„Evropski“ zakon o NBS

Početkom juna 2010. godine guverner Narodne banke Srbije (NBS) Radovan Jelašić je dostavio Narodnoj skupštini Republike Srbije na usvajanje Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o NBS. Ovaj zakon je uvršten u dnevni red po hitnom postupku. U obrazloženju zakona se navodi da je jedan od glavnih ciljeva: „Dalje približavanje odredbama Ugovora o EU i Ugovora o funkcionisanju EU, a naročito odredbama Statuta Evropskog sistema centralnih banaka i Evropske centralne banke – imajući u vidu strateško opredeljenje Republike Srbije da pristupi Evropskoj uniji, posebno izraženo u tome što je Narodna skupština 9. septembra 2008. godine ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Prelazni trgovinski sporazum.“

Kada se ove "svečane" rečenice očiste od fraza o SSP i Prelaznom trgovinskom sporazumu, dolazi se do zaključka da je želja guvernera da NBS funkcioniše kao Evropska centralna banka (ECB). Međutim, već posle čitanja obrazloženja postavlja se logično pitanje: Kako je moguće da NBS funkcioniše kao ECB, ako Srbija nije članica evrozone? Nisu još ni sve članice EU deo EMU: "Savet EU u sastavu šefova država ili vlada potvrdio je 3. maja 1998. godine 11 država članica EU kao članice Evropske monetarne unije, koja je postala operativna početkom 1999. godine. EMU u ovom momentu obuhvata 16 država članica."[1] Koliko je to nelogično, pokazuje i to što Velika Britanija nema svog predstavnika u Izvršnom odboru ECB samo zato što ne koristi evro kao zvaničnu valutu: "Velika Britanija je tražila da u Izvršnom odboru ECB ima svog predstavnika iako nije prihvatila evro kao jedinstvenu monetu. Naravno, taj zahtev nije bio uvažen."[2]

Takođe, ECB ima, blago rečeno, demokratski deficit i ne može biti uzor ni u tom smislu za NBS: "Glasovi članova Saveta guvernera se određuju u skladu sa učešćem nacionalnih centralnih banaka u ukupnom kapitalu ECB." Tačnije, odluke se donose prostom većinom, ili: "Odluka za čije je donošenje potrebna kvalifikovana većina usvaja se ako zbir pozitivnih glasova predstavlja najmanje dve trećine upisanog kapitala u ECB i najmanje polovinu akcionara." [3] U tom kontekstu, jasno je da one zemlje koje imaju najviše kapitala u ECB i određuju politiku te banke. Ili, četiri velike zemlje imaju preko 50%, ostale članice evrozone imaju marginalnu ulogu u odlučivanju. Konkretno, Bundes banka poseduje oko 20% kapitala ECB, Banka Francuske oko 14%, Banka Italije oko 12% i Banka Španije oko 7%.[4]

Da je ECB, u suštini, banka u kojoj dominiraju bogati pokazuje i sastav Izvršnog odbora: "Izvršni odbor ima predsednika, potpredsednika i četiri člana. Četiri velike članice imaju po jednog člana člana u Izvršnom odboru."[5]

Takođe, nije teško zaključiti da je Nemačka zbog svoje ekonomske snage prva sila u ECB. Zato sedište ECB nije u Briselu, već u Frankfurtu (ECB je i u pravnom smislu napravljena po uzoru na nemačku Bundes banku). Logično, u tom kontekstu, pravilnije bi bilo da je u zakonu o NBS napisano da je cilj srpske centralne banke da bude kao Bundes banka. Tada se više ne bi govorilo o prihvatanju evropskih standarda i evropskog puta, već o prihvatanju nemačkih standarda i nemačkog puta. Ali, to već nije popularno u propagandnom smislu, zbog istorijskih iskustava u Srbiji.

Takođe, uz puno argumenatase može tvrditi i da je pravi centar moći EU u Frankfurtu a ne u Briselu. Dovoljno je samo podsetiti se da je evro jedini pravi federalni element u još neviđenoj nadnacionalnoj tvorevini kao što je EU. Ne postoji niti prava spoljna politika EU (primer Kosova i Metohije), niti evropski narod, niti parlament koji samostalno donosi i predlaže zakone, što su sve činjenice koji se brižljivo sakrivaju iza fraza o evropskim vrednostima.

Takav utisak ne menja ni činjenica da je zbog političkog kompromisa aktuelni predsednik (guverner) ECB Francuz Žan Klod Triše. Inače, nekoliko meseci pre postavljanja na funkciju predsednika EBC, početkom 2003. godine, bio je optužen za malverzacije u jednoj od najvećih francuskih banaka, ali to mu je izgleda samo bila preporuka za „napredovanje“.

Takođe, u zakonu o NBS se prećutkuje i da je upravo aktuelni čelni čovek institucije na koju srpski bankari treba da se ugledaju izabran na nedemokratski način. Ili: „Prvi predsednik ECB je postao dosadašnji predsednik Evropskog monetarnog instituta (i bivši predsednik Centralne banke Holandije) Vim Duisenberg. Međutim zbog insistiranja Francuske da prvi predsednik ECB bude njen državljanin Žan Klod Triše s obzirom na to da je sedište ECB u Nemačkoj, pronađen je kompromis“.[6]

Tačnije, predsednika EBC ne bira Evropski parlament već on dolazi na tu funkciju posle političkog dogovora šefova vlada i država EU! To se i otvoreno iznosi u članu 11 Statuta ECB u kojem se navodi da Evropski savet posle „konsultacija“[7] sa Evropskim parlamentom bira predsednika ECB! To su evropski standardi u praksi.

Koliko je zakon o NBS skandalozan pokazuje i formulacija iz člana 2: „NBS je samostalna i nezavisna u obavljanju funkcija utvrđenih ovim i drugim zakonom. NBS, organi NBS i članovi ovih organa u obavljanju svojih funkcija ne primaju niti traže uputstva od državnih organa i organizacija, kao ni od drugih lica“. Ali, u pismu koje je guverner uputio predsedniku Narodne skupštine Slavici Đukić-Dejanović 31. maja 2010 godine se ističe: „Zakon o NBS je potrebno izmeniti i dopuniti pre izbora novog guvernera, s obzirom na date okolnosti. Imajući u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela potpisivanjem finansijskog aranžmana sa MMF-om pri izradi izmena i dopuna ovog zakona uzete su u obzir i preporuke te institucije.“ Dakle, NBS je nezavisna od Republike Srbije, iako je ona vlasnik celokupnog kapitala banke kao što se navodi u članu 81 zakona, iako ona prema članu 82 pokriva i gubitke NBS! Sa druge strane, NBS nije nezavisna od MMF-a koji nije srpska organizacija već međunarodni poverilac! Skoro neverovatna kvazipravna formulacija.

U sličnom stilu je rešenje iz člana 91 zakona: „Kao tajni podaci nastali u poslovanju NBS naročito se određuju podaci koji se odnose na: 1) upravljanje deviznim rezervama; 2) pregovore sa organizacijama i institucijama iz člana 11 ovog zakona.“ Dakle, ni Narodna skupština koja bira guvernera ni srpski građani koji finansiraju NBS i gubitke te banke, nemaju pravo da znaju gde se, i pod kojim uslovima nalaze devizne rezerve Republike Srbije. Oni nemaju pravo da znaju ni i o čemu se razgovara na pregovorima sa MMF-om. Jedino što će moći da saznaju o pregovorima sa MMF-om će biti ono što će moći da pročitaju iz kratkih saopštenja, kao što je ono objavljeno na sajtu NBS 11. maja 2010. pod naslovom „Počinju razgovori misije MMF i predstavnika Republike Srbije“. Saopštenje ima ukupno četiri rečenice! Nešto malo duže je bilo ono od 1. aprila 2010. godine pod naslovom „MMF odobrio povlačenje treće tranše kredita u okviru stend-baj aranžmana“. Ono je imalo pet rečenica!

Takođe, u članu 95 zakona se navodi da će novčanom kaznom od 100.000 do 2.000.000 dinara kazniti banke koje posluju na srpskom finansijskom tržištu ako prekrše određene članove zakona. Ali, nigde se ne pominje mogućnost i da te (minimalne kazne od oko 1.000 do 20.000 evra) budu primenjene prema bankama koje primenjuju lihvarske kamate na srpskom finansijskom tržištu. Uprkos tome što su kamate u Srbiji nekoliko puta veće od onih u zapadnoj Evropi i SAD! U Austriji, iz koje dolazi najveći broj banaka koje rade na srpskom finansijskom tržištu, prosečna kamata je 31. decembra 2008. godine iznosila 6,8%, u Nemačkoj 5,9%, Italiji 11%, Francuskoj 8,3%, Belgiji 7,3%, Velikoj Britaniji 4%, 6%, SAD 5,9%. U istom periodu u Srbiji je prosečna kamata iznosila čak 18%! Bila je veća čak i od one u Bugarskoj u istom periodu koja je iznosila 10,8%, Rumuniji 14,9%, Mađarskoj 10,8%![8] O kakvim se lihvarskim kamatama radi možda najbolje pokazuje činjenica da je čak i u Vizantiji bilo propisano: „Kod zajma se visina kamate ustalila na maksimalnom iznosu od 12% godišnje, mada se ‘uobičajenom’, pod uticajem crkvenih stavova, smatrala kamata od 4%. Uz to zabranjen je bio anatoicizam – kamata na kamatu.“[9] Na osnovu svega prethodno iznetog može se zaključiti da se iza fraze o evropskom zakonu o NBS-u kriju pojave koje su stare skoro kao i čovečanstvo. Zelenašenje i kamata na kamatu.