Fiskalne kase – ključni problem srpskog zdravstva?!

Nema ničeg spornog u pokretanju peticije protiv fiskalnih kasa. Legitimno je pravo lekara i stomatologa da, kada to asocijacija kojima pripadaju odluče, koriste i peticiju kao legalno sredstvo borbe za realizaciju ili odbranu nekih prava. Sve bi bilo u redu da peticiju potpisuju oni sami, lekari i stomatolozi, međutim, peticiju potpisuju pacijenti i to – kada dođu na pregled u lekarsku ili stomatološku ambulantu!?

Nije li to na prvi, drugi i svaki sledeći pogled, gruba manipulacija, pa čak i zloupotreba nadređenog položaja lekara u odnosu na pacijenta kojeg je nevolja naterala da zbog bolesti dođe po pomoć u ambulantu?

U kojoj meri se komunizam kod nas “primio” i žestoko “ušančio” baš u lekarskoj struci, fenomen je koji bi mogao biti predmet ozbiljne socio-psihološkog istraživanja. Na svu sreću, među lekarima ima i onih koji su sa obe noge na zemlji, realnost vide kakva jeste, nisu skloni afektima, ali se, nažalost, njihov glas slabo čuje. Na drugoj strani, ovima za koje je Broz još uvek u punoj snazi, pa im partijska pripadnost dođe kao kategorija “iznad svih” i koji u nedostatku jačih, često potežu veoma klimav argument “mi smo doktori”, neko od junaka kultnih filmova Duška Kovačevića mirno bi rekao – “ pa, ko vam je kriv”. Oni još veruju da oni i samo oni, najbolje znaju šta je za pacijenta dobro i onda kada to nema nikakve veze sa lečenjem. U njihovim glavama još živi matrica prema kojoj građanin mora da prihvati, kada to drugi odluče, da svoj mozak stavi pod “arendu” i prihvati da snosi posledice “dobrovoljne decerebracije”. Reč je o brutalnom omalovažavanju koje savremena psihijatrija naziva – sindrom “pasivna agresija”/ passive agressive/ .

Ukoliko su fiskalne kase ključni problem srpskog zdravstva, onda nam se loše piše. Da li ne znaju, ili su zaboravili, tek još u septembru 2008. formiran je interresorni odbor, u čiji sastav su ušli predstavnici tri ministarstva – finansija, zdravlja i trgovine, koji je, zajedno sa korisnicima, pripremio predlog Uredbe o uvođenju fiskalnih kasa u privatne ordinacije. Niko se tokom proteklih osam meseci nije oglasio. Slično se priprema za taksiste, koji će, prema zakonskom propisu, od 1. januara 2010. morati da uvedu fiskalne kase, kao što je svuda na Zapadu, a fiskalizacija očekuje i advokate od 1. marta 2010.

Dakle, nakon osam meseci lekari i stomatolozi su se iznenada probudili iz zimskog sna, desetak dana pre nego što će fiskalna kasa postati zakonska obaveza i sad regrutuju pacijente da za njih potpisuju peticiju!

Advokati najavljuju nekakve akcije protiv kasa, ali ne pominju klijente i peticiju. Međutim, između lekara i advokata postoji suštinska razlika – advokati su svi do jednog, privatnici. Državnih i pola-pola, advokata, nema. Kod lekara je teško rastumačiti da li su privatnici u državnom posedu, najmljenici u privatnom, malo državni, malo privatni, što je, po svemu sudeći, proizvelo i neku vrstu krize identiteta.

Pacijentima tek nije lako. Od njih se očekuju da plaćaju, plaćaju i plaćaju, a sada imaju i novu ulogu – potpisuju peticiju!

Pitanje se nameće samo od sebe – šta pacijent ima od toga što će nekome uvesti, ili neće uvesti kasu? On je ne plaća, a sa računom koji bude dobio ne može od zajedničke republičke kase, koju on puni obaveznim doprinosom, očekivati bilo kakvu naknadu, ukoliko odluči da se leči privatno. Zašto bi potpisao peticiju? Nije inicirao, ništa nema od toga.

(Ne)komunikacija u zdravstvu

Jedan od ozbiljnih problema srpskog zdravstva je, između ostalog, loša komunikacija jednog dela zdravstvenog osoblja sa pacijentima, gde korisnik nikako da dobije tretman osobe koja zna šta hoće, koja misli svojom glavom, već kao osobe koja ništa ne zna, ništa ne razume, ali mora sve da trpi. Osim što vređa ljudsko dostojanstvo, ovakav stav narušava i osnovna ljudskih prava. Eklaktantan je primer direktora ZC Kraljevo, koji je nedavno, kada su, nezadovoljni tretmanom i ishodom lečenja, suprug i porodica preminule trudnice zatražili uvid u medicinsku dokumentaciju, odbio da to učini uz obrazloženje da je reč o “službenoj tajni”!? Odbio je dokumenta da stavi na uvid i gosp. Rodoljubu Šabiću, povereniku za dostupnost informacija, koji je po profesiji advokat!!

Ni Lekarska, a ni Stomatološka komora se tada nisu oglasile. Ponašanje njihovog kolege izgledala im je O.K. Tako treba? Gde nestaše priče o Sudovima časti, “sudijama sudova časti” (lekari?), lekarskoj etici, priči koja je bila glavni argument za formiranje komora?

Dramatični slučajevi Jelice Radović, osamnaestogodišnje devojke koja je umrla nakon operacije čukljeva i petogodišnje Anje Grahovac, koja je izgubila život nakon banalne operacije katarakte, postali su paradigma fatalnih ishoda lekarskih intervencija koje su državni doktoru radili u privatnim ordinacijama. Najnoviji slučaj batinanja rehabilitacionog centra u Crnoj Reci, koji je uzburkao javnost, kao retko kada, lekare je, manje – više, ostavio ravnodušnim. Ni sada, kao ni mnogo puta ranije, obe komore, kada pacijenti pate, kada njihove porodice trpe, mudro ćute, proglašavajući sebe nenadležnim.

Nadležni su za kase.

Ostaje da nagađamo da li bi lekari i stomatolozi pristali da stave svoj potpis na peticiju koju bi inicirali pacijenti, uz zahtev da se procesuiraju svi oni koji ne rade savesno svoj posao?

Ergo, kase, ovoga puta fiskalne, ključno je pitanje srpskog zdravstva.

Što se pacijenata tiče, njih uvođenje fiskalnih kasa ni u čemu ne pogađa. Niti gube, niti dobijaju. Zaradiće, to je bar jasno, proizvođači i prodavci kasa, privatne ordinacije imaće dodatni nepotreban trošak, pacijenti, zbog kojih sve i postoji su na nuli. Zasada.

Jedino – ukoliko se, možda, u drugom koraku, jer reforma zdravstva još traje, planira integracija privatnog i državnog zdravstva, onako kako to odavno funkcioniše u razvijenim zemlja, na šta, inače, čekamo već punu deceniju. U tom slučaju, ukoliko na osnovu izdatog računa u privatnoj ordinaciji, republička kasa zdravstvenog osiguranja prihvati da refundira pacijentima sredstva do nivoa cene iste usluge u državnom zdravstvu, uvođenje fiskalnih kasa ima smisla.