Između zla i goreg

(Politika, 23.12.2009)

Svi poslovni centri moći zahtevaju stabilan dinar. Iza ovog naoko razumnog zahteva krije se pritisak na Narodnu banku Srbije (NBS) da nastavi sa politikom precenjenog kursa i predupredi pad dinara. Istina, kada bi dinar „nestabilno” počeo da jača, takva nestabilnost nikome ne bi smetala.

Srpska privreda, dominantno uvoznička, jedinstvena je u svojim zahtevima za jakim dinarom. S druge strane, firme koje izvoze su ili marginalnog političkog uticaja, ili nisu neto-izvoznici (izvoze, ali manje nego što uvoze), ili su toliko zadužene da sve što dobiju padom dinara izgube otplaćujući devizne kredite.

Dosadašnja politika kursa dinara je uništila trgovinski bilans zemlje. Tu je žarište domaće finansijske krize, i to ne vide jedino oni koji ne žele. Budući da privreda teško dolazi do kredita, finansiranje deficita može se nastaviti samo dodatnim zaduživanjem države, ali je i tu prostor sve manji.

S nelagodom koristim kolokvijalni jezik, ali izmotavanje mora prestati i država se mora suočiti sa činjenicom da je već sada prezadužena. Srbija to može kriti od sebe, ali ne može sakriti od kreditora i svetskog finansijskog tržišta sa kojeg je izbačena. Da nije tako Srbija ne bi uzimala kredit od MMF-a i prihvatala uslovljavanja, uz elemente psihodrame prilikom svake njihove posete.

Dinar je ponovo pod pritiskom uprkos recesiji i uz izuzetno nizak nivo uvoza koji sa recesijom nužno ide. Izlazak iz recesije (kada god) mora biti praćen rastom uvoza i povećavanjem deficita trgovinskog bilansa. To će značiti i rast tražnje za evrom, još jači pritisak na dinar, nove intervencije na deviznom tržištu, novo trošenje deviznih rezervi i novo zaduživanje. (Samo u januaru i februaru 2009. godine, NBS je za intervencije na deviznom tržištu potrošila znatno više od prihoda dobijenog prodajom NIS-a, na primer).

Intervencije na domaćem deviznom tržištu direktno su subvencionisanje dužnika i uvoznika, ioporezivanje izvoznika. Efekat je isti kao da država iz budžeta uplaćuje pomoć po kriterijumu–što ste dužniji ili više uvozite, više i dobijate.

Fiksiranje kursa na niskom i nerealističnom nivou je galantna ali ne i dovoljna pomoć zaduženoj privredi – njoj je potreban i rast inflacije. U takvom ambijentu privatni sektor nastavio bi dapodiže cene i da viškovima dinara kupuje jeftin evro kojim će se razduživati. Pomoću inflacije i fiksnog kursa sanacija dužnika se vrši na teret potrošača.

Nažalost, širokoruka država ima deficit budžeta i svoje subvencije daje iz kredita koje uzima u inostranstvu. Kako kredite valja otplaćivati i budžet popunjavati, država će morati da povećava namete, da prodaje imovinu, da obara nivo trošenja i investiranja u infrastrukturu, u izdvajanje za penzije, zdravstvo, školstvo itd. Ovakav sistem kažnjava najsavesniji i najodgovorniji deo populacije, onaj koji se prostirao do gubera. Preko njihovih leđa i novčanika, dužnici se saniraju.

Državaizdašno pomaže i banke. Sav novac, koji je nepotrebno unet u zemlju i zato nije komercijalno plasiran, poslovne banke ne iznose iz Srbije, već ga plasiraju kod NBS. Ovaj novac (trenutno 1,7 milijardi evra) van funkcije je i domaća ekonomija od njega nema koristi ine dobija ništa. Za to „ništa”, banke dobijaju veliku i sigurnu kamatu i akumuliraju prihode i rezerve iz kojih pokrivaju svoje loše plasmane. Umesto da bude „proteran” iz zemlje, špekulativni kapital je nagrađen. NBS na teret svog bilansa vrši nevidljivu sanaciju banka.

Kroz opisane procese dolazi do promene strukture spoljnog duga, kao i do njegovog ukupnog rasta. Privatni sektor se delom razdužuje na teret države. Još gore, destrukcija platnog bilansa se nastavlja. Ekonomska struktura koja favorizuje trgovinu i uvoz na račun proizvodnje ostaje nepromenjena. Ako se ovakvi ekonomski tokovi ne prekinu, to će značiti da iz ove krize Srbija nije ništa naučila. Popravni ispit će se polagati na višem nivou spoljnog duga, biće teži, skuplji i socijalno dramatičniji.

Alternativa ovakvoj politici je pad dinara. Time bi se preko kredita indeksiranih valutnom klauzulom ubrzala unutrašnja dužnička kriza. Veliki broj preduzeća i dobar deo građana našao bi se u težoj poziciji od one u kojoj je sada. Otvorilabi se i bankarska kriza i država bi morala da interveniše, da na sebe preuzme deo dugova, i da sanira banke. Ovo je mračan scenario, ali je zlo ipak manje od prethodno opisanog, jasno je vidljivo i merljivo. Prava težina dugova privrede se više ne bi skrivala, a konsekvence svojih loših odluka bi morali da podele svi – i banke i dužnici i država. Ubrzavajući nužni rasplet, prisiljavajući sve aktere da podnesu svoj deo tereta, država bi makar otvorila put ka izlasku iz krize i ka promeni privredne strukture. Ovo nije dobro rešenje već izbor između zla i goreg.