Kako poboljšati likvidnost srpske privrede

Mislio sam da sam odužio dug otadžbini Novim ekonomskim konceptom za prevazilaženje ekonomske krize i propratnim tekstovima i da sad mogu da odem na pecanje. Međutim, kažu da sam ostao nedorečen po pitanju rešavanja problema nelikvidnosti srpske ekonomije. Nedorečen? Od početka ovog serijala tekstova na sajtu NSPM, stalno potenciram da pojedina (čak i parcijalno primenjena) rešenja u pomenutom ekonomskom konceptu, direktno ili indirektno mogu da ublaže problem nelikvidnosti privrede Srbije. To nije dovoljno?

U redu. Evo, onda – još ovaj put – da budem dorečen. Predstaviću svoju ideju u vezi sa ublažavanjem problema finansijske nelikvidnosti privrede Srbije, i to upoređujući je sa već ranije predloženim merama Vlade usmerenim ka rešavanju istog problema. Da ne bude zabune - komparacija ideja nema za cilj kritiku postojećih mera. Prevashodna svrha je uočavanje njihovih efekata na ekonomsku aktivnost privrede Srbije u određenom vremenskom periodu.  

Vladin lek koji ne leči

Kao što je red, počnimo sa ekonomskim merama Vlade Republike Srbije za ublažavanje problema nelikvidnosti privrede Srbije. Ekonomske mere Vlade za ublažavanje problema nelikvidnosti možemo podeliti u dve grupe. U prvoj grupi nalazi se mera koja direktno utiče na povećanje likvidnosti u ekonomskom sistemu Srbije. Naime, Vlada je odvojila 4 milijarde dinara za subvencionisanje dela kamatne stope na kredite za likvidnost koje bi privredi Srbije trebalo da odobre poslovne banke. Očekivanje Vlade je da će ovim putem poslovne banke privredi odobriti kredite u ukupnom iznosu od oko 80 milijardi dinara. Da, ovo jesu veliki brojevi, i ova mera naizgled jeste dobar način da sa ograničenim finansijskim sredstvima povećate likvidnost u ekonomskom sistemu. Ali ovako naprosto ne pogađate cilj! Zašto? Zato što ovim lekom ne lečite bolesno tkivo, čak ni ne sprečavate da se bolest proširi i na još uvek zdrav deo ekonomskog organizma. Da pojasnim. Iako sam u prethodnim tekstovima objašnjavao da će poslovne banke (prevashodno one sa stranom vlasničkom strukturom) biti u najmanju ruku kooperativne u cilju prevazilaženja ekonomskih problema u realnom sektoru, mora svakom biti jasno da banke ipak nisu altruističke organizacije, niti socijalne ustanove. Da, one mogu da izađu u susret ekonomskim vlastima i iznađu zajedničko rešenje za već postojeće tj. odobrene kreditne linije u prethodnom periodu, jer za to postoji obostrani interes. Međutim, kada je u pitanju odobravanje novih kreditnih linija, nijedan menadžer poslovne banke (bilo domaće ili strane) nije blesav da odobri kredit nekome ko mesecima kuburi sa nelikvidnošću. Ne treba da budete vrhunski finansijski stručnjak da biste to zaključili. Prosto pođite od sebe (pokušajte da isključite ljudske emocije jer ih bankari ne poseduju) i upitajte se da li biste dali pozajmicu prijatelju, znajući da ne prima platu već nekoliko meseci. Isto vam je i sa poslovnim bankama, i zato kažem da ova ekonomska mera ne pogađa cilj jer ne obezbeđuje lekovita finansijska sredstva „bolesniku“ tj. delu privrede koji stvarno ima probleme sa nelikvidnošću.

Druga grupa ekonomskih mera Vlade za ublažavanje problema nelikvidnosti obuhvata nekoliko ključnih koraka koji imaju indirektan efekat na ublažavanje ovih problema, i tu spadaju: reprogram dugova, privremena konverzija dugova u kapital, i multilateralna kompenzacija. U prethodnih nekoliko tekstova i sam sam se zalagao za privremenu konverziju dugova u kapital, ali sa stanovišta direktne pomoći države preduzećima. Takođe, napomenuo sam da multilateralna kompenzacija (iako je i sam podržavam) suštinski ne rešava problem nelikvidnosti jer predstavlja matematičko potiranje brojeva bez dodavanja novih finansijskih sredstava. Sve u svemu, set mera Vlade za ublažavanje nelikvidnosti privrede je samo dobar pokušaj. I to ne samo zato što iste nisu dovoljno jasno i precizno definisane. Ni sam nisam uspeo da budem dovoljno jasan i precizan po istom pitanju. Da pokušam ponovo.

Kako jednim hlebom nahraniti 60.000 gladnih srpskih preduzeća

Vidite, predlog za ublažavanje problema nelikvidnosti privrede Srbije veoma je jednostavan i najbolje ćete ga shvatiti ako zamislite proces pravljenja šnea od dva belanca! Poenta je u mehanizmu multiplikacije (proces mućenja), koji bi sa ograničenim finansijskim sredstvima (dva belanca) vremenom u kontinuitetu kreirao dodatni kvalitet (šlag penu), odnosno dodatna finansijska sredstva za ublažavanje problema nelikvidnosti. Na koji način? Na to ću odgovor dati prvo sa mikronivoa, analizirajući ideju sa stanovišta preduzeća, a zatim i sa makronivoa, ukazujući na efekte ideje na ekonomsku aktivnost privrede Srbije.

Pretpostavimo da imamo preduzeće koje je zapalo u problem nelikvidnosti, i koje zbog toga ne može da obezbedi finansijska sredstva po aktuelnom programu Vlade. Takođe, pretpostavimo da preduzeće broji oko 50 zaposlenih, da mesečno obrće oko 10 miliona dinara, i da se dobit na godišnjem nivou kreće oko 2,5 miliona dinara. Znači, jedno malo solidno preduzeće. Ako je preduzeće nelikvidno, onda država ne može da računa sa porezom na dobit, kao ni sa porezom na zarade, doprinosima za PIO, doprinosima za zdravstveno osiguranje i doprinosima za nezaposlenost, kako zaposlenih tako i poslodavaca. No, ovo nisu jedini problemi. Treba uzeti u obzir i činjenicu da nelikvidno preduzeće narušava i lanac PDV-a, i to je ono već pomenuto bolesno tkivo koje može da zarazi i zdravo. Zanemarimo za trenutak prihode od PDV-a i pogledajmo koliko država gubi kada preduzeće postane nelikvidno. Prvo, gubi porez na dobit koji shodno zamišljenoj ostvarenoj dobiti u prethodnoj godini (2,5 miliona dinara) na mesečnom nivou iznosi oko 21 hiljadu dinara. Drugo, gubi porez na zarade. Ako pretpostavimo da se zarade zaposlenih kreću na nivou proseka u privredi (oko 30 hiljada dinara), onda taj gubitak iznosi oko 208 hiljada dinara imajući u vidu svih pedeset zaposlenih. Treće, gubi doprinose za PIO koji iznose oko 223 hiljade dinara za zaposlene. Četvrto, gubi doprinose za zdravstveno osiguranje koji iznose oko 125 hiljada dinara za zaposlene, i peto, gubi doprinose za nezaposlene koji iznose oko 15 hiljada dinara za zaposlene. Ako se na gubitak svih prethodno pomenutih poreskih prihoda pridoda i gubitak poreskih prihoda na teret poslodavaca, onda u sumi dolazimo do gubitka od oko 956 hiljada dinara. Ovo je svakako čist poreski gubitak za državu ako je preduzeće nelikvidno, ali da li je to i jedini gubitak za državu? Na žalost, nije, jer kada zaposleni ne primaju platu onda vi gubite i tražnju. Samim tim (ali ne samo tim) potencijalno se kreira problem i „zdravim“ preduzećima jer se smanjuje potražnja za njihovim proizvodima. Znači pored dimenzije koja se tiče ponude, vezane za PDV i lanac dobavljača, mi imamo problem i kod dimenzije koja se tiče tražnje. Da ne govorimo da svi ovi problemi mogu da eskaliraju u socijalne probleme i tenzije sa nesagledivim posledicama. I kako sve to sprečiti?

Evo ideje. Država direktno odobri 10 miliona dinara nelikvidnom preduzeću i taj dug preduzeća privremeno konvertuje kao svoje procentualno učešće u kapitalu tog istog preduzeća. Preduzeće koje je dobilo finansijska sredstva ponovo pokreće proizvodni proces, vrši isplatu dobavljačima i vrši isplatu plata zaposlenima. Poreze na zarade, kao i sve obračunate doprinose, zajedno sa porezom na dobit preduzeće uplaćuje na poseban račun države. Znači, prihodi od pomenutih poreza i doprinosa ne bi išli direktno u poreske prihode već bi se preusmerili na poseban račun države. Konkretno u našem primeru to bi bilo oko 956 hiljada dinara ili oko 10% odobrenih sredstava. Kada preduzeće uplati ta sredstva na račun automatski se smanjuje procentualno učešće države u kapitalu za (tih) 10%. Na ovaj način vi ne narušavate svojinske odnose u preduzeću jer je učešće države u kapitalu samo privremeno i služi državi kao zalog za odobrena sredstva. Nakon deset iteracija, u našem slučaju deset meseci (što ne mora da bude pravilo), preduzeće će uplatiti 100% odobrenih sredstava što automatski podrazumeva da država nema više učešća u kapitalu preduzeća. Naravno, to ne znači da je preduzeće time rešilo sve svoje obaveze prema državi. Svi porezi i doprinosi uplaćeni na poseban račun države u suštini predstavljaju „poreski kredit“ nelikvidnom preduzeću koje će preduzeće vraćati kada se steknu odgovarajući ekonomski uslovi. U našem slučaju u jedanaestoj iteraciji preduzeće se vraća u regularan fiskalni sistem i svi porezi i doprinosi od tog trenutka predstavljaju realne poreske prihode.

"Mućenje šlag pene"

Moguće da još uvek ne vidite kako se od dva belanca muti šne, stoga priču podižemo na makro-nivo. Zamislite da raspolažemo sa ograničenim finansijskim sredstvima od 22 milijarde dinara (po aktuelnom kursu - oko 231 milion evra), što nije nerealna pretpostavka ako saberemo 15 milijardi dinara sredstava odobrenih Fondu za razvoj, 4 milijarde dinara koje je Vlada namenila za kredite za likvidnost i 3 milijarde dinara namenjenih kreditima za početnike. Ako uzmemo naš primer pomoći nelikvidnom preduzeću u visini od 10 miliona dinara, onda 22 milijarde dinara podrazumeva direktnu pomoć za 2200 preduzeća. Tih 2200 preduzeća vratilo bi na poseban račun države kroz gore opisani mehanizam oko 2 milijarde i 100 miliona dinara, a to znači da bi sledećeg meseca pomoć države od 10 miliona dinara moglo da dobije još 210 nelikvidnih preduzeća. Time bi u drugom mesecu 2410 preduzeća vršilo uplatu poreza i dobiti na poseban račun u iznosu od oko 2 milijarde i 300 miliona dinara, što znači opet novu pomoć za oko 230 novih preduzeća u pojedinačnom iznosu od oko 10 miliona dinara. I tako imate mehanizam multiplikacije („mućenje šlag pene“). Naravno, brojčane vrednosti prikazane su samo s ciljem predočavanja ideje. U privredi ne postoji ovakva uniformnost, ali brojevi u suštini i nisu bitni koliko je bitno da vam dočaram ideju, i naravno ukažem na razliku u odnosu na predlog Vlade. Dakle, kod predloga Vlade, postoji jednokratni efekat i to samo za preduzeća koja imaju mogućnost uzimanja kredita, a to su uglavnom likvidna preduzeća. S druge strane, predlog koji sam predstavio direktno utiče na poboljšanje likvidnosti nelikvidnih preduzeća i, uz to, ima multiplikativni efekat. Uočavate li razliku?

Predstavljanjem predloga za ublažavanje problema nelikvidnosti privrede Srbije završavam seriju tekstova-objašnjenja svih predloga koji su izneti u tekstu Novi ekonomski koncept za prevazilaženje ekonomske krize. Možda će sada, posle svih ovih tekstova, biti jasnije u čemu je poenta kontrolisanja (zamrzavanja) cena, obaranja referentne kamatne stope, omogućavanja napuštanja devizne klauzule, iznalaženja „živog novca“, formiranja Fonda za pomoć preduzećima koja su direktno pogođena ekonomskom krizom, privremenog državnog učešća u kapitalu kao zaloge za odobrena sredstva preduzećima itd... U prethodnom tekstu – Kako oboriti referentnu kamatnu stopu? – mogli ste da uočite da je poenta predloga kontrolisanja cena na određen vremenski period upravo smanjenje referentne kamatne stope. Mada bi nekom veštom demagogu mogla da posluži i kao dobra platforma za razgovor sa sindikatima. Sledeće, smanjenje referentne kamatne stope i usled toga smanjenje kamatnih stopa poslovnih banaka, omoguća nam da ograničena finansijska sredstva kroz Fond za razvoj ili Fond za pomoć (sve jedno kako ga krstimo) direktno uložimo u rešavanje problema nelikvidnosti, a na taj način otpočnemo rešavanje problema smanjenja ekonomske aktivnosti. Naravno, sve se to radi postepeno, kreće se od prioriteta, i kroz nekoliko iteracija. Zato sam u tekstu predloga novog ekonomskog koncepta naveo, da kapital ulazi postepeno u ekonomski sistem, te koliko je važna uloga i Narodne banke, i Vlade i poslovnih banaka. Ovo bi svakako vrlo brzo dovelo i do povećanja ukupnih poreskih prihoda i bio bi sprečen dalji pad ekonomske aktivnosti, možda čak iniciran i blagi rast. Primenom ovih mera očuvao bi se životni standard naših građana i zauzela bi se dobra startna pozicija države i privrede za period nakon završetka ekonomske krize.

Dorekoh. A sad, pravo na pecanje.

(Napomena: Stavovi izneti u tekstovima na sajtu NSPM nikako se ne mogu dovesti u vezu sa bilo kojom političkom partijom, vladinom ili nevladinom organizacijom. Odgovornost za iznete stavove snosi jedino i isključivo autor.)