Гас, Срби, Руси и Европа

Са или без Русије, ЕУ очекује повећање зависности, због смањења производње из Северног мора и већих потреба за гасом у производњи електричне енергије.

Поред тога, спољно снабдевање ЕУ-а гасом биће озбиљно уздрмано након 2020. године због високог раста потреба за гасом у земљама Азије (Кина и Индија), што је врло озбиљна претња енергетској безбедности ЕУ-а.

Сигурно да Русија, као земља са највећим светским резервама гаса, не може бити "лош" партнер. Њен монополиста Гаспром, држи 25 одсто светских гасних резерви, производи 94 одсто гаса у Русији, и 16 одсто глобално. На тај начин снабдева четвртину европског тржишта транзитирајући гас кроз Украјину и Белорусију ка земљама ЕУ-а, ЦИС-а (27,3 процента), Турској (9,3 одсто).

Управо је доминантна рута кроз Украјину и ризична за Русију. С једне стране, кроз њу пролази 80 одсто гаса, који се рачва кроз Словачку ка земљама Европске уније, и кроз/и Балкан ка Турској, а с друге, Русија нема потпуну политичку, па ни економску контролу над овом земљом, односно њена инвестиција у гасовод није сигурна. Кулминацију лоших односа и непрекидне борбе најбоље су осетили потрошачи ЕУ-а током зиме 2005/2006. Односи Русије и Украјине константно су на танкој линији, што показује тренутни "рат" око подизања такси за транзит руског гаса кроз ову земљу. Поред сталног раста домаће потрошње гаса, односно недовољно развијених нових гасних поља, односи са транзитним земљама су свакако једна од критичних тачака енергетског ширења Русије.

Последњи ударац даљем ширењу монополске позиције Русије на гасном тржишту ЕУ-а јесте проглас о потреби енергетске либерализације, односно клаузуле о реципроцитету у енергетским односима ЕУ-а са трећим земљама. Без обзира на противљење Русије позивањем на протекционизам и одсуство принципа отвореног тржишта, ово је био начин да ЕУ заштити своју енергетску инфраструктуру од контроле трећих земаља, пре свега Русије.

Тражећи излаз, Европа је иницирала нове руте гасовода, којим би се снабдевала из другог извора. Најреалнији јесте пројекат "Набуко", вредан 4,6 милијарди америчких долара, којим гас треба из Турске да дође до Аустрије, преко Бугарске, Румуније и Мађарске. Дужине 3300 км и планираним првим протоком гаса од 2012. године, ова инвестиција не само да је доведена у питање иницијативом Русије о изградњи "Јужног тока" већ је потписивањем споразума са Бугарском она постала бесмислена.

Пројекат руског Гаспрома и италијанског ENI-ја "Јужни ток" делом ће заменити планирани "Плави ток" (који је требало да иде из Турске кроз Бугарску, Румунију и Мађарску). Вредан близу десет милијарди долара, кретаће из Русије (преко региона Краснодор) до Црног мора и Бугарске, да би се одатле рачвао југозападно (Грчка, Јонско море, Италија), и северозападно (Бугарска, Румунија, Мађарска, Словенија и Аустрија), уз могућу алтернативу да прође преко Србије и Хрватске.

С друге стране, потенцијалне транзитне земље су се нашле пред великим изазовом. Потребно је задовољити сопствене енергетске интересе, остати политичко-економски довољно независан, а с друге стране, бити партнер достојан преговора. Бугарска је земља, коју управо као и Србију, карактерише одличан геостратешки положај, што је био потребан услов. Добром преговарачком позицијом, насталом као резултат јасне визије и стратегије владе ове земље, али и схватањем Русије да ће гасовод једино уз компромисе бити изграђен, испреговаран је аранжман вредан помена. Поред дела гасовода (вредности од 1,4 милијарде долара, са годишњим протоком повећаним са 17 на 30 милијарди метара кубних гаса годишње) ова земља је договорила изградњу нуклеарне електране, и формирање компаније за изградњу нафтовода Бургас–Александропулос.

Сама позиција Бугарске није била лака. Са једне стране сиромашна, недавно учлањења у ЕУ, има потребу за доказивањем, пре свега да није проруски оријентисана. С друге стране, локални интереси, на којима почива њен развој, а односе се на транзит гаса, управо је терају да продуби своје односе са Русијом.

Што се Русије тиче, потписивањем овог споразума она је решила последњу и једину критичну тачку на путу останка доминантног снабдевача Европе гасом. Циљ Русије јесте осигурати сопствену позицију, а не примарно повећати испоруке. Иако је најавила раст удела на британском тржишту од 15 одсто, то је већ данас нереално, имајући у виду жесток дипломатски рат ове две државе. Ако раста буде, утолико боље. Ако га не буде, гас ће се пласирати на брже растућа тржишта попут оних у Азији, посебно у Кини и Индији.

Потписивањем споразума Бугарска је постала транзитни центар и спона између истока и запада. Некада је то могла бити и Србија, која се управо налази на раскрсници свих енергетски важних путева, па је стога веома повољна као логистички и транзитни центар, како у домену гаса и електричне енергије тако и у домену нафте. Две рафинерије, на путу Паневропског нафтовода, добро развијена продајна мрежа нафтних деривата, најкраћи пут за будуће гасно повезивање руских и других држава с европским тржиштем, природне погодности регионалних размера за складиштење гаса, перспективна преносна мрежа, добар распоред хидро капацитета... само су неке од предности положаја енергетског сектора Србије. Не само да положај није искоришћен, већ је, изузимајући политичке пароле, потпуно занемарен. Заборавља се да пропуштене шансе не доводе до нових, а да српска енергетика није нимало богата да би се могла тако понашати.

Стратегија развоја енергетике Србије до 2015. године пројектује повећање потрошње финалне енергије за 23 одсто. Увозна зависност земље је већ данас премашила ону пројектовану за 2015. годину, и износи 42 процента. Србија је у жељи да користи еколошко и ефикасније гориво прокламовала приоритет повећања употребе гаса, па се у наредних седам година планира раст његовог увоза за 50 одсто.

Због тога је додатно појачан изазов пред којим се Србија данас нашла. Жељна да кроз њу свакако прође магистрални гасовод "Јужни ток", дошла је у ситуацију да у пакету "даје" и свој нафтни сектор. Како год текли преговори између представника две државе, сигурно је да ће НИС добити власника, као што је сигурно да ће кроз Србију проћи транзитни гасовод. Оно што није сигурно јесте колико ће бити транзитни? Као што није баш јасно колико ће нови власник помоћи да НИС буде технолошки, енергетски и еколошки модерна компанија?

Ако ће нови гасовод задовољавати потребе за гасом само Србије и евентуално БиХ и Републике Српске, у наредних 20-ак година, онда понуда Гаспрома није довољно добра ни са становишта гасне, а камоли нафтне привреде. Биће то неодржив посао, због којег ће се стидети генерације које долазе. Додатно је лоше уколико га на било који начин, у било ком делу, буде градило предузеће Југоросгас, за које је поред необичног формирања и вегетирања још необичнија реинкарнација, којом је постало равноправно с јавним предузећем Србијагас!!

Уколико ће пак из Бугарске гасовод проћи кроз Србију и задовољавати потребе свих околних земаља региона, онда Србија готово да може бити задовољна, па препреку која се односи на директну, а не тендерску продају НИС -а, мора пробати да истргује кроз потребне инвестиције за НИС и поштовање еколошких стандарда.

А, када се све заврши, објашњења морају да уследе: због чега НИС чека на инвестиције седам година? Због чега стратешка власничка трансформација усвојена 2006. године није спроведена, иако је нова влада имала и времена и легитимитета? Да ли је било договора иза кулиса, или неко није знао да ради свој посао?

Власничка трансформација српске нафтне компаније данас је најзначајнија у региону. Поред две рафинерије и тржишта деривата, НИС је једна од ретких компанија која располаже сопственим истраживањем и производњом нафте. Да је било довољно размишљања, истраживање и производња домаће нафте (у земљи и концесије у иностранству), која чини 19 одсто потреба за нафтом, свакако би остали у већинском власништву државе. У времену када су цене нафте не само високе већ и врло колебљиве, а Србија већ довољно енергетски зависна у нафти (81 одсто), домаћа производња треба да је формирана као Фонд стратешких резерви земље.

Надаље, Србији треба други правац добијања гаса јер би то, поред сигурности у снабдевању, била и највећа гринфилд инвестиција. Инвестиције су једини начин да земља не буде као данас, на зачељу колоне земаља централне и источне Европе, по нивоу GDP-а (у групи са Молдавијом и Грузијом), чији је ниво у 2007. години за 30 одсто мањи него 1989. године.

Поред тога што ће земљи донети одређене таксе од транзита, гасовод ће покренути грађевинску и сваку другу оперативу, омогућити повећање стопе економског раста и смањење стопе незапослености. Али, једнако важно, он ће донети геополитичку сигурност земљи, правећи од ње достојног енергетског партнера.

Могућност да Србија коначно заврши подземно складиште гаса у Банатском Двору додатни је стимуланс предлогу руске стране. О складишту се говори још од 1986. године. Његовим завршетком стекла би се потребна сигурност у такозваним врховима потрошње. Међутим, да би Србија постала регионални центар за складиштење гаса, мора се инвестирати и у друге "сателите" око Двора, као и могућности празних поља попут оног у Мокрину.

Одлуке које ће се донети у кратком периоду определиће енергетски развој Србије у наредних најмање 30-ак година. Или ће Србија бити као Бугарска, или ће бити изопштена и сама. Или ће бити енергетски развијена или ће извртати празне џепове да би платила транзитне таксе, као што то чини данас.

Управо је сигурност заједнички именитељ гасовода "Јужни ток" – сигурност за Русију да остаје једини снабдевач, сигурност за транзитне земље да ће гаса и прихода бити, сигурност и за Европу, додуше бодљикава, да ће бити компромиса када је политика Русије у питању, уз гас који ће притицати.

Тражња за гасом ће и даље да расте, као што ће да расте интеррегионална трговина, посебно на релацији Европа–Русија. То ће још више учврстити њихову међузависност. Јер, једна без друге не могу. Нити ће Русија однети са собом километре гасоводне мреже, нити ће Европа изградити нове паралелне гасоводе.

Нема победника у опасној енергетској геополитичкој игри. Има само мудрих и мање мудрих. Било би добро, ради одрживог развоја којем се тежи, да Србија коначно припадне групи мудрих земаља.

(Време)