Kandidatura za EU i Sporazum o slobodnoj trgovini s Rusijom

U euforiji nastaloj nakon 12. oktobra 2011. koja je pratila dobijanje mišljenja Evropske komisije o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj uniji,[1] skoro neprimetno, u proceduru Narodne skupštine dospeo je Protokol o izmenama Sporazuma o slobodnoj trgovini s Rusijom. Iako je mišljenje Komisije o kandidaturi Srbije za članstvo u Evropskoj uniji pratio samo Analitički izveštaj Evropske komisije od 138 strana, koji je, u suštini, skup izveštaja EK o napretku Srbije (na takav zaključak ukazuje i zadnji deo Analitičkog izveštaja, gde se navode opšti statistički podaci o Srbiji i koji liči na izveštaj Republičkog zavoda za statistiku) i bez obzira na to što je mišljenje Komisije samo deo šireg dokumenta o proširenju EU, pod nazivom Enlargement Strategy and Main Challenges 2011/2012, stvorena je euforija kao da se radi o „sudbonosnom”' dokumentu koji donosi veliku ekonomsku korist Srbiji. S druge strane, prećutan je Protokol o izmenama Sporazuma o slobodnoj trgovini s Rusijom iako, u ekonomskom smislu, mnogo više utiče na privredu Republike Srbije od mišljenja Komisije o kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji.

Ova činjenica još je čudnija ako se zna da će takozvano dobijanje kandidature za EU i dalji nastavak evropskih integracija direktno uticati upravo na Sporazum o slobodnoj trgovini sa RF. Pre svega, Srbija će, kao članica EU, morati da primenjuje član 28. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (drugi deo Lisabonskog ugovora, koji je stupio na snagu 2009. godine), u kojem se, prema stavu 1, propisuje sledeće: „Unija počiva na carinskoj uniji, koja obuhvata celokupnu robnu razmenu i podrazumeva zabranu carina između država članica na uvoz i izvoz i svih dažbina koje imaju isto dejstvo, kao i usvajanje zajedničke carinske tarife u njihovim odnosima s trećim zemljama.”

Tu je i stav 2 u kojem stoji: „Odredbe iz člana 30. i iz Poglavlja 3. ovog naslova primenjuju se na proizvode koji potiču iz država članica, kao i na proizvode poreklom iz trećih država koji su u slobodnom prometu u državama članicama.”[2]

Dakle, prema odredbama Lisabonskog ugovora, Srbija stupanjem u EU stupa i u carinsku uniju EU, koja se zasniva na zajedničkim carinama prema trećim zemljama. Zato je logično da će prestati da važi Sporazum o slobodnoj trgovini sa RF. Tu logičnu činjenicu ne negira ni Vensan Dežer, predstavnik EU u Srbiji. On je otvoreno izneo da će pre članstva Srbije u EU biti preispitan Sporazum o slobodnoj trgovini s Ruskom Federacijom. Tačnije, na sednici Odbora za evropske integracije Narodne skupštine 13. oktobra 2011. godine Dežer je, odgovarajući na pitanje o važnosti Sporazuma o slobodnoj trgovini sa RF u slučaju da Srbija jednog dana pristupi EU, izjavio: „Svaki trgovinski sporazum mora biti preispitan kada je neka zemlja na pragu prijema u EU”.[3] Više nego jasno i precizno za svakog ko bez euforije prati ovaj problem.

Takođe, opštepoznato je da je Ruska Federacija formirala carinsku uniju s Belorusijom i Kazahstanom 2010. godine. Rusija namerava i da carinsku uniju proširi na druge države. U tom smislu, treba posmatrati i potpisivanje Sporazuma o formiranju zone slobodne trgovine 18. oktobra 2011. godine u Peterburgu sa Ukrajinom, Kazahstanom, Belorusijom, Jermenijom, Kirgistanom, Moldavijom i Tadžikistanom (tržište od preko 200 miliona potrošača). Naravno, kao i EU, carinski savez će imati jedinstvene carinske stope i ekonomsku politiku prema trećim zemljama, uključujući i EU, kojoj Srbija želi da pristupi po svaku cenu.

Dakle, ako se u obzir uzmu odredbe iz člana 28. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije o zajedničkoj carinskoj tarifi članica EU prema trećim zemljama s jedne strane, i formiranje carinskog saveza Rusije, Belorusije i Kazahstana s druge strane, dolazi se do logičnog zaključka da Srbija neće moći da bude članica dve različite carinske unije.

Uostalom, međuzavisnost formiranja carinske unije Rusije, Belorusije i Kazahstana i carinskih zakona u Srbiji najbolje se ogleda i u pomenutom Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o izuzecima iz režima slobodne trgovine i pravilima o određivanju zemalja porekla robe, uz Sporazum između Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije od 28. avgusta 2000. godine (Predlog zakona je u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije upućen u oktobru 2011. godine). U obrazloženju Predloga zakona o potvrđivanju Protokola između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o izuzecima iz režima slobodne trgovine navodi se da se on donosi zbog stvaranja carinske unije koju su formirali „Ruska Federacija, Republika Belorusija i Republika Kazahstan... i koja funkcioniše u okviru Evroazijske ekonomske zajednice. Od 1. januara 2010. godine na snagu je stupila jedinstvena carinska tarifa, a takođe i jedinstveni sistem netarifnog regulisanja u okviru carinske unije. Takođe, od 1. jula 2010. godine formiran je jedinstveni carinski prostor carinske unije.”

Zatim se navodi da se već 2011. pojavila potreba za smanjivanjem broja srpskih proizvoda koji su imali privilegovani tretman na ruskom tržištu. Drugim rečima, radi se o smanjivanju privilegovanih prava na ruskom tržištu koje je Srbija imala kao izvoznik: „Protokol između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o izuzecima iz režima slobodne trgovine i pravilima o određivanju zemalja porekla robe – uz Sporazum između Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Ruske Federacije od 28. avgusta 2000. godine – potpisan je u Beogradu 22. jula 2011. godine. U ime Vlade Republike Srbije, Protokol je potpisao Nebojša Ćirić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja (Zaključak Vlade 05. broj 018-3500/2011. od 12. maja 2011. godine), a u ime Vlade Ruske Federacije Jevgenij Kudinov, trgovinski predstavnik Ruske Federacije u Republici Srbiji... Zbog jedinstvenog pristupa sve tri zemlje carinske unije, proširena je lista izuzetaka iz režima slobodne trgovine.”[4]

Dakle, ukoliko Srbija ne stupi u carinski savez, i ako nastavi sa evropskim integracijama, sve više i više proizvoda biće izuzeto iz režima slobodne trgovine s Ruskom Federacijom. Protokol je tek početak.

Dakle, nije realno i neodrživo je s ekonomske tačke gledišta da Srbija istovremeno održava tesne veze s dve odvojene carinske unije. Ili sa Evropskom unijom i sa Ruskom Federacijom (i preko nje sa carinskim savezom od 2010. godine). Tačnije, Srbija će u bližoj budućnosti morati da se odluči. Čini se da je izbor u korist EU već donet nakon mišljenja EK o kandidaturi Srbije za članstvo u EU 12. oktobra 2011. godine. Nažalost, vlasti u Beogradu se očigledno ne rukovode ekonomskim razlozima, već političkim i ideološkim, kada razmatraju ovaj važan problem.

Zato nije teško predvideti da robna razmena između Republike Srbije i Ruske Federacije, koja je iznosila 2, 6 milijardi dolara u 2010. godini, i koja je samo u prvih pet meseci 2011. godine zabeležila rast od 40 odsto u odnosu na isti period prethodne godine (od toga je srpski izvoz porastao za skoro neverovatna 64 procenta) neće moći ni približno uspešno da se razvija kada Srbija jednog dana postane članica EU.

Naprotiv, ukidanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini kada Srbija postane članica EU biće i okončan privilegovan status za srpsku robu na tržištu Ruske Federacije i carinskog saveza (trenutno je to tržište od oko 170 miliona ljudi).

Uostalom, takav stav ima i potpisnik Protokola o izuzecima iz režima slobodne trgovine Jevgenij Kudinov. On je 2. marta 2011. godine na konferenciji za novinare u Leskovcu izjavio da će se Sporazum o slobodnoj trgovini sa RF primenjivati samo do ulaska Srbije u EU.[5]

Dakle, može se zaključiti da će nakon ulaska Srbije u EU doći do ukidanja Sporazuma o slobodnoj trgovini sa RF (a po Vensanu Dežeru, i ranije). Posle toga će, logično, doći i do pada prihoda najvećih srpskih izvoznika na rusko tržište. Konkretno, izvoznika poput „Tarketa” iz Bačke Palanke, „Hemofarma” iz Vršca, „Tetra paka” iz Beograda, Novosadske fabrike kablova, „Goše” iz Smederevske Palanke, „Metalca” iz Gornjeg Milanovca, Naučnog instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada i Fabrike bakarnih cevi iz Majdanpeka, kao i drugih preduzeća. To su pravi efekti dobijanja kandidature za EU.