Državno šibicarenje

A sad nešto sasvim ozbiljno.

U okviru Energetskog sporazuma pedeset jedan posto NIS je prodat Gaspromu za četristo miliona evra. Kupac je dogovoreni iznos uplatio na vreme. Od momenta sklapanja sporazuma pa do uplate dogovorenog iznosa država Srbija je prodala deo imovine NIS, iako je ona po sporazumu postala vlasništvo ruske kompanije (akcije u „Hajatu“, odmarališta). Pored toga, želeći valjda da do kraja bude korektna prema kupcu, završni računi NIS su prikazivani kao da ova kompanija posluje pozitivno, dok ovih dana saznajemo da su revizori pronašli sakriveni gubitak u iznosu od osam milijardi dinara - otprilike osamdeset miliona evra, što čini petinu iznosa za koji su je Rusi kupili. Taj gubitak se odnosi samo na proteklu poslovnu godinu, dok je gubitak u prethodnim nepoznat.

Kupac nije bio upoznat sa ovom činjenicom.

Tu se ovo državno šibicarenje ne završava. Država Srbija je poručila preko državnog sekretara u Ministarstvu rudarstva i energetike da ruskoj kompaniji neće biti isplaćena naknada štete „jer su imali dovoljno vremena da se upoznaju sa stanjem u preduzeću, pre kupovine“ (Glas javnosti, 03.06.2009). Ovaj činovnik pri tome nije naveo na koji način je to bilo moguće.

Ili sažeto, nadasve jasno i bez ponavljanja, ovaj prvi primer pokazuje kako se sprovodi državno šibicarenje kada je u pitanju Rusija:

Prijateljska država dođe u prijateljsku u državu, kupi kompaniju od državnih šibicara, potom vidi da su je prevarili. Zatim prijateljska država prodavac kaže prijateljskoj državi kupcu da ne može da tražiš odštetu. Baš  zahvalno i prijateljski.

Prisetimo se nedavnih vremena kada je ministar ekonomije Mlađan Dinkić zagrobnim glasom uveravao srpsku javnost da je NIS prodat za bagatelu. Zbog procene realne vrednosti angažovan je „Diloit“ koji je odrezao sumu od cirka dve milijarde dolara. Za ovaj revizorski poduhvat državna kasa je olakšana za četristo osamdeset hiljada evra. U toj proceni se nije spominjao navedeni gubitak. Čini se da je cifra bila suviše minorna da bi je revizorski eksperti otkrili.

Logično je da je „Diloit“ zbog ove ekspresno izvedene ekspertize koja je ekspresno uvećala vrednost NIS prikazao dobitak u poslovanju srpske naftne kompanije. Za nevericu je, ali se ipak desilo, da je brzina rasta vrednosti NIS  u ovom revizorsko – ministarskom sočinjeniju nadmašila čak i u predizbornoj fantaziji dotičnog ministra – eksperta obećanu fantastičnu brzinu rasta proizvodnje automobila u Kragujevcu.

Bilo bi interesantno da se ta procena NIS-a obnaroduje. U ovako transparentnoj državi gde se informacije dobijaju putem otkrivanja afera, to ne bi trebalo da bude problem.

Nisam vidovit, ali predviđam da država zbog  ekspertski loše urađenog posla neće tražiti povraćaj para. Takođe, javlja mi se da narečeni ministar pod teretom savesti  neće podneti ostavku.

Državni šibicari su nezaustavljivi. Oni nastavljaju posao tako što najavljuju angažovanje još jedne revizorske kuće koja će utvrditi pravo činjenično stanje u NIS-u. I njen rad će biti velikodušno plaćen iz državnog budžeta.

Kad se kaže budžet to nekako zvuči udaljeno, nestvarno, ali to je ona crna rupa bez dna koju mi obični žitelji ove države svakdnevno bezuspešno punimo kupujući hranu, plaćajući poreze, doprinose, kazne, dok je država, odnosno Vlada, odnosno ministri u toj Vladi, prazne ovakvim marifetlucima, a za penzije, lekove, invalide, dečije dodatke, izbeglice, poljoprivredu,  i tako dalje para nema. Ovaj spisak je beskonačan, odnosno dužina mu odgovara dužini puta koji Srbija treba da pređe da bi ušla u EU. Iz naših džepova državni šibicari mimo naše volje (za razliku od običnih šibicara), uzimaju pare i dele ih po njihovom ćefu i šakom i kapom.

Ili sažeto, nadasve jasno i bez ponavljanja, ovaj drugi primer pokazuje kako se sprovodi državno šibicarenje kada je u pitanju Srbija:

Za njih uvek ima para, za nas ne.

Ova dva primera pokazju da se državni šibicari isto odnose prema ruskoj državi i prema sopstvenom narodu. Iz toga sledi zaključak da ovaj narod smatraju Rusima.

Ova priča o državnim šibicarima ima i mnogo dublju pozadinu osim pokušaja da se Rusima proda rog umesto sveće. Da bi se ta pozadina otkrila potrebno je da se vratimo još malo u prošlost kada je „Sartid“ prodat američkoj kompaniji. Naziv kompanije nije bitan, bitna je država iz koje je kupac železare u Smederevo, kao što je bitno u celoj ovoj priči i država koja je kupila NIS.

Državni šibicari su tada „Sartid“ prodali za dvadeset tri miliona dolara. Siroti i prevareni Amerikanci su svojim vlastima naveli da je vrednost kupljene imovine petsto osamdeset miliona dolara. Interesantno je i zaista začuđuje činjenica da povodom ove razlike država, oličena u ministru ekonomije nije angažovala revizore da utvrde pravo stanje. Tričavih pola milijarde dolara za krcati srpski budžet je prava sitnica. Verovatno zbog štednje, od revizije ovog posla se odustalo.

Ili sažeto, nadasve jasno i bez ponavljanja, ovaj treći primer pokazuje kako se sprovodi državno šibicarenje kada su u pitanju SAD i države članice EU:

Druga  država koju državni šibicari smatraju prijateljskom, dođe u prijateljsku državu među prijateljske državne šibicare i kupi kompaniju po više nego dvadesetostruko nižoj ceni. Zatim prijateljska država prodavac ne traži od  države kupca nadoknadu štete, ali tu nadoknadu tužbom jednostrano od države prodavca (uzvraćajući tako prijateljskim gestom na druge jednostrane nastranosti države prodavca), traže druge države koje su u ovom poslu oštećene i koje državni šibicari takođe smatraju prijateljskim. Baš  zahvalno i prijateljski.

Takođe, interesantno je da su pomenute države podnele tužbu. One nisu tražile mišljenje suda.

I opet predviđam, iako nisam vidovit, da će države tužioci dobiti spor. I opet takođe mi se javlja da će naknada biti plaćena iz budžeta.

Na osnovu trećeg primera vidi se da se srpski državni šibicari odnose prema sebi kao prema Americi, pošto i sebi i njoj neštedimice daju, odnosno da sebe smatraju Amerikancima (ili bar Evropljanima).

San srpskih šibicara je da postanu američki (ili bar evropski) šibicari.

To opet znači da srpski državni šibicari koji žele da su američki (ili bar evropski), šibicare ovaj narod, koji kako je već rečeno smatraju ruskim.

Oni bi da Srbe (jer su mali Rusi) uzmu Rusi, a Srbiju (jer je mala Amerika) Amerikanci.

Velika je Rusija, dumaju oni, ima u njoj mesta za Srbe. Mala je Amerika, razmišljaju oni (a što misle to i rade), uz ovaj jedan region koji je otela, državni šibicari žele da joj poklone i ostalih šest. Ako već Rusija ne može da se smanji, neka se uveća Amerika.

I zamislimo sad jednu sasvim nestvarnu situaciju, u nestvarnoj državi, da pravi šibicari varaju one koji ih štite i obaveštavaju o dolasku policije, a policajce od kojih su dobijali šamare i pendrečenje, dočekuju sa prijateljskim osmehom, i sa osmehom i zahvalnošću daju veliki deo plena.

I zamislimo takođe jednu sasvim stvarnu situaciju, u stvarnoj državi, kada državni šibicari varaju i potkradaju državu koja štiti državni integritet države u kojoj državni šibicari ordiniraju, a  veliki deo plena sa osmehom i uživanjem poklanjaju državi koja sve čini da država šibicara nestane. Taj plen šibicarenjem uzimaju od sopstvenog naroda.

Prva situacija je nerealna, jer šibicari nebi opstali pošto bi zbog siromaštva umrli od gladi, a takva država  ne postoji.

Druga situacija je realna, jer šibicari opstaju i bogate se, a takva država postoji.

U njoj živimo.

U njoj državni šibicari šibicare sopstveni narod držeći na dlanu  umesto kuglice od staniola, mehur od sapunice, govoreći voljnim i nevoljnim učesnicima u igri u kojoj samo oni dobijaju, da je to grumen zlata koji su doneli iz obećane zemlje i kojim će svi napuniti džepove kad stignu tamo.Dokaz je tu, svima vidljiv. I baš kao pravi šibicari, imaju one koji im pomažu u ovoj raboti tako što uveravaju posmatrače da je to pravo zlato. To rade mediji. Međutim, mehur može samo da se gleda. Ako ga neko dotakne, rasprsnuće se.

Mehur ima magičnu moć. Njime šibicari hrane gladne. Njime šibicari pune sopstvene džepove zlatom.

Šibicarenje se naziva još i vođenje odgovorne socijalne i državne politike, tranzicija, put koji nema alternativu, uspešna privatizacija, saradnja sa Istokom i Zapadom, vojna neutralnost i tako dalje. I ovaj je spisak je beskonačan, odnosno dužina mu dogovara dužini puta koji Srbija treba da pređe da bi ušla u EU .

Pa kada sledeći put vidite na ulici prave šibicare, pomislite koliko su časniji i pošteniji od ovih državnih. Pomislite da šanse za dobitak u igri sa njima ipak postoje.

Državni šibicari ne pružaju šansu. Oni uzimaju sve.