Ko je koga ojadio u "pljački stoleća"

Pljačka veka, kako je u javnosti pompezno nazvana afera „Pancir“, nalazi se pred skorim raspletom. Nakon oslobađajuće presude za bivšeg ministra Vojske SCG Prvoslava Davinića, ostalo je da se kraju privede i suđenje vlasniku kompanije „Proizvodnja Mile Dragić“. Dragiću je inače već izrečena oslobađajuća presuda na nižoj sudskoj instanci, dok je Davinić dobio pet od ukupno šest protiv njega pokrenutih procesa.

Javnost i mediji, koji su po običaju optužene unapred proglasili krivim, sada mogu da spekulišu da li iza oslobađajućih presuda stoji još uvek nereformisano sudstvo ili je čitava afera, kako to tvrde optuženi, politički montirana sa ciljem da se učvrsti politička i finansijska moć jednog čoveka i s njime povezanih lobija i interesnih grupa. O pozadini afere pancir za NSPM govori njen ključni akter Mile Dragić.

Gospodine Dragiću, koji motivi stoje iza pokretanja afere pancir od strane tadašnjeg ministra finansija Državne zajednice Srbije i Crne Gore Mlađana Dinkića i kakve su njene posledice?

M. D. Kada je 2005. godine Dinkić lansirao aferu pancir, uveliko se zahuktavala afera o prodaji Nacionalne štedionice u kojoj se on pominje kao glavni akter. Njemu je, dakle, bilo u interesu da skrene pažnju javnosti sa afere u kojoj je bio glavni osumnjičeni na izmišljenu aferu pancir. Pokretanje afere pancir je između ostalog bila inicijalna kapisla za raspad Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Da podsetim, tada je Milo Đukanović izjavio da će referendum o sudbini državne zajednice, ako ga bude, biti raspisan na jesen 2006. Nakon što je pokrenuta afera pancir, Labus, tada desna ruka Dinkića, izjavljuje da Dinkić treba da uhapsi predsednika savezne države jer je navodno i on umešan u aferu. Pazite, republički ministar finansija treba da hapsi saveznog premijera...

U strahu da će biti uhapšen, Davinić, ministar vojske SCG, sklanja se u Crnu Goru. U pokušaju da razjasni stvari Milo Đukanović predočava da je u poslu oko kupovine vojne opreme učestvovala i Crna Gora i da je sve bilo legalno i zakonito, ali to ništa nije pomoglo. Naprotiv, Đukanović koristi dodatnu napetost stvorenu optužbama iz Srbije kao opravdanje za raspisivanje referenduam o nezavisnosti Crne Gore na proleće 2006. godine. Afera pancir nanela je štetu i vojsci, a kako se pokazalo, i jednoj uglednoj firmi koja je bila četvrti izvoznik u Srbiji po vrednosti izvezene robe, odmah iza „Elektroprivrede Srbije“, NIS-a i „Sartida“. U to vreme upošljavali smo oko 8000 radnika.

Šta je bio neposredni povod, odnosno kakav je interes Dinkić imao da lansira aferu pancir?

Ja sam uputio pismo i tražio prijem i kod tadašnjeg predsednika Borisa Tadića i premijera Koštunice, želeći da ih upoznam sa pozadinom ove montirane afere, ali niko nije hteo da me sasluša. Afera je napravljena zbog toga što je Dinkić hteo da u ministarstvo odbrane ubaci svog čoveka Aleksandra Radovića sa zadatkom da kontroliše i odlučuje o svim ugovaranjima, svoj prodaji i isplatama u vojsci. Davinić se tome usprotivio jer nije hteo da jedan čovek ima toliku moć. U javnosti se tada pojavio podatak da se vrednost vojne imovine procenjuje na 20 milijardi dolara. Dinkić i Mišković su hteli da tu basnoslovnu imovinu uzmu za sebe preko Radovića koji je trebalo da odradi prljavi deo posla. Sve ovo što govorim sam i na sudu dokazao. Davinić se tome usprotivio, Dinkić je tada bio na vrhuncu moći i tako je nastala, odnosno tako je konstruisana afera pancir. Katastrofa je da Dinkić i Mišković i dalje povlače konce u ovoj zemlji. Moram da kažem da pošteno i časno raditi u ovoj zemlji je skoro nemoguće, a posledice takve pogubne politike svi sada osećamo.

Koliko je vama lično bilo teško da u takvim okolnostima stvorite jednu uspešnu firmu koja je, kako rekoste, bila četvrti izvoznik u Srbiji?

Mi smo za vojsku počeli da radimo od 2000. godine, u vreme trajanja embarga na izvoz vojne opreme, ali smo uprkos tome imali zadivljujuće rezultate na koje sam ponosan. Tokom 1999. godine proizvodi naše firme su prema nezvaničnim podacima vojske spasli 15000 života. Naime, sve lažne mete napravljene su u "Proizvodnji Mile Dragić". Od 3500 koliko smo isporučili vojsci 2500 je uništeno. Ako se sećate, glavnokomandujući snaga NATO Vesli Klark je tada izjavio da je oko 80 posto vojne tehnike Srbije uništeno. Kada je naša vojska počela da izvlači vojnu tehniku i kada se ispostavilo da je uništeno samo 6 tenkova, od čega su samo dva pogođena iz vazduha, Klark je morao da podnese ostavku.

Možda je jedan od razloga da se tako silovito obruše na mene bila i želja da se dodvore stranima faktorima. Posle skidanja embarga na izvoz naoružanja, postali smo vrlo cenjeni i poznati u svetu. Uspelo nam je da za svega tri godine osvojimo tržišta na svim kontinentima osim Australije. Izlagali smo na svim svetskim sajmovima i upošljavli 8000 radnika. I onda je nastala ta afera koja je zaustavila sve. Politički moćnici su me na svakom koraku saplitali. Išli su tako daleko da su me sprečavali da kao generalni zastupnik nekih firmi učestvujem na tenderima. Pa sve i da sam grešio i da sam kao što oni tvrde kriv, zašto da ispaštaju radnici. Ja sam fizičko, a firma je pravno lice. Oni su se svetili. To samo govori koliko je politika umešana i koliko je ovo politički proces.

Oni koji vas optužuju tvrde da ste radili sa naduvanim cenama. Pominje se petogodišnji ugovor vredan 300 miliona evra, a pri tome tvrde da ste pre 2003. godine vaše proizvode prodavali po znatno nižim cenama. Šta kažete na te optužbe?

Dinkić koji je lansirao aferu vrlo dobro je znao da siromašna istina nema šansi protiv bogate i raskošne laži. Zato je on na sva zvona pričao o pljački stoleća, koristeći sav svoj propagandni aparat i sve medije pod njegovom kontrolom protiv mene. Prava istina je da sam ja izvozio po većim cenama od onih koje sam ponudio vojssci. Imam izvoznu carinsku deklaraciju, dokaz o uplati, ugovore iz kojih se vidi da je moja cena potvrđena u izvozu i da je veća. Svu pomenutu dokumentaciju sam dostavio sudu.

U isto vreme, primera radi, „Zastava“ je prodavala pušku „AK47“ za 50 000 dinara srpskoj vojsci, a za 21 000 je izvozila tu istu pušku. A ja, koji sam jeftinije hteo da prodam opremu svojoj vojsci i državi, zapošljavao toliki broj ljudi i bio među prvih šest firmi po plaćenom porezu, treba da odgovaram. Ništa to nije značilo političkim moćnicima. Jednostavno su se okomili da mi uzmu firmu, da mi uzmu posao. I da ne zaboravim da napomenem da je Dinkić lansirao laž o petogodišnjem ugovoru vrednom 300 miliona evra, a radilo se o ugovoru na 176 miliona evra.

U toj lavini optužbi plasiranih u medijima moglo se čuti da vaši radnici nisu primali plate osam meseci, da je inspekcija samo navrćala i brzo odlazila iz vaše firme, da ste sklopili ugovor o, kako se govorilo, neverovatno velikoj cifri od 80 000 šlemova za vojsku. Šta je od svega toga tačno?

Do 2005. mi smo redovno isplaćivali plate i još slali na letovanje kompletne porodice svih zaposlenih o trošku firme na more. Naše su hale čiste kao apoteka, klimatizovane, mi imamo vrhunske uslove za rad. Ne možete proizvesti kvalitet bez vrhunskih uslova i tehnologije. „Proizvodnja Mile Dragić“ je bila u svetskom vrhu u svakom pogledu. Što se tiče šlemova, reč je o 56 000 komada. Tada je ratni sastav vojske brojao 150 000. Moram vam reći da su 1999. godine od moje firme tražili da isporuči 300 000 šlemova. Rekao sam im da je potrebno nekoliko godina da se proizvede tolika količina šlemova. Poučena tim iskustvom, vojska je tražila da kupi 50 000 šlemova. To znači da bi svaki šesti čovek u nekoj ratnoj situaciji bio zaštićen. Da li je to humano? Ali politika je tako odlučila da možda uništi vojsku, da nam vojska ne treba da treba da budemo na vetrometini u ovoj teškoj kriznoj situaciji u svetu koji sve više liči na bure baruta koje svaki čas može da eksplodira.

Pa valjda je svakoj državi na prvom mestu nacionalna bezbednost. Kada definišete kriterijume nacionalne bezbednosti, na osnovu njih pravite i dimenzionirate kompletan sistem, ekonomiju poreski sistem, industriju... U ratnim godinam kroz koje smo prošli ništa nije moglo da se uveze. Morali smo se osloniti na domaću namensku industriju. Još u onoj staroj Jugoslaviji o tome se mnogo vodilo računa. Ali ovi ljudi po meni vode pogrešnu politiku i ne brinu dovoljno o nacionalnoj bezbednosti. U slučaju ratne opasnosti granice se zatvaraju i raspolažete samo onim što imate unutar granica. A mi bismo po ovom planu mogli da zaštitimo svakog šestog čoveka.

Navešću vam jedan primer kao ilustraciju šta znači kvalitetna domaća oprema. Sin mog knjigovođe je 1999. odlazio na front i ja sam mu poklonio šlem. Prilikom bombardovanja, kada su ih zatekli na otvorenom, on je dobio geler u potiljak i preživeo je. Nažalost, ratni drug pored njega imao je običan metalni šlem i nije preživeo. Nudili su mu da zameni šlem jer se rascvetao od siline udara, ali on nije hteo. Sutradan je u taj isti šlem dobio još jedan pogodak. Dvaputa mu je taj šlem, mogu s ponosom reći, šlem proizveden u našem pogonu, spasao glavu. Pa šta je vrednije kupiti šlemove ili izgubiti ljude. Oni koji vode ovu zemlju morali bi da vode računa o tome.

Koliku štetu je vama kao uspešnom poslovnom čoveku nanela ta kampanja koja se još uvek vodi? Trenutno ona nema medijski karakter, ali vas još uvek razvlače po sudovima?

Posledice su nemerljive, kako zdravstvene, tako i materijalne. Raspolažem dokazima o izgubljenim poslovima u vrednosti od 350 miliona evra od 2005. godine do danas. Neka je PDV 20 posto, od te sume bi negde oko 60 miliona evra bilo plaćeno samo na poreze, da ne govorim da bi otprilike ista suma otišla državi na dopinose za plate radnika. Od 2000. godine, kada se ustoličila nova revolucionarna vlast, Državna zajednica SCG je imala dug od nekih 8 miliardi evra koji se mogao otkupiti za jednu trećinu.

Prema pouzdanim računicama, imali smo preko 4,5 milijardi evra na Kipru. Tamo su u potragu za tim novcem otišli Dinkić, Velja Ilić i pokojni premijer Đinđić. Cela nacija je posmatrala na večernjem dnevniku kako otvaraju šampanjac i proslavljaju uz izjavu da su pare pronađene. Posle toga Dinkić odlazi ponovo na Kipar gde se zadržava nekoliko meseci. Kada se vratio, izjavio je da para nema. Mi smo za te pare mogli vratiti naš stari dug i još bi nam ostalo milijardu i po. Ti ljudi su došli na vlast, rasprodali su sve fabrike i još nas enormno zadužili. To je kao da otac domaćin stvori imanje, kuću, traktor i dođe njegov sin, sve to rasproda i još se zaduži. E, to su ovi ljudi uradili.

Problem je, dakle, u tome što su uspešne društvene i državne firme prodavane u bescenje, ali i neka uspešna privatna preduzeća, kakvo je bilo vaše, planski uništavana. Mislite li da ste nekome zasmetali, da ste ugrozili nečiji interes da ovlada tržištem namenske proizvodnje?

Ja bih rekao da iza toga stoje mali, sitni zlobni, prljavi, loši ljudi, željni svega, koji ne cene tuđi uspeh i koji bi voleli da imaju sve bogatstvo ovog sveta i koji su nam uništili državu. Mogu oni da pričaju šta hoće, rezultati govore o njihovom učinku. Dovoljno je pogledati šta smo imali pre deset godina, a šta imamo sad. Daću vam primer Islanda. Tamo su optužili premijera da nije učinio sve što je u njegovoj zakonskoj moći da spreči finansijsku katastrofu. Nisu ga optužili da je uzeo i jedan dinar nego samo zato što nije učinio sve što je u granicama njegovih ovlašćenja i moći. To znači da se od nekog ko se prihvatio važne funkcije očekuje da učini maksimum da bude odgovoran i dosledan. Pogledajte šta su ovi kod nas uradili, imali su sve i uništili su sve i niko ne odgovara. Pa valjda neko treba da snosi posledice. Evo ja tražim da neko odgovara za ovo zlo koje se meni i mojim radnicima čini. Evo, bivši ministar odbrane Davinić je uništen, generali, doktori nauka, vojska je uništena, a niko za to nie odgovarao. Dinkić je i danas u vlasti.

Daću vam još jedan primer da vidite kako su ovde poremćene vrednosti. U martu prošle godine pred prodaju Maksi marketa rečeno je da se ovoj trgovini oprašta plaćanje PDV-a zbog ekonomske krize. Znate šta to znači. Prvo, to je protivustavna odluka Vlade na koju niko od pravnika nije reagovao. Tom odlukom se uvodi neravnopravnost za privredne subjekte i ona je vapijuće protivustavna. Drugo, to ne da nije biznismen, nego neko ko postupa neljudski otimajući od radnika koji jedva ima za hleb i mleko. Taj radnik je za hleb i mleko platio PDV, a vi taj PDV ne platite državi već ga uzmete za sebe i to pred prodaju firme. U ovom društvu gde takvi ljudi prolaze poštenima je jako teško, skoro je nemoguće raditi.

Uprkos tome što ste u prvostepenoj presudi oslobođeni krivice, neki centri moći su vam praktično zabranili da učestvujete na tenderima. Bili ste i još uvek ste onemogućeni da obavljate svoj posao u punom obimu.

Posle onih rezultata gde sam spasao 15000 ljudskih života i sačuvao vojnu tehniku vrednu više stotina miliona dolara u svakoj drugoj državi ja bih dobio orden. A ovde sam dobio hapšenje. Trideset dana sam bio u pritvoru navodno zbog dva plaćena ručka u vrednosti od sto evra a da na njima nisam bio ni prisutan niti sam potpisao račun. Pazite, biznismena, privrednika koji je zapošljavao 8000 radnika, koji je bio šesti po visini plaćenog poreza, vi držite trideset dana u pritvoru da biste proverili da li je bio na ručku koji je uredno knjižen za deset hiljada i osamsto dinara. Pa vi sami zaključite da li je to politička afera i da li je to što su mi uradili kriminal.

Proces protiv vas traje osam godina. Stiče se utisak da je nekome stalo da vas što duže drži u neizvesnosti i svojevrsnoj poslovnoj blokadi. Kakva je verodostojnost i utemeljenost optužnice?

U optužnici su napisane laži. Prvo, tu se tvrdi da sam 2003. godine dostavio neka dokumenta. Pa kakve veze ima 2003. sa 2005. godinom? Kad sam dokazao sudu da to nema veze, oni su samo prepravili datum. Svesno lažu. Kada sam rekao da to nije tačno, rekli su neutvrđeni datum, nisu uopšte hteli da imenuju godinu. Time je tužilac po Članu 334 Krivičnog zakona izvršio krivično delo lažnog prijavljivanja. Ja sam dokazao da tužilac čini krivično delo. Tada sam pred sudskim većem rekao da je strašno kad ja kao privrednik ili kao bilo koji građanin ove države uradim nešto loše. Ali zato postoji policija, sud, tužilaštvo. Ako neko iz ovog sistema koji narod krvavom mukom plaća, mislim na sudije, policiju, tužioce, čini krivično delo, onda je to katastrofalno. A upravo moj tužilac to radi da bi se dodvorio političkom moćniku. Ja sam rekao na sudu otvoreno da Dinkić ne bi mogao da krade i pljačka od ovog naroda da nema takvih tužilaca. Takvi ljudi su instrumenti njegove rušilačke politike. Verovatno baš zbog tih reči sud je kršio moje ustavno pravo da imam javno suđenje. Po ustavu, svaki građanin ima pravo na javno suđenje.

Sud mi je ukinuo pravo na javno suđenje baš zato da do javnosti ne bi stigle ove moje reči. Inače, ja sam oslobođen optužbi u prvostepenom posupku ali je moj predmet po žalbi tužioca otišao na Viši apelacioni sud, gde je stajao godinu  i po dana, nakon čega je doneta katastrofalna i smešna presuda da se postupak vrati nazad. Tu sud uzima za pravo sebi da se stavi ispred veštaka ekonomske struke.

Mene optužuju da sam pokušao da prevarim vojsku tako što sam navodno ponudio mnogo veću cenu od tržišne. Zamislite, ništa nije vredelo ni to što sam im dostavio fakture koje dokazuju koja je stvarna tržišna cena i po kojoj ceni ja izvozim. Podneo sam im izvoznu carinsku deklaraciju, dokaz o uplati, Federalne rezerve Amerike mi platile. Tu nema šale, sve je kristalno čisto i jasno. Ali njih to ne interesuje. Pri tome je važno da sam ja potpisao ugovor u kojem su cene orijentacione. Kupac, odnosno vojska je taj koji je trebalo da utvrdi da li je to cena koja im odgovara, a ne ja. Pa kako onda mogu da me terete da sam napravio štetan ugovor i da sam hteo da oštetim državu.

Da li je čitav postupak ugovaranja posla išao po legalno utvrđenoj proceduri? U optužbi stoji inkriminacija da je ugovor potpisalo neovlašćeno lice. Da li je to tačno?

To su laži. Potpisalo je ovlašćeno lice.Oni nisu znali šta da me optuže pa su izmislili kako je ugovor potpisalo neovlašćeno lice. Ja sam svim novinama pustio demanti i pozvao sam se na zakon o javnom informisanju po kojem su dužni da objave moj demanti. Nijedne novine to nisu učinile. Svi su prekršili zakon. I kome ja da ih tužim, tom istom sudu. Taj ugovor je još na snazi i stoji u sudu. Uostalom, da nije ispoštovana procedura, Davinić bi bio kažnjen, ne bi bio oslobođen. Posle potpisivanje ugovora Dinkićeva inspekcija je došla u ministarstvo odbrane, sve je prečešljala i nije mogla da nađe nijednu zamerku.

U mojoj firmi od septembra 2005. do oktobra 2006, punih 13 meseci, bila je finansijska policija. Da su našli jedan pogrešan zarez, ja ne bih sada sedeo ovde. Došli su sa heklerima i opkolili fabriku. Kada su ih moji radnici pitali zašto to rade, odgovorili su da su mislili da će izlaziti neprijavljeni radnici, pa da ih hvataju. Niko nije izašao. Sve jedan radnik je bio prijavljen.

Imao sam 35 miliona dinara na računu što je u ono vreme bilo oko 500 000 evra. Sve su mi pare oteli sa računa. I dan-danas se protiv tog nezakonitog postupaka otimanja novca vodi istraga. Tri veštačenja su obavljena sa zaključkom da mi je novac nezakonito oduzet, ali šta vredi kad sud neće da sudi, i revizija i dopuna revizije, ali predmet i dalje stoji u nekoj dubokoj fioci. A meni ukrali pare. I dan-danas, evo po treći put ove godine, došla je inspekcija. Kako se Dinkić vratio, ne izlaze iz firme. Ne može da se radi od njih. Tu dolazi pet-šest ljudi i samo zahtevaju: daj ovaj papir, daj onaj papir...

Da li ste u vašoj dugogodišnjoj poslovnoj karijeri primetili razliku u tretmanu domaćeg i stranog biznisa?

Mogu vam navesti niz primera. Strana firma iz moje branše otvorila je fabriku preko puta mojih pogona i pri tome mi uzela inženjere i druge stručnjake. Kod njih inspekcija ne dolazi, a od mene ne izlazi. Oni uzimaju radnike preko studentske zadruge a da to niko ne kontroliše. Meni to nije dozvoljeno. Moj radnik nema pravo da radi prekovremeno. Ja sam i za to išao na sud. Dinkić je u to vreme govorio da zaposleni u njegovom ministarstvu rade po 20 sati a ti isti inspektori iz njegovog ministarstva su protiv moje firme pokrenuli krivični postupak zato što su ljudi radili prekovremeno.

A zašto su radili prekovremeno? Pa zato što sam imao izvozni posao, pri čemu carina nije izlazila 20 dana da ocarini robu, a meni je rok tekao. Radnicima je plaćen prekovremeni rad, po zakonu, duplo. Ima još puno primera neravnopravnog tretmana domaćih u odnosu na strane firme, da sad ne pominjem ponašanje banaka i još mnogo toga. Jednostavno, postalo je skoro nemoguće baviti se proizvodnjom u Srbiji. Efekti takve politike su vidljivi u padu društvenog proizvoda, industrijske proizvodnje, odlivu stručnog kadra...

Da li ćete, u slučaju da se sudski proces završi u vašu korist uz obeštećenje i nastavak poslovne saradnje sa Vojskom Srbije, u potpunosti revitalizovati proizvodnju u vašem preduzeću?

Moja firma i danas radi, i dan-danas mi izvozimo, kako koje godine, od 60 do 90 posto proizvodnje. Ali postalo je jako teško. Procedure su neverovato komplikovane, teško je dobiti izvoznu dozvolu. Mnogo je zaista, previše stvari koje vam ne dozvoljavaju da radite i koje vas stavljaju u podređen položaj u odnosu na inostranu konkurenciju. Kod njih to sve ide otvoreno. Nedavno je kod mene u firmi bio jedan Irac i kada je video kako i šta radim, rekao mi je blago tebi. Ja kažem zašto. On kaže, ja imam u Irskoj mnogo manju firmu sa istim proizvodnim programom i odlično poslujem, a mogu misliti kako je tebi sa ovolikom proizvodnjom. Kad sam mu ispričao kroz šta prolazim, čovek nije mogo da veruje. Samo je rekao da bi, da sam u Irskoj, bilo šest do sedam ljudi iz vlade zaduženo da mi pomognu. Oni bi mi doneli sve što treba pre nego što bih i stigao da zatražim. A ovde ja imam samo kočnicu, samo brejk, od ljudi koji su plaćeni da mi omoguće da radim. Sav taj pritisak doveo je do toga da od 1500 zaposlenih 2005. sada imam 200 sa tendencijom smanjivanja.

Razgovor vodio Rade Ivković