Ekonomska sloboda i dalje je najbolja politika

(The Wall Street Journal, 13.02.2009)

Kaže se kako jedina stvar koju su ljudi naučili od istorije, jeste da ljudi ništa nisu naučili od istorije. Gledajući kako svet postupa u trenutnoj ekonomskoj krizi, ovaj aforizam pokazuje se kao tužno istinit.

Svetski lideri su zaboravili kako je kolaps Vol Strita iz 1929. prerastao u depresiju planetarnih razmera. To se desilo ne kao rezultat neuspeha tržišta, već kao rezultat grešaka koje su načinile vlade koje su pokušale da zaštite svoje nacionalne ekonomije i tržišta. Tržištu nije bilo dozvoljeno da samo popravi stvar. Vladine intervencije samo su produžile krizu.

Iako su neki loši znakovi neo-intervencionističkog pristupa očigledni, nadajmo se da sve greške iz 1930. neće biti ponovljene. Međutim, očigledno je da se klima opet preokrenula. Kapitalizam je proglašen mrtvim, Marks se veliča, a nevidljiva ruka tržišta proglašava se krivom za sve neuspehe. Zapravo, nisu omanula tržišta, već vlade koje nisu odigrale svoju ulogu „vidljive ruke“ – stvarajući i garantujući tržišna pravila. Slaba regulacija bankarskog sektora i izdašno pozajmljivanje ohrabrivano od strane vlasti, primeri su takvih neuspeha.

U isto vreme, jasno je da nevidljiva ruka i dalje pokazuje put ka izlasku iz krize. To se lako vidi iz načina na koji se postkomunističke zemlje u tranziciji brane od ekonomske krize. Nakon propasti komunizma, Srednja i Istočna Evropa, kao i zemlje Baltika, krenule su u mnoge radikalne reforme i postigle neverovatan ekonomski rast. Neke od ovih zemalja su imale više poverenja u nevidljivu ruku, neke manje. Kao rezultat toga, ne samo da su rezultati ekonomskih reformi bili različiti, već je i uticaj ekonomske krize na njih drugačiji.

Tokom '90-ih, najdrastičnije i najuspešnije reforme sprevedene su u tri baltičke države: Estoniji, Letoniji i Litvaniji. Otvorena tržišta, ekonomska liberalizacija, brza privatizacija, stabilne valute, jedinstvene poreske stope – sve ovo postalo je zaštitni znak „Baltičkih tigrova“. Početkom novog milenijuma, zemlje Baltika počele su da ubiraju plodove svojih reformi. Ekonomski rast dostigao je 11% do 12% godišnje. Životni standard, od 15% do 20% evropskog proseka u 1992, stigao je do 60 – 70 procenata.

Ipak, periodi stalnog rasta na nesreću nisu i periodi donošenja dobrih odluka. Zbog toga što je ekonomijama tako dobro išlo, Vlade su pomislile da sebi mogu priuštiti države blagostanja zapadnog tipa. Konzervativne finansijske politike su oslabljene, pozajmice su ohrabrivane, šanse da se pristupi evro zoni su propuštene, a socijalni rashodi postali su preveliki da bi ekonomije mogle da se izbore sa njima. Spojite ove pogreške sa korupcijom, slabom vlašću i labavom kontrolom bankarskog sektora, i rezultati mogu biti vrlo loši – kao u Letoniji, koja je morala da uzme pozajmicu od MMF-a. Države sa sposobnijom nevidljivom rukom, poput Litvanije i Estonije, drže se mnogo bolje. Estonija smanjuje državni budžet za 10%, oslanjajući se više na tržište nego na vladine intervencije, i nada se da će svoje finansije održati pod kontrolom i pridružiti se evro zoni do 2011. godine.

Situacija je još bolja u nekim delovima Srednje i Istočne Evrope. Mada je Evropska komisija projektovala pad ekonomije u evro zoni za 1.9% ove godine, većini novih zemalja članica predviđa se rast. Najuspešnije rezultate postižu zemlje koje su učile na greškama baltičkih država, te nisu pokušale suviše brzo da potanu suviše bogate. „Najbolji“ reformator u Srednjoj i Istočnoj Evropi, Slovačka, uvela je jedinstvenu poresku stopu od 19% i sprovela druge reforme, koje su joj omogućile da se prošlog meseca pridruži evro zoni. Evropska komisija predviđa Slovačkoj najveći ekonomski rast ove godine, oko 2.7%. U isto vreme, Mađarska, zemlja koja je bila vrlo oprezna po pitanju reformi, mnogo je ozbiljnije pogođena krizom nego radikalni reformatori, i, poput Letonije, sada zavisi od MMF-a.

Slična su i iskustva bivših sovjetskih republika. Rusija je ekonomske reforme sprovodila sporo, i izgradila je autoritarnu državu, koja je posebno teško pogođena ekonomskom krizom. Ruska agresija na Gruziju prošlog avgusta kao i gasni rat sa Ukrajinom samo su pogoršali krizu za Ruse. Poverenje stranih investitora je izgubljeno, a kapital se brzo povlači iz Rusije.

Gruzija je, sa druge strane, postupila sasvim drugačije. Upustila se u borbu protiv korupcije, radi na jačanju demokratskih institucija i stvara povoljno poslovno okruženje, što ju je dovelo na 18. mesto liste Svetske banke. Učinivši da vidljiva ruka bude delotvornija, Gruzija je mogla da se osloni na nevidljivu ruku tržišta. Zauzvrat, ona je Gruziji pomogla da iznenađujuće efikasno prevaziđe posledice ruske agresije. Poput ostatka sveta, i Gruzija je pogođena recesijom. Ali reakcija njene vlade nije bila povećavanje poreza, već njihovo smanjivanje i nastavak reformi. Prema MMF-u, gruzijski odgovor na krizu je bio uspešniji nego što se bilo ko nadao.

Dakle, očigledno je da sloboda i dalje funkcioniše. Udaljavanje od slobode izbora i jačanje moći Velikog brata nisu pravi odgovori na naše trenutne probleme.

(Mart Lar je bio premijer Estonije 1992–1994. i 1999–2002. kao i ekonomski savetnik Vlade Gruzije)