Dobri i loši momci ekonomske politike

Komentari koji se mesecima provlače kroz domaće medije stvaraju sliku manihejske podele na ekonomskoj sceni Srbije. Na strani „zla” je država koja prekomerno troši i tako podstiče inflaciju. Na strani „dobra” je Narodna banka Srbije (NBS) koja ispravlja i neutrališe greške fiskalne politike, izgarajući da spasi što se spasiti može. NBS izvanredno komunicira sa medijima i zaslužna je za ovako stvorenu sliku – nažalost, jednostranu. Uzroci sve većih ekonomskih nevolja primarno su u domenu monetarne politike.

Osnovni zadaci centralne banke su održavanje cenovne stabilnosti i stabilnosti finansijskog sistema. U ostvarivanju tih ciljeva, centralna banka ne može ignorisati probleme u vezi sa nezaposlenošću i privrednim rastom, platnim bilansom i spoljnim dugom. Čini se da NBS ove makropokazatelje zanemaruje, a da pri tome ne ostvaruje ni svoj osnovni cilj – stabilnost cena.

Ako je borba protiv inflacije jedina mera uspeha, NBS je najneuspešnija banka u istočnoj Evropi. Od 2000. do 2007. godine, cene su u Srbiji ukupno porasle za oko 300 odsto. Na dalekom drugom mestu je Rumunija sa rastom cena od oko 162 odsto. U ostalim istočnim zemljama cene su u istom periodu porasle za manje od 50 odsto. Loša pozicija Srbije je gotovo nepromenjena i kada se spisak proširi zemljama bivšeg SSSR-a. Samo je u Belorusiji inflacija u poslednjih sedam godina viša od srpske.

U vođenju monetarne politike, NBS koristi dinar kao tzv. monetarno sidro. Vrednost dinara prema evru održava se na istom nivou, iako domaća inflacija stalno raste. Ovako (namerno) precenjeni kurs veštački obara uvozne cene i smanjuje inflatorni pritisak.

Precenjeni kurs podstiče uvoz, destimuliše i kažnjava izvoznike i razara platni bilans. Izvoz jedva da pokriva 46 odsto uvoza, pa se deo tog jaza mora pokriti prodajom imovine i zaduživanjem u inostranstvu. Katastrofalno stanje platnog bilansa jasno pokazuje svu besmislenost održavanja stabilnog kursa, u ambijentu u kome domaća inflacija višestruko premašuje inflaciju u zemljama sa kojima Srbije trguje.

Precenjeni kurs deformiše i cenovnu strukturu i šalje loše signale investitorima. Iskazano u evrima, u Srbiji je sve skupo. Pogotovo je skupa radna snaga koja Srbiju čini neatraktivnom za ulaganja. Nizak nivo investicija u nove industrijske pogone, pogotovo u proizvodnju za izvoz, to jasno pokazuje. Stabilnost valute je uvek poželjna, ali ne može biti zamena za stabilnost cena, a još manje može biti cilj monetarne politike po sebi.

„Jaki” dinar je valuta koju niko ne želi i u čiju vrednost malo ko veruje. Građani štede u devizama, a bankarskim tržištem dominiraju indeksirani krediti sa valutnom klauzulom. Oko 80 odsto kredita datih građanima je indeksirano. Poređenja radi, u Češkoj je indeksirano svega 15 odsto. Stepen indeksacije kredita u tranzicionim zemljama je merilo nepoverenja u domaću valutu. Kroz sveopštu indeksaciju finansijski sistem gubi fleksibilnost koja je osnovni razlog postojanja domaće valute.

Indeksiranjem kredita banke prevaljuju kursni rizik na neukog dužnika, izlažu ga riziku koji on ne ume da sagleda i od koga se ne može zaštiti. Zbog toga se u Srbiji krediti uzimaju lakomislenije no što bi se smelo, a banke ih, zaštićene valutnom klauzulom, odobravaju i tamo gde to ne bi radile kada bi one snosile kursni rizik. Finansijsko tržište je nedopustivo podređeno interesima banaka, na štetu građana i privrede.

Upravo indeksirani krediti vezuju ruke srpskim vlastima i sprečavaju devalvaciju koja je nužna i neizbežna. Devalvacija bi smanjila kupovnu moć građana koja je nerazumno uvećana precenjenim kursom i za koju nema pokrića. Prilagođavanje novom kursu je proces koji traži vreme i žrtve, ali daje rezultat – deficit trgovinskog bilansa se smanjuje, usporava se rast spoljnog duga i dolazi do povećanja proizvodnih investicija i zaposlenosti. Kratkoročno, devalvacija je uvek traumatična, a u uslovima kredita sa deviznom klauzulom ona je gotovo katastrofična. Veliki deo privrede i građana više ne bi mogao uredno da vraća kredite, likvidnost bankarskog sistema bi bila ugrožena, a vlast ozbiljno uzdrmana.

Ovaj scenario će Srbija teško izbeći, a i njegovo odlaganje postaje sve komplikovanije.

Privatna potrošnja je osnovni generator inflacije u Srbiji. Kako se bez devalvacije privatna potrošnja ne može ozbiljnije smanjiti, insistira se na smanjivanju javne potrošnje i suzbijanju tražnje koju kreira država. Budžetska sredstva se svakako mogu trošiti mnogo racionalnije, ali je prostor za „spasonosno” smanjivanje javne potrošnje mnogo manji nego što se sugerira. Mit o prekomernoj javnoj potrošnji ponajviše služi da sakrije probleme i nemoć monetarne politike.

Istini za volju, pozitivnih pomaka ima. NBS pokušava da merama monetarne politike smanji zaduživanje građana. Istovremeno, NBS želi i da vrati dinar na scenu, stimulišući zaduživanje bez valutne klauzule. Sve ovo je, bojim se, premalo i prekasno. Ako je za utehu, veliki broj tranzicionih država od Baltika do susedne Rumunije ima slične monetarne muke kao Srbija, a i dobar deo Latinske Amerike počinje da posrće pod njima. U inostranim stručnim krugovima to provocira živu debatu i preispitivanje vladajućih monetarnih dogmi. Početak mandata nove vlade je dobar trenutak da se i u Srbiji konačno otvori ozbiljna rasprava o monetarnoj politici.

 (Politika)