Kad će otići kriza?

Kako i kada je nastala svi znaju. U različitim tumačenjima uzroka nastanka treba tražiti i odgovor kada će biti ublažena i preći u benigno stanje. Zagovornici neoliberalnog koncepta ekonomije smatraju da je kriza nastala zbog pohlepnosti grupe ljudi i nedovoljne državne kontrole u oblasti bankarstva i osiguranja. Državna regulativna tela ispustila su iz vida brojne mahinacije bankarskog i sektora osiguranja u Americi. Povećano učešće države u regulaciji novčanih tokova i ubacivanje ogromnih količina novca u finansijske sektore i kompanije predstavlja izlaz iz krize za neko vreme.

Istina je da je sadašnja kriza posledica višedecenijske realgeopolitike SAD stvorene nakon Drugog svetskog rata u Breton Vudsu i Niksonovim napuštanjem zlata kao podloge za dolar 1971. godine. Kriza na Volstritu ukazuje na jasan kraj takve politike i najvidljiviji je dokaz promena u realnom svetu.

Predstavnici velikog broja zemalja, pre svega BRIK-a, krizu koju je izazvao neoliberalizam vide kao nemogućnost vođenja svetske ekonomije na dosadašnji način, pri čemu njen uzrok nalaze u modelu koji je branjen dolarom i silom američkog oružja kroz STO, MMF i Svetsku banku. Izlaz iz krize je upravo pravednija regulacija ekonomskih odnosa saobrazno novoj multipolarnoj geopolitičkoj situaciji.

Šta je sve potrebno da svetska ekonomska kriza (SEKA) pređe iz malignog u benigno stanje? Stavke koje utiču na cenu proizvoda i stvaranje nove vrednosti u realnoj ekonomiji su cena radne snage, sirovina, energenata i drugih troškova proizvodnje. Kada američki radnici shvate da njihove plate neće više biti najviše na svetu jer ih više ne subvencionira dolar i američka vojska, ispuniće se prvi uslov. Propagandna mašinerija u SAD i dalje uverava stanovništvo Amerike i ostalog dela planete da su vojno ekonomska sila koja dominira svetskom ekonomijom i uspešno predvodi svet. Međutim, prilikom posete Kini državni sekretar SAD Hilari Klinton izgovorila je čuvenu rečenicu „svi smo u istom čamcu“ kojom je demonstrirala spremnost na kooperativnost i američku pragmatičnost koja se brzo suočava sa realnošću. Kao zemlja koja 83 odsto svekolike ekonomske aktivnosti obavlja unutar svojih granica i sa najboljim informacionim sistemom, SAD će najbrže u delu evroatlantske grupe početi oporavak prilagođen novoj geopolitičkoj situaciji i za tri–četiri godine američki radnici će biti više zaposleni, ali sa dosta nižim platama.

Kada radnici u Kini budu plaćeni dva puta više nego sada i kad se njihov broj znatno poveća, počeće da se uspostavlja ravnoteža u ceni radne snage, što važi i za ostala područja u svetu. Međutim, naslućuje se da ova država-civilizacija ovo vreme koristi da se obezbedi energentima po povoljnijim cenama (Iran, Venecuela, Brazil, Rusija, Afrika) i novim tehnologijama (kupuje kompanije sa visokom tehnologijom) s namerom da prva krene u novi razvoj uz svu pomoć nauke i svog unutrašnjeg regulativnog komunističkog sistema.

Kada cene energenata budu formirane u skladu sa novom geopolitikom, uspostaviće se ravnoteža u tom sektoru. Kako je još uvek prisutna glad za energentima (a i u sledećih 30–40 godina situacija će biti nepromenjena), realna geopolitika bitno će uticati na cene energenata. Rusija će uz obnovljenu vojnu moć obezbeđivati ne samo svoje interese u toj oblasti, već će u neku ruku biti zaštitnik tog tržišta kojim više ne dominiraju SAD i Evropa. Arapske zemlje, Brazil, Venecuela, Iran i Rusija obezbediće stabilnost tržišta energenata u svom interesu kao proizvođača, a i u interesu novih velikih potrošača, kao što su Kina i Indija, pa energenti neće biti predmet manipulacije svetskih multinacionalnih kompanija i država.

Cene osnovnih sirovina za proizvodnju (gvožđe, bakar, aluminijum, cement...), kao i cene energenata, stabilizovaće se u krugu novih geopolitičkih odnosa. Vreme brutalne eksploatacije resursa je prošlo. Trajaće u nekim delovima sveta možda još desetak godina. Uvažavanje bar minimalnih razvojnih interesa zemalja bogatih sirovinama (Rusija, Brazil, zemlje trećeg sveta) daće podstrek ravnoteži kojom će se prevazići uzroci sadašnje krize.

Jedna od dominantnih stavki formiranja cena je intelektualna svojina. SAD je glavni zagovornik ovog prava. Kroz taj vid (ekstra) profita ostvarivala je ogromne količine novca potrebnog za održavanje sistema. Prvo iskakanje iz sistema uradile su Južnoafrička Republika i Indija, usprotiveći se plaćanju intelektualne svojine za lekove, pogotovo lekove potrebne za lečenje side. Tim pravom počele su da se koriste i druge zemlje, pa su i kompanije shvatile da više ne mogu da lekove istih formula naplaćuju 100, 200, pa i 300 puta više nego što je, na primer, u Indiji. Drugi razlog za opadanje ove komponente u cenama proizvoda je nagla ekspanzija naučnih dostignuća u zemljama narastajućih ekonomija (Indija, Kina, Brazil, Južna Koreja, Južnoafrička Republika). Najpoznatiji primer koji pokazuje pravac snižavanja cena „intelektualne svojine“ i njegovo dovođenje u okvire prihvatljive za sve su kompjuterski operativni sistemi linuks i majkrosoft. Prvi je besplatan, a na dugom je napravljeno najveće svetsko pojedinačno bogatstvo.

Poslednji globalni proizvod koji je iskoristio najnovije tehnologije je mobilni telefon. Kao pre njega automobil, televizor, kompjuter, mobilni telefon postao je svakodnevna potreba milijardi ljudi. Kao takav dao je snažan doprinos održanju svetske ekonomije. Da li sad ima na vidiku nešto slično? Realno je očekivati da se u mobilni telefon ili sličan uređaj integrišu sva dostignuća savremene nauke potrebna za svakodnevni život. Kombinacija svakodnevnih komunikacija, zdravstvene preventive, poslovnih odlučivanja i zabave svakako je ideal koji će se dostići. Međutim, više od toga prodor u nove tehnologije kojima se dobijaju neograničene količine energije biće tehnološka šansa koja će u sledećih dvadeset do četrdeset godina omogućiti novi iskorak u globalnoj ekonomiji.

Šta to sve govori? Uzroci krize leže u promeni geopolitičke scene. Preraspodela svetske moći direktan je uzrok svetske ekonomske finansijske krize. SAD su izgubile moć da bespogovorno kontrolišu finansijske i ekonomske tokove i dok se ne uspostavi novi uticaj na cenovne inpute, koji će ovog puta zavisiti od više svetskih igrača, kriza će izbijati iznova na raznim područjima. Pokušaji nekih svetskih sila da isfingirane krize upotrebe da veštački izazovu ratove kako bi opet koristile svoje banke i novac kao sigurno utočište kapitala iz celog sveta, a svoje teritorije kao oaze bez rata za imućne pojedince, jesu prošlost. Postojanje evra, a u bliskoj budućnosti i rublje i još neke valute kao rezervnog novca sprečavaće ekstremne grupe i zemlje da izazovu sukobe većih razmera.

Pragmatičnost svih, pre svega Amerike, trebalo bi da SEKU odvede u sporedne prostorije na planeti u roku od tri do četiri godine. Nova geopolitička ravnoteža kao garant novih ekonomskih odnosa već je uveliko stvorena i počela je da funkcioniše. Zatvoreni medijski prostor ujedno je i odgovor zašto se kod nas o tome malo zna. To, naravno, neće biti kraj pokušajima da se točak istorije vrati na staro. Međutim, nadam se da je Srbija svoju rolu u toj priči odigrala bar za duži vremenski period.

Dokle će kod nas SEKA da traje? Kako u skoro svemu kasnimo (neodlučnost elite, neznanje ili pusto srpsko nejedinstvo), naše izvlačenje trajaće bar pet godina. Osim ako se ne desi čudo da se svi Srbi oko nečeg slože.

Kragujevac 19. april 2009.