Daleko je (deset godina) Sunce

Srbija je na dobrom putu. Ukazuje nam se konačno Sunce, posle odlično pređenih etapa (sve prodali, još više se zadužili i ništa konkretno nisu završili), u zadnjih deset „postmilosrdnih“ godina, Od petooktobarskih „samo skinite Slobu“, preko Živkovićeve 2007, Đelićevih „od 2010. do 2014“, pa do Vudsvortove 2017, sada konačnio znamo, sa najvišeg mesta, kad ćemo moći da odahnemo. Predsednik Tadić nam je izložio plan za sledećih deset godina, kada ćemo najzad postati stabilna, prosperitna, (ako bude u modi) gotovo komunistička zemlja u okviru EU.

A sve je počelo da liči na Domanovićevo vreme. Predsednički izbori početkom 2008. obilovali su, kako to dolikuje, lepim obećanjima. Prvo je Tadić rekao da će zaposliti 500.000 besposlenih, onda je Dinkić obećao 1000 eura vredne akcije,uz jedan mali uslov – da se prethodno upišete u biračke spiskove i naravno glasate za njegovog favorita. Oni koji malo vole da čitaju između redova posumnjaše da nešto tu nije najjasnije, kad Predsednik u predizbornoj kampanji izjavi da mi(narod), još ne znamo šta se iza brda valja. Sad znamo da je on znao šta se valja i BRIK i KRIZA. Lepo što je on znao, no bilo bi lepše da je to podelio sa svojim narodom. Nažalost, nije mogao jer nije imao alternativu, izgubio bi izbore. Onda je za sledeće majske izbore smanjio broj buduće zaposlenih na 200.000, valjda zato što je onih 300.000 od januara do maja zaposlio. Kad je već svima bilo jasno da to nije dovoljno za „nema alternativu“ pobedu, a bogami i da bi Solana mogao mirno da spava Đelić potpisa Sporazum, a EU natera Fijat da svašta izobećava (200.000 vozila 2008, 2009, 2010, 2011...).

Ni to ne bi dosta. Prebrojaše se glasovi i Dačić posle brzometne šetnje Evropom (Moskva, Atina, Lisabon), verovatno da zametne tragove, odluči da je pobednik dotadašnji gubitnik, a pogotovu Đilas. Osmeli se tada i Đelić da kaže da su oni(vlast) znali za krizu, al` opet nisu smeli da kažu, jer da su rekli, ni Dačić im ne bi pomogao da pobede, kako bi Srbija ostala na dobrom putu. Na tom dobrom putu naravno, glavna razvojna šansa bila nam je ta kriza koja sve kosi. E što se ona posle pokazala kao glavno opravdanje, što je za sve ona baš kriva, pa nisu valjda krivi Dinkić i Đelić. Kako mogu glavni krivci biti oni koji su ispod kapetanovog šinjela tek nazirali šta se napolju dešava?

Onda nas snađe zlo nad svim zlima! Udruženi u zbijenim redovima i zavrnutih rukava, Tadić, Tomica i ostali privedeni na vakcinisanje pokazaše kako se i životom brani otadžbina. Ceo svet u panici. Zabranjujemo sve skupove, pogotovo radničke, sirotinjske a naravno pre svega partijske, jer mogu da nam pokose naciju (vlast). U situaciji kad je zbog novog gripa postalo neizvesno da li će se Zemlja i dalje okretati od istoka ka zapadu, naši hrabri državni čelnici postarali su se da uz svu moguću medijsku pompu dokažu da je vakcinisana Srbija i dalje na dobrom putu. To su namerno hteli da nam ospore oni namćori iz MMF-a, koje smo pozvali da nas obiđu, iako nam njihove pare (koje štampaju u neograničenim količinama) nisu potrebne. Onda su nam, iako smo znali da su gotovo lažne (kako ih samo fabrikuju!) zatrebale, ali samo do visine koje zapadne banke imaju u novcu kod nas, za ne daj bože. Za MMF i Svetsku banku smo smislili dobre dokaze da nisu u pravu kad sumnjaju u nas, i da nam novo zaduživanje treba samo radi razvoja, a sigurno ne zarad opstanka na vlasti. To što smo im pre neku godinu vratili dugove bio je samo sjajan taktički potez da zbunimo protivnika. Sad moraju da nam daju mnogo više, iako ustvari nama to ne treba, jer komercijalne banke u Beču novac više daju i pod boljim kamatama (za njih) i pogotovu ne dave nekim tamo uslovima i pregovorima. (Pre)zadužismo buduće generacije, kojima smo uspeli i da isprodajemo generacijsko nasleđe no sigurno ostadosmo na dobrom putu.

Napada malo snega na Kopaoniku i hitno da ne propadne skijaška sezona, okupi se vlast, novinari svih boja, privreda (njeni ostaci), privrednici (iz kluba), i naravno struka (bar tako oni kažu za sebe), i opet se pokaza da smo na dobrom putu (ovog puta stazi). Skijaški velemajstori slaloma i ostalih privrednih kapija u magli pokazaše svu silu novih ideja, predloga i poruka mirnom i sitom narodu Srbije. Prosto je bilo zadovoljstvo slušati i gledati umne sede, prosede, i po neku ofarbanu glavu kako nas ubeđuju da to što su do juče govorili i radili ustvari nije bilo dobro, jer smo uništili finasijski sektor, proizvodnju, vojsku, obrazovanje, poljoprivredu, i sasvim izvesno, budućnost sledeće generacije koja će njihova zaduživanja morati da vraća. Da sada nema milion gladnih u poljoprivrednim mogućnostima bogatoj Srbiji, i 30.000 dece koja za sutra nemaju obezbeđena tri obroka, na kome bi sada vlada pokazala da, u stvari ona zna kako se opet nalazi dobar put? Seljaci sa rubnih područja gradova moraju da stražare kako bi od gladnih štitili prinose, s kojima i oni sami jedva mogu da nekako žive. Vlade su rasturile (otpustile) stotine hiljada radnika sa sve njihovim sindikatima, sveli ih na statističke greške koje ne mogu da uzdrmaju ni pravi put, a kamoli vlast. No za to vreme uspeli su da naprave (odneguju) desetak velikih superkapitalista, tako da sada kad nekog od njih uhvati devizno dinarski nazeb, cela Srbija, a pogotovo vlada, mora da im dâ novčanu infuziju, jer od njihovog poslovanja zavisi sudbina bar dvadesetak hiljada radnika(!), a pogotovo vlast. Za onih zvanično 700.000 bez posla, uostalom nije ni važno, jer su ionako glasali za promene. Naravno vladajuća koalicija i pogotovo vlada, zaključili su da je sadašnje stanje u stvari vrlo korisno za Srbiju, jer oni sada znaju gde su grešili. Obećali su da će nas još zadužiti kako bi nam pokazali da znaju kako se zemlja uspešno izvlači iz krize. To što gotovo svaki ministar u vladi ima svoju koncepciju kako dalje biti na dobrom putu (opstati na vlasti) nije važno. Svojim sposobnostima malo su zavaravali svetske centre (ne)moći, a pogotovo građane Srbije, što se pokazalo dobro kad smo zaredom počeli da postajemo strateški partneri našim stubovima spoljne i pogotovo unutrašnje politike. Naši na brzinu izgrađeni stubovi spoljne politike prosto bivaju oduševljeni što zemlja veličine osrednje zapadne kompanije uspeva da bude strateški partner i EU, i Rusije, i Amerike, a pogotovo Kine. Iz toga će proizaći sigurna potvrda građanima Srbije da smo i dalje na dobrom putu, koji će ipak da se po Tadićevim rečima produži za sledećih deset godina. No šta je to za naše građane pune neskrivene nade i entuzijazma, kad će konačno vođeni sigurnom rukom kolo(Vođe) uploviti u mirnu EU luku. A onda zamislite dosadni TV Javni servis na kome u Nedeljnom popodnevu sede Tadić, Đunić, Živković, Koštunica, Čeda, Velja, Korać, Čović, Labus, Mićunović, Dinkić, Đelić, Cvetković, Dačić, Palma, Janjušević, Vlahović, Kolesar, Dana, Mišković, Tomica, Kostić, Zečević, Beko, Drakulić, Pajtić, Pitić, prisećaju se svojih doprinosa dobrom putu, i očekuju da gledaoci slanjem najniže jedinstvene ocene proglase moralnog pobednika koji će dobiti prvog „fijata“ proizvedenog te godine u Kragujevcu.

A Sunce polako zalazi i jedva čeka da sutra opet osvetli put prelepoj zemlji u kojoj svako daje prema mogućnostima, a dobija prema potrebama. Svaka sličnost sa Predsednikovim planom ili predizbornim sloganom vladajuće koalicije slučajna je.