Đilas protiv Đilasa

U Utisku nedelje (5. 2. 2012. god.) Dragan Đilas je nehotično izrekao teške optužbe protiv sebe, govoreći o tzv. „Bus plus“ i mostu preko Ade, tako da je postao sam sebi najljuća opozicija.

Bus plus

Iz izjava samog Đilasa smo saznali:

1. da cena instaliranja celog sistema košta 12 miliona evra,

2. da je na tenderu pobedila renomirana kompanija iz Turske u konzorcijumu sa domaćim pravnim licima,

3. da je procenjeni prihod za izvođača 600 hiljada evra mesečno (8% od prihoda),

4. da je ugovor na 10 godina (sa pravom otkupa posle pete godine),

5. da GSP nije imao priliku da sam instalira takav sistem,

6. da je subvencija za GSP za 2012. godinu 100 miliona evra (već odranije bilo kao informacija u javnosti) i da to čini 15% budžeta Grada.

Voditeljka, naravno, nije iz svega ovoga izvukla nikakve zaključke, pa ću ja sada to učiniti radi javnosti, koja ne mora imati ni volje ni strpljenja za analize, ali koja je svakako zainteresovana da sazna činjenice i posledice ovakvog poslovanja Beograda.

Ako su Turci međunarodno renomirana kompanija za ovu vrstu posla, šta će im bilo ko u konzorcijumu? Samo Turci imaju reference. Pobede na tenderu i uzmu evenutalno kao svoje podizvođače domaća privredna društva, radi uštede u realizaciji jednostavnijih tehničkih poslova.

Očigledno da su bili svesni da ne mogu da pobede na tenderu, ako nisu u konzorcijumu sa tačno određenim subjektima, koji u toj vrsti softvera i instaliranja celokupnog sistema nemaju nikakave reference.

Biće veoma zanimljivo videti kako se deli novac među članovima konzorcijuma. Sigurno će više od polovine prihoda pripasti domaćim subjektima, bez ikakvog vidljivog razloga. A zatim će biti zanimljivo dalje pratiti tokove novca.

Za ceo sistem će za 10 godina GSP platiti Turcima 70 miliona evra. Od toga, kako saznajemo, 12 miliona košta sam sistem i da pretpostavimo da održavanje sistema košta milion godišnje (a ne košta) to je još 10 miliona, dakle ukupno 22. Zbog čega se plaća razlika do 70 miliona?

Samo ta razlika je oko 50 miliona evra. Lavovski deo od tih 50 miliona će izvesno pripasti srpskim članovima konzorcijuma, bez ikakve vidljive ekonomske logike i zakonitog poslovnog opravdanja. Pedeset miliona.

Na primedbu koju je Đilas čuo od ljudi iz GSP, da su oni mogli da instaliraju isti takav sistem za 12 miliona evra, on im je rekao: „Odakle mi 12 miliona?“ Da nije istinito, bilo bi smešno.

Pa, po ceni otplate od istih tih 600 hiljada evra mesečno koliko se plaća Turcima, Grad bi za manje od dve godine vratio kredit od 12 miliona evra. Dalje održavanje bi vršio GSP i ušteda za građane bi, za period od 10 godina, bila oko 60 miliona evra.

Uzgred, razvili bismo domaću pamet, izgradili sopstveni softver i dalje bili sposobni da ponudimo svoj proizvod drugima.

Istovremeno nas Đilas obaveštava da su planirane subvencije za isti taj GSP 100 miliona evra za 2012. godinu i da je zbog toga bilo neophodno racionalizovati taj sistem, a što se postiže na ovaj način. Ajmo sad polako.

Prvo, kako nema 12 miliona koji bi se vratili za manje od dve godine, a ima 100 miliona bespovratno.

Drugo, šta je struktura tih fantastičnih 100 miliona? Prosto rečeno, ili se Đilas bavi teškom demagogijom, na taj način što građani Beograda plaćaju mnogo manju cenu prevoza od stvarne cene i time kupuje njihove glasove preko poreskih prihoda svih građana Srbije i zaduživanjem njihove dece i unuka, ili neko u Beogradu mnogo krade, pa iako građani plaćaju realnu cenu nastaje razlika od 100 miliona.

Treće, kako to Đilas upravlja sistemom da bi došao u situaciju da mu je za GSP potrebna subvencija od 100 miliona?

Četvrto, šta je čekao do četvrte godine mandata da bi se setio da utegne sistem i učini ga racionalnijim? Pa, u prvoj godini je morao da naloži rukovodstvu GSP da instalira sistem koji bi doveo do ušteda.

Peto, kao to da je tih 100 miliona 15% budžeta Beograda? Na taj način je Đilas nehotično priznao činjenicu da budžet Beograda ima realnu naplatu od nekih 670 miliona evra (a i to je pitanje), a da je sve do planiranih preko 900 miliona evra u 2012. godini za budžet, u stvari dalje zaduživanje Grada. To dalje znači da je, u najpovoljnijem slučaju po nas građane, deficit budžeta fantastičnih 26%.

Na kraju ovog dela, jedno retoričko pitanje: Kada sve ovo proizlazi iz navoda samog Đilasa, zamislite šta bi se videlo kada bismo imali pristup svim dokumentima. I svim troškovima budžeta. I svim javnim preduzećima Grada. I svim tenderima.

Most

O mostu samo ukratko.

1. saznali smo da je cena mosta sa 120 otišla na 140 miliona evra „zbog nekih nerešenih imovinskih odnosa zbog kojih smo morali da plaćamo penale“,

2. da je tačno da će sa pristupnim putevima cena mosta biti preko 400 miliona evra,

3.- da je tačno da je ceo most saobraćajno besmislen dok se ne izgradi tunel ispod Senjaka i bulevar do Rakovice, koji iznosi nisu uračunati u ovih 400 miliona evra.

Dakle, odmah smo za penale potrošili neverovatnih 20 miliona evra. Da ne postavim jeretečko pitanje, kako je uopšte dobijena građevinska dozvola, a da prethodno imovinsko-pravni odnosi nisu bili rešeni.

Ono što Đilas nije rekao, jeste činjenica da su sve izrečene cifre bez iznosa koji se ima platiti na ime poreza. Pa dakle, prava cena mosta sa pristupnim putevima zaista iznosi pola milijarde evra.

Smisao mosta je u tome da se rastereti Gazela i omogući brža prohodnost saobraćaja.

Za pola milijarde evra mogli smo da više rasteretimo saobraćaj preko Gazele na taj način što bismo izgradili most na sadašnjem mestu železničke stanice, a od razlike u ceni koštanja tog mosta i pola milijarde evra smo mogli:

- da završimo novu železničku stanicu i izmestimo staru,

- sami izgradimo most preko Dunava umesto Kineza,

- završimo obilaznicu oko Beograda.

Kad se završi celokupna potrebna saobraćajna infrastruktura neophodna za funkcionisanje mosta preko Ade, cena će se približiti celoj milijardi evra. Šta smo sve mogli da uradimo od tih dodatnih para, sami zaključite.

Ovde samo ističem neverovatnu drskost sa kojom se od nas zahteva da se divimo što je za pola milijarde evra uopše nešto izgrađeno i da sa oduševljenjem iščekujemo kako će nas i našu decu i unuke, za izgradnju tunela ispod Senjaka i bulevara do Rakovice, zadužiti za dodatnih više stotina miliona evra, bez kojih investicija je postojeći most saobraćajno potpuno besmislen.

O tvrdnji kako nije moguća korupcija u poslu koji nadgledaju EBRD i Evropska investiciona banka, drugom prilikom.

Tako je Đilas, u emisiji u kojoj je trebalo da briljira, postao sam sebi oštra opozicija, a da toga nije bio ni svestan. Ja čak verujem da se on okružio ljudima koji su mu svi od reda čestitali kako je u emisiji bio fenomenalan. Tako to uvek biva. Pred kraj.