Godine izneverenih očekivanja

Imajući u vidu temu današnjih okruglog stola neću detaljnije govoriti o pogrešnosti ekonomskog kursa reformi u Srbiji, niti o alternativnom predlogu koga sam na početku reformi (od 2000. godine) predlagao, ali ću samo podsetiti da se prihvaćeni program reformi u Srbiji bazirao na takozvanom «Vašingtonskom konsenzusu», i ako su tada bila dobro poznata negativna iskustva zemalja koje su ga primenjivale 90-ih godina XX veka. Radilo se naime o jednom neoliberalnom programu radikalnih ekonomskih reformi (razrađenom od strane MMF-a, Svetske banke i administracije SAD – Ministarstva finansija i USAID - a ) čiji su osnovni elementi: stabilizacija, liberalizacija i privatizacija, a koji u svojoj suštini predstavlja kodifikovan program ekonomskog neokolonijalizma. (Detaljnije u mojoj knjizi: «Vašingtonski konsenzus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma»)

E konomske reforme u Srbiji realizovali su od 2000. godine do danas skoro isti ljudi ( Đelić, Vlahović, Labus, Dinkić, Jelašić...) koji su u početku bili «nezavisnih ekonomskih eksperata», a kasnije istaknuti članovi Demokratske stranke i stranke G17 plus.

Umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljenju vladavina prava i stvaranju optimalnih uslovi za konkurenciju, naši reformatori su akcenat stavili na stabilizaciju, liberalizaciju i privatizaciju.

Stabilizaciju su, uglavnom, sveli na politiku precenjenog kursa dinara koja »poskupljuje« domaću robu na inostranom tržištu i destimuliše izvoz, a podstiče uvoz pošto strana roba postaje »jeftinija«. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do rasta spoljnotrgovinskog deficita (koji je samo u 2007. godini iznosio skoro 10 milijardi dolara i bio veći od ukupnog izvoza) i »gušenja« domaće proizvodnje.

Radikalnom liberalizacijom koja je sprovedena odmah na početku DOS-ove vlasti doprinela je dodatnom »gušenju« domaće proizvodnje pošto je prosečna uvozna carinska stopa svedena na jednocifrenu, a ukinuta su i gotovo sva vancarinska ograničenja.

Stabilizacija i liberalizacija, kako su sprovođene u Srbiji, doveli su do »gušenjem« domaće proizvodnje i obaranja vrednost naših preduzeća koja, u uslovima masovne privatizacije, prelaze u ruke novih vlasnika po izuzetno niskim cenama, pa su, jednim delom, u pravu i oni koji govore o rasprodaji državne imovine. Pored toga, naši reformatori su se opredelio za model privatizacije prodajom u kome se ostvareni prihodi , uglavnom, ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću budžetsku potrošnju.

Gde smo danas posle 7 godina reformi?

I pored pogrešno odabranog modela reformisanja srpske privrede, e konomska situacija u Srbiji, na prvi – površan -pogled, ne izgleda tako loša (imamo rast bruto domaćeg proizvoda, a i reala primanja zaposlenih rastu).

Rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, kretao se u periodu 2001-2007. godina u rasponu od 2,5 do 8,4% godišnje što je na nivou proseka drugih zemalja u tranziciji. Prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, u periodu 2000-2007. godina, od 29 zemalja u tranziciji – 14 zemalja je imalo veći, a 3 zemlje sličan rast BDP kao Srbija.

Ovakav rast BDP Srbije u navedenom periodu više je nego skroman ako se ima u vidu činjenica da je Srbija krenula sa izuzetno niske statističke osnove, jer se njen BDP u toku 90-im godinama više nego prepolovio (zbog raspada zemlje, ogromnih izdataka vezanih za ratove vođene u okruženju, prihvat stotina hiljada izbeglica, uništene privrede ekonomskim sankcijama, hiperinflacijom, NATO agresijom itd.), te da je Srbija u poslednjih nepunih sedam godina (od 2001. do oktobra 2007. godine) zabeležila priliv od preko 50 milijarde dolara samo po osnovu, privatizacionih prihoda (18 milijardi), novih zaduživanja u inostranstvu (12,5 milijardi) i tekućih transfera (21,3 milijardi).

Pored toga, i sama struktura rasta BDP-a za prva tri kvartala 2007. godine, pokazuje da su u rastu od 7,2% sa čak 5,6% procentnih poena učestvovali sektori trgovine (rast od 18,1%), saobraćaja (20%) i finansijskog posredovanja (24,2%) – sektori koji se po svojoj prirodi na javljaju motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv ekonomski rast. Cinik bi rekao: mada je domaća proizvodnja dobrim delom «ugušena», BDP raste iz godine u godinu jer velike količine uvoznih roba treba dovesti (rast saobraćaja), prodati (rast trgovine), a stanovništvu masovno odobravati kredite da bi se uvozna roba mogla kupovati (rast finansijskog sektora).

Rast realnih primanja zaposlenih zasnovan je na velikim deviznim prilivima koji se (umesto u razvoj) usmeravaju u potrošnju, a što je na duži rok neodrživo. U svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP (jednostavno rečeno više trošimo nego što stvaramo). Tako je u 2006. godini potrošnja bila za 35% veća od BDP. T akva situacija može da se nastavi i sledećih nekoliko godina (preostaje još prodaja Telekoma, EPS-a, NIS-a, Galenike, JAT-a, Aerodroma, osiguravajućih kuća, vojne imovine ...), a onda nastupa period kada se neće imati šta prodavati.

Na savetovanju Naučnog društva ekonomista 2003. godine osvrnuo sam se na konstataciju tadašnjeg guvernera, gospođe Kori Udovički, da je teško objasniti nezadovoljstvo građana nivoom standarda, i da su očekivanja građana nerealna, jer je potrošnja u Srbiji veća od BDP. Tada sam rekao: « Mislim da se poblem ne nalazi u nerealnim očekivanjima, te da je narod svestan da se i ne živi tako loše kada vidi da u zemlji sve »stoji«. Nezadovoljstvo je izazvano, pre svega, time što narod vid i da se vlast ponaša kao seoski bećar koji ništa ozbiljno ne radi i živi od toga što ra s prodaje svoju očevinu i zadužuje se kod komšija i jasno mu je čemu to vodi. » (Videti časopis: Ekonomski anali 12/03)

Problem naših reformatora sastoji se i u tome što oni ne shvataju da se razvoj ne može podstaći većom potrošnjom, pogotovo ne potrošnjom roba iz uvoza, kao što je to slučaj u Srbiji. Iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede pokazuje da su oni radili suprotno – podsticali su štednju. Jedan od važni ji h elemenata uspešnog razvoja Japana (posle Drugog svetskog rata) i zemalja Jugoistočne Azije (poslednjih decenija) jeste strategije razvoja koja se oslanjala na marljivost građana, malu ličnu i zajedničku potrošnju i visoku stopu štednje. Pored toga, rast se pospešivao i podcenjivanjem vrednosti domaćeg novca, zaštitom domaćih proizvođača, dobrim obrazovnim sistemom i postizanje konsenzusa kroz prepoznavanje kolektivnog interesa. Sličnim modelom razvoja Kina poslednje dve decenije 85% investicija finansira iz domaće štednje (15% otpada na strane investicije) i konstantno beleži dvocifrene godišnje stope rasta.

Ali u Srbiji « mali interes da podstiču štednju imaju ovdašnji reformatori i misionari. Povećanje štednje kod siromašnog i u svemu potrebitog naroda ne može se izvesti bez jačanja nacionalnog duha, bez krupne državne vizije, bez snaženja nacionalnog samopouzdanja. Dakle, bez nekog oblika nacionalizma, A srpski nacionalizam je ključni bauk u ideologiji ovdašnjih reformatora i misionara, kao što je borba protiv njega ključni razlog njihovog postojanja.» (Slobodan Antonić: Elita, građanstvo i slaba država) O kakvoj državnoj viziji i snaženju nacionalnog samopouzdanja može da se govori kada prvi na izbornoj listi «Za evropsku Srbiju – Boris Tadić» - prof. dr Dragoljub Mićunović, u intervjuu listu Politika (23.mart 2007) kaže da «Nikakav zavet predaka, nikakva obaveza za potomstvo ne mogu da opravdaju to što će čovek protračiti svoj život onako kako traže preci ili onako kako on misli da će tražiti potomci. Mi nemamo pravo ni zbog čega, ponavljam, ni zbog čega, da ljudima ugrožavamo normalan, siguran, bolji život.» «Cela istorija je sazdana na nepravdama, uvek su jači tlačili slabije... Mi smo suočeni sa tim pragmatizmom velikih sila ili pragmatizmom moći koji je u stanju da nametne međunarodne odnose.»

Značajniju štednju u Srbiji teško je i očekivati zbog činjenice da je, prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj zaposlenih danas manji nego pre sedam godina (mnoga preduzeća su ugašena, a malo novih je otvoreno) i došlo je i do ogromnog porasta raspona u visini primanja zaposlenih.

Da se ne pozivam ponovo na iskustvo azijatskih zemalja podsetiću na iskustvo Slovenije - najuspešnije zemlje u tranziciji i citirati kreatore njihovih izuzetno uspešnih ekonomskih reformi.

Prof. dr Ivan Ribnikar: «Najva žnija stvar u tranziciji je da se ne dozvoli da propadne nijedno preduzeće čiji se problemi mogu rešiti. U Sloveniji je, na primer, propalo vrlo malo preduzeća. Jedna je logika da se sve počisti kao da ništa ne valja pa da se onda kreće iz početka. To je pogrešno. Slovenija je spašavala sve što se spasti moglo. Sproveli smo sanaciju banaka. Delom su preduzeća opstala preko banaka, a delom dobijali sredstva direktno (od države). Ako pustite da propadne sve što mislite da ne vredi, onda će malo šta ostati. Ukoliko bi posle toga propadanja nastupila jaka preduzetnička incijativa to bi bilo dobro. No, to slabo ide. »

Prof. dr Jože Menciger: «Ja samo tvrdim: prodaj što moraš i ne prodaj ništa što nije neophodno. Protivim se idealizovanju i ideologizaciji stranih investicija. Dakle, ne vidim zašto bi bilo toliko dobro da seljak proda imanje. Strane investicije su mahom prodaja domaćih firmi. Ti prodaješ, a oni kupuju najbolje firme. I ako kupljena firma ulazi u multinacionalnu, ona postaje mnogo efikasnija, a istovremeno se njena veza sa ostalom domaćom privredom smanjuje. No ona je efikasnija kao karika u multinacionalki koja ubire koristi od povećanja efikasnosti. S naše strane ograničenje stranim investicijama postavljeno je Zakonom o privatizaciji koji je delimično napravio preduzeća privatnim ali sa većinskim vlasništvom insajdera, znači radnika i menadžera.»

Vratimo se stanju u kome se srpska privreda danas nalazi.

Ma koliko to na prvi pogled izgledalo paradoksalno, stanje srpske privrede je danas teže nego 2000. godine, i to ne samo što je, u međuvremenu, država (ras)prodala ogromnu imovinu, dodatno se zadužila u inostranstvu i po toj osnovi ogroman priliv deviznih sredstva usmerila, pre svega, u tekuću potrošnju, bez značajnijeg efekta na privredni rast. Razlog tome nalazi se i u sledećem. Prvo, posle pada jednog neuspešnog režima postojala je velika narodna energija koja se mogla kanalisati ka istinskoj modernizaciji Srbije, a koju je teško sprovesti ukoliko se za nj u ne može da pridobije veliki deo sopstvenih građana koji će biti ubeđen da se reforme sprovede u njihovom interesu . Drugo, kraj XX i početak XXI veka bio je period dinamične svetske ekonomske konjukture i ekspanzije, a sada se svetska privreda nalazi u ozbiljnoj recesiji, što će se nepovoljno odraziti i na srpsku privredu. I treće , pogrešnom politikom tranzicije ne samo da je propušteno dragoceno vreme nego su učinjena i ozbiljna pogoršanja u mnogim segmentima naše privrede.

Situacija se sada, na početku osme godine reformisanja srpske privrede, dodatno komplikuje zbog priznavanja, jednostrano proglašene nezavisnosti, Kosova od strane velikog broja zemalja EU kao i zastoja u pregovorima o potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.

U takvoj situaciji uskoro u Srbiji predstoje parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. Sa čime na njih izlaze „ proevropske, demokratske i reformske» snage (kako vole da sebe naziva blok okupljen oko Demokratske stranke i G 17 plus) ?

Logično bi bilo očekivati da «proevropske, reformske i demokratske» snage na izbore izlaze sa podnošenjem računa šta su one učinile u modernizaciji Srbije, za sedam godina koliko su na vlasti , te da im građani na bazi postignutih rezultata ponovo ukažu poverenje. Umesto da istaknu rezultate svoje uspešne vladavine oni glasove građana pokušavaju da zadobiju stvaranjem strahu, odnosno time što će birače plašiti katastrofom koja je neminovna ako oni izgube vlast.

Tako na nedavno održanoj Konferenciji o regionalnom razvoju, Božidar Đelić, potpredsednik odlazeće vlade, kaže: (Politika, 13.03.2008) da «oko milijardu evra investicija čeka rezultate izbora, te ukoliko proevropske snage pobede, ispunićemo cilj od tri milijarde evra, dobićemo status kandidata za Evropsku uniju. U suprotnom čeka nas samoizolacija i smanjenje nivoa investicija.»

Koliko su ova upozorenja realna?

Naglasimo da su inostrane kompanije u poslednjih sedam godina, uglavnom, investirala u Srbiju kroz privatizaciju kupujući srpska preduzeća dok je iznos takozvanih grinfild investicija više nego skroman, skoro neprimetan.

Za odluku krupnih kompanija gde da investiraju svoja sredstva nije od presudne važnosti karakter političkog sistema u nekoj zemlji, odnosno da li su na vlasti stranke miljenici vodećih zemalja Evropske unije i SAD, već pre svega, izgrađena adekvatna institucionalna infrastruktura za tržišnu privredu, uspostavljena vladavina prava, obezbeđeni optimalni uslovi za konkurenciju i, naročito, stvoren podsticajan ambijent i sigurnost investiranja.

To se jasno vidi kada se uporedi Rusiju iz vremena Borisa Jelcina («prozapadnog i demokratskog» predsednika, kako su ga svi na Zapadu predstavljali i čiji je on bio ljubimac) i Vladimira Putina («autoritarni nacionalista» kakav epitet mu daju na Zapadu). Za vreme «prozapadnog i demokratskog» predsednika odliv kapitala (uglavnom, nelegalan) iz Rusije iznosio je godišnje na desetine (a po nekim procenama i stotine) milijardi dolara i zemlja je dovedene na ivicu provalije, a za vreme «autoritarnog nacionaliste» Vladimira Putina Rusija beleži stalni rast priliva inostranih investicija (samo u 2007. godini on iznosi 80 milijardi) dolara, a zemlja je za osam godina njegovog predsednikovanja preporođena u svakom pogledu.

Ovih dana je «Politika» (09.04.2008) na naslovnoj strani najavila svoj udarni tekst «Žongliranje olimpijskim krugovima» sa podnaslovom, koji glasi: «Zapadne zemlje prete bojkotom Olimpijskih igara zbog nepoštovanja ljudskih prava, ali ne prekidaju isplative ekonomske veze sa Kinom».

Iz napred navedenih primera jasno je da pobeda jednih ili drugih na izborima automatski ne znači povećanje ili smanjenje novih investicija. U isto vreme, veoma je rizična bezalternativna pozicija «proevropskih, demokratskihi reformskih» snaga po kojima « Evropska unija nema alternativu ». I narodna mudrost nas uči da «sva jaja ne treba držati samo u jednoj košari», a državnička mudrost nalaže da se mogući rizicu umanjuju i stvaranjem više alternativa. U tom smislu Srbija bi morala da bitnije menja i svoju dosadašnju dosta rigidnu spoljnoekonomsku politiku, i da (pogotovo sada kada su ključne članice EU priznale nezavisno Kosovo), intenzivira svoju saradnju sa Rusijom, Kinom, Indijom, susednim i svim drugim zemljama gde postoji obostrani interes za saradnju.

Pre svega, u našem je interesu da (bez obzira na trenutne političke odnose) harmonizujemo zakonodateljstvo sa onim koji postoji u Evropskoj uniji (ta harmonizacija je u Norveškoj – koja nije član EU – veća nego u mnogim zemljama članicama) i da, pre svega, gradimo efikasnu infrastrukturu za tržišnu privredu, obezbedimo vladavinu prava, stvorimo optimalne uslove za konkurenciju, te podsticajan ambijent i sigurnost investiranja. Istovremeno jačanje političke i ekonomske saradnje sa Rusijom, te primena u praksi potpisanog dogovora o slobodnoj trgovini (uz eventualno proširenje liste roba na koji se bescarinska trgovina odnosi) obezbedio bi Srbiji (zbog mogućnosti bescarinskog izvoza na ogromno , brzo razvijajuće platežno sposobno rusko tržište) značajne nove investicije, povećanje zaposlenih, privredni rast i dugoročno održiv porast životnog standarda građana. Nove investicije bi sigurno dobrim delom dolazile i iz zapadnoevropskih zemalja (i u vreme kada politički odnosi među našim zemljama nisu zadovoljavajući) pošto, kako sam to ranije isticao, za odluku krupnih kompanija gde da investiraju svoja sredstva nije od presudne važnosti ko je na vlasti, nego koliko su ta ulaganja isplativa i sigurna.

Na kraju recimo da je poražavajuće da naši reformatori, posle sedam godina koliko su na vlasti, pred građane ne izlaze uvereni u svoju pobedu zbog rezultata dosadašnjeg rada, nego sada u panici od poraza na predstojećim izborima birače plaše katastrofom koja će nastupiti ukoliko oni i dalje ne ostanu na vlasti. Sama činjenica da, i posle sedam godina, reforme nisu prihvaćene od ogromne većine naših građana je de facto kritika načina na koji su reforme sprovođene ali i najbolja potvrda neuspešnosti onih koji su te reforme realizovali.

Beograd , 14.04.2008.

Tekst izlaganja koje je autor odrzao u okviru Okruglog stola sa temom: Ekonomsko stanje i perspektive Srbije. Organizator Centar za geostrateška istraživanja, Beograd, Međunarodni pres centar, 14.04.2008.