliona evra nije veliki novac i da ga ne bi trebalo žaliti kada bi državi donosio 70 ili 700 miliona i kada bi bio opredeljen za telo koje je specijalizovano i specifično tako da postojeća ministarstva i drugi organi ne mogu da vrše poslove iz njegovog domena. Problem, međutim leži u činjenici da opis poslova kojim se SIEPA bavi predstavlja delatnosti iz klasičnog opisa poslova bilo koje vlade u svetu, ministarstava privrede, ekonomije, turizma i sličnih te privrednih komora i turističkih organizacija za koje država već odvaja velika sredstva. Zvanično - cilj SIEPA je unapređenje uslova poslovanja u Srbiji, promocija Srbije kao investicione destinacije te pospešivanje izvoza i unapređenje imidža zemlje. Jasno je kao beli dan da za sve ove poslove već postoje nadležna i pozvana ministarstva i druge institucije.

Iz svega rečenog proizilazi  jednostavan zaključak da je neko izmislio i s vremenom ugojio Siepu da bi u nju gurao stranačke kadrove koji nisu dopali za bolji, kreativniji i svrsishodniji posao. Da stvari stoje otprilike ovako kako je rečeno, potvrdile su i prve suze koje su se počele roniti za Siepom odmah nakon najave ministra Radulovića da će je ukinuti. Gle čuda, oglasio se URS, žalopojkama i pitanjem Vladi da li podržava ministra Radulovića u ovoj odluci. Krik i suze za ovim, alanfordovskim rečnikom rečeno "ministarstvom za istraživanje ruda i gubljenje vremena", istovremeno je i trag i odgovor na pitanje ko je i kakve interese imao da bi jedna ovakva parazitska institucija postojala.

Osnovni cilj ovog teksta nije da opiše postojeće stanje, već da pruži podršku ministru Raduloviću u ovom činu, ali da nikako ne ostane na tom koraku, već da nastavi sa analitičkim radom i predloži ukidanje i mnogih drugih, verovatno  i bizarnijih i besmislenijih agencija od pomenute. Dakako, kolege ministra Radulovića iz srodnih ministarstava trebalo bi da krenu ovim putem i uštede teško posrnuloj srpskoj ekonomiji milione evra. Da neko ne bi okarakterisao ove redove demagogijom, služićemo se matematikom. Ekonomski stručnjaci nemaju konsenzus o tome koliko je novca potrebno da bi se otvorilo jedno radno mesto i procene se kreću od dve pa do sedam, osam hiljada evra. Izračunajte sami koliko radnih mesta pojedu razne agencije na godišnjem nivou u Srbiji, ili pak, s druge strane, koliko bi se socijalno ugroženih moglo pomoći ovim sredstvima u hrani, ogrevu i raznim olakšicama za plaćanje na osnovu socijalnih karata? Veoma mnogo.

Posebna tema, koja bi zahtevala potpuno novi tekst, jeste činjenica da je Ministarstvo privrede podnelo krivičnu prijavu kojom se direktor SIEPA tereti za nesavestan rad u službi - problem je i osam nenaplativih bankarskih garancija u ukupnom iznosu od 550.000 evra, kao i sumnje u razne finansijske mahinacije i netransparentno trošenje novca. Drugim rečima, "nešto je trulo u državi Danskoj" i zahteva urgentne mere i rezove, sada i ovde.

Drugi potez, vredan hvale jeste odluka predsednika Republike Tomislava Nikolića da iz Pariza opozove našu ambasadorku pri Unesku Zoricu Tomić, poznatu po tome što je živela i radila u rezidenciji u Parizu koja je koštala 7.000 evra. Nakon burne reakcije javnosti, pre par godina troškovi rezidencije su smanjeni na "skromnih" 4.500 evra plus svi ostali troškovi koje je teško i izračunati. Od predsednika Nikolića i njegovih službi, dakako očekujemo ne samo opoziv jedne činovnice i nameštenje nekog drugog već i dodatno i drastično smanjenje i rezanje troškova, kao i transparentan račun javnosti koliko ukupno košta naš ambasador pri Unesku.

I da ovaj tekst ne ostane samo na nivou pohvala i podrški, evo još jedne ideje odnosno predloga koji može doneti milionske uštede budžetu Srbije a upućujemo ga ministru Mrkiću - ukinite ekonomske ambasadore koji su takođe umotvorina partije koja plače za Siepom a za koje niko i nikada u Srbiji nije razumeo zbog čega su "izmišljeni", a još manje smo uvideli njihove učinke i rezultate. Slično Siepi, reč je o poslu i vrsti delatnosti koji su u elementarnom i klasičnom opisu posla svakog ambasadora i njegovih pomoćnika. Šta će jedan sposoban i kvalitetan ambasador sa svojim timom raditi u bilo kojoj zemlji sveta? Među prioritetima će mu biti to da bude ekonomski ambasador svoje zemlje. U suprotnom, verovatno bi sve ekonomski uspešne svetske zemlje osim "klasičnih" ambasadora imale i tzv. ekonomske ambasadore i sledeći tu logiku - sportske, turističke, PR, poljoprivredne... i bog zna kakve još ambasadore. Takav luksuz sebi ne dopušta ni jedna Nemačka, a dopušta ga jedna, ekonomski posrnula Srbija.

Prema tome, uvaženi gospodine Mrkiću, učinite nešto dobro za građane Srbije i njen budžet - donesite hitan ukaz o povlačenju tzv. ekonomskih ambasadora Srbije koji na visokoj nozi žive u svetskim metropolama krckajući novac naših poreskih obveznika.

Autor je član predsedništva Treće Srbije