Još jedna pobeda Angele Merkel

Na samitu u Briselu 25. marta Nemačka je dobila sve što je htela u vezi sa dugom Grčke i problemima koji će uslediti a istovremeno je ostvarila privid potpune kooperativnosti.

Ogoljeno rečeno, Nemačka neće dati nikakva sredstva Grčkoj, to će dovesti do bitnih promena u EU, a niko neće moći da upre prstom na Nemačku kao krivca za ukidanje Evropske unije kakvu danas poznajemo.

Evo kako je Merkelova to postigla.

Nedelju dana pre samita Angela Merkel je izjavila da sve analize pokazuju da dug Grčke uopšte nije moguće sanirati. Ta izjava, inače sasvim tačna, omogućila joj je da izvrši pritisak na partnere u evrozoni da se izglasa uključivanje MMF-a u problem saniranja grčkog duga.

Prelom u pogledu MMF-a usledio je dan pre samita, u razgovoru Sarkozija, glavnog protivnika uključivanja MMF-a, i Merkelove. Od izjave do susreta (pet radnih dana) evro je u odnosu na dolar pao za 2,8% (poređenja radi, za 17 prethodnih nedelja ukupan pad je iznosio zabrinjavajućih 10%). Sarkozi je pristao na to da se uključi MMF (naravno uvek se misli na političku podršku Grčkoj da se obrati MMF-u, ne na stvarnu proceduralnu mogućnost da Grčka to uradi), uz pokušaj spasavanja obraza stavom da u tom slučaju kreditna podrška EU po obimu bude makar veća od podrške koju će ugovoriti MMF.

Sa ovim stavom došlo se u Brisel i naravno da se ono što su dogovorile Francuska i Nemačka, kao dve najveće ekonomije koje su imale suprotne stavove, više nije moglo ni dovoditi u pitanje.

Merkelova je uspela da doda još dva kriterijuma za kreditiranje Grčke: da prvo mora MMF da obezbedi novac, pa tek onda i samo u tom slučaju da novac daju i zemlje EU, i da će Nemačka u kreditiranju učestvovati sa najviše 23% u odnosu na deo koji obezbeđuju članice EU.

Na talasu političkih igrarija kako će samit moći marketinški da se prikaže kao uspeh, Merkelova je uspela da nametne i generalnu liniju drastičnog zaoštravanja prema svima koji ubuduće budu ugrožavali evro. Spisak takvih je poduži i po obimu neuporedivo gori od grčkog duga. Mere nisu definisane, ali je Nemačka obezbedila poziciju sa koje će odbiti učešće u spasavanju bilo koga, a da istovremeno uvek može da se pozove na zajednički stav o neophodnosti „zaoštravanja uslova“ pod kojima se to čini.

Pogledajmo sada efekte.

Kao prvo, MMF će preuzeti odgovornost za spasavanje Grčke. Da je to ostalo na EU, nakon neminovnog kraha, uvek bi se na političkoj ravni Nemačkoj nabijalo na nos da je krah usledio zbog sujete zemalja evrozone, a da su se lepo obratili MMF-u sve bi bilo okej. Sada će se pokazati da rešenja nema, bilo ko da se time bavi. A to je Merkelova prva rekla još pre deset dana.

Drugo, sada će Grcima MMF da bude kriv zbog drakonskih mera štednje, a ne „okupatorska“ Nemačka.

Treće, pitanje je da li će grčka vlada moći da progura takav ugovor sa MMF-om i da ostane na vlasti. Ako u tome ne uspe, nikakvih pozajmica neće ni biti, ići će se u bankrotstvo i opet će Merkelova biti u pravu.

Četvrto, finansijski upravljači tvrde da će paket MMF-a biti težak oko 20 milijardi evra (27 milijardi dolara). To znači da će paket EU biti 21 milijarda („ustupak“ Sarkoziju). To dalje znači da će deo koji otpada na Nemačku, od ukupne 41 milijarde evra, biti samo oko 4,8 milijardi.

Peto, to znači da praktično Nemačka ništa neće dati Grčkoj, s obzirom na to da je Nemačka poverilac Grčke sa oko 10% ukupnog duga. Dakle, od eventualno prikupljene 41 milijarde, Nemačkoj ide 4,1 milijarda. A daju maksimalno oko 4,8 milijardi. Nemačka na ovaj način štiti finansijske interese isključivo svojih banaka i drugih poverilaca. U modelu: jedna polovina MMF-a, a Nemačka najviše 23% od druge polovine, Nemačka uvek daje samo onoliko koliko potražuje od Grčke, nezavisno od visine kredita.

Šesto, Nemačka će bez problema deponovati svojih oko 4,8 milijardi, ali ko će obezbediti preostalih 16 milijardi? Osim Francuske, Holandije i Danske, ja stvarno ne vidim ko ima taj novac i istovremeno uopšte razmišlja o grčkom dugu. I na ovaj način Nemačka prevaljuje odgovornost na druge. Svi koji pričaju o solidarnosti neka izvole da deponuju 16 milijardi, pa će Nemačka dati svoj deo. Žaoke oko nevolja da se novac obezbedi biće upućene drugima, a ne Nemačkoj.

Sedmo, čim se prijave naredni kandidati za pomoć svi koji imaju novac će već biti narogušeni i Nemačka neće uopšte morati da troši energiju i zalaže svoju reputaciju da bi ih ubedila da je saniranje dugova nemoguće.

Osmo, dovela je MMF do besmisla, zbog toga što kada MMF uđe u dogovor sa Grčkom, ne može da odbije dogovor sa Španijom, Portugalom, Irskom i u perspektivi sa Italijom, a obim potrebnih sredstava za saniranje svih ovih dugova (bez Italije) samo u ovoj godini je veći od ukupnog potencijala kojim raspolaže MMF. Da nikad nikome ništa nije pozajmio, dug je veći od dokapitalizovanog potencijala MMF.

Deveto, ako Grčka proguta pilulu MMF-a, što je zamislivo samo uz ogromne tenzije, pa ostale zemlje uplate 16 milijardi, što je moguće, ali veoma iscrpljujuće za te zemlje, Nemačka je obezbedila da je ta pomoć poslednji potez pred bankrotstvo, pošto sve to isto treba obezbediti i naredne godine i naredne godine, a to je već teško zamislivo.

Na taj način će svi doći na poziciju Merkelove da dug nije moguće sanirati, a da Nemačka neće bit kriva za bankrotstva. Ta pozicija dalje inicira ozbiljnu raspravu velikih promena unutar EU, što Merkelova već sada zagovara, ali ovog puta na predlog svih bitnih ekonomija EU koje će zastupati nemačke stavove kao svoje.

To da Merkelova ima sposobnost preciznog finansijskog sagledavanja stvari, bez bilo kakvog političkog dodvoravanja, znalo se i ranije. Ali da na ovaj način može politički da potpuno nadigra sve učesnike i pri tome ih još i ubedi da su to njihovi stavovi, zaista predstavlja iznenađenje i zaslužuje posebnu pažnju.

Ukratko, budućnost Evrope je počela pre deset dana. U njoj suštinski za EU kakvu poznajemo danas nema mesta. O priključenju EU kao centralnom strateškom opredeljenju Srbije besmisleno je trošiti reči.