Da li preti kolaps bankarskog sistema u Srbiji

Proces propadanja i ekonomskog kolapsa u Sjedinjenim Američkim državama krenuo je od investicionih banaka koje su bankrotirale iz dva razloga: jedan razlog je preterana trgovina rizičnim, sekundarnim, hipotekarnim hartijama od vrednosti, a drugi razlog je pad poverenja u bankarski sistem nakon naglog pada cena akcija u Njujorku. To je prouzrokovalo masovno povlačenje depozita iz banaka u SAD. Pored dva glavna navedena problema, ključ problema je bio i između ostalog u tome što su plasmani banaka bili duži od rokova vraćanja uzetih kredita, pa ni banke međusobno više nisu odobravale jedna drugoj kredite, jer se pojavilo mnogo takvih koji su tražili kredit za refinansiranje dugova. Stalo je odobravanje kredita, banke nisu imale kome da odobre nove kredite. Nakon kolapsa najvećih banaka, kriza se sa bankarskog prelila na realni sektor privrede.

U Srbiji je situacija drugačija i rekao bih za nijansu povoljnija, mada ne u potpunosti povoljna. Procenjujem da će se kriza u Srbiji, u delu koji se tiče stabilnosti banaka, kretati u suprotnom smeru u odnosu na Ameriku – prvo će krahirati privreda, a potom banke. Strane banke koje imaju svoja predstavništva u Srbiji, ćerke banaka, nisu trgovale rizičnim hipotekarnim obveznicama (sem Societe Generale). To doduše ne znači da bankarski sistem u Srbiji  nije ugrožen, i da ne može doći do propasti banaka. Pošto su se ekonomski „stručnjaci“ usaglasili da ugase domaće banke, iako neosnovano jer su te banke raspolagale pozamašnom imovinom iz koje su se mogla naplatiti nenaplativa potraživanja i gubici, banke koje danas rade u Srbiji posluju i osnovane su po Zakonima države Srbije, ali nisu naše u smislu porekla svog kapitala već dominantno strane. Kako je navedeno neosporno, bankarski sistem u Srbiji je, u dobroj meri, određen „zdravljem“ matica samih banaka u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Grčkoj, čijim su kapitalom i osnovane.

Objektivni ekonomski analitičari nisu gledali blagonaklono na rasprodaju i gašenje domaćih banaka a pokazaće se da su njihove kritike samouništavanja domaćeg bankarskog sistema, bile opravdane. Navedeno možemo potkrepiti činjenicom da su banke u periodu od oktobra 2008. do početka 2009. god., u inostranstvo prebacile preko 600 miliona evra, što na ime vraćanja kredita uzetih od matica po povoljnijim kamatnim stopama nego kod nas, što na ime pomoći matičnim filijalama u inostranstvu da što lakše prebrode finansijsku krizu. Narodna banka Srbije je u više navrata pozivala strane banke, pretežno Austrijske, da ne povlače novac iz Srbije, da ga ne prebacuju u inostranstvo, kao i da ne smanjuju obim kreditnih aktivnosti u odnosu na decembar 2008. godine. Zašto vlasti pozivaju strane banke da ostanu u Srbiji, da zadrže nivo kreditiranja, i istovremeno izdvajaju pomoć bankama od 40 milijardi dinara, ako je banakrski sistem u Srbiji najstabiliniji u regionu, kako oni u to svakodnevno uveravaju građane Srbije. 

Bankarski sektor ima ukupan gubitak veći od pola milijarde evra. Prema navodima iz statističkog biltena NBS, građani su sa štednje povukli 1,13 milijardi evra u periodu od septembra do decembra prošle godine, dok su banke imale gubitak na vrednosti kapitala od 572 miliona evra. Vrednost ukupne pasive bankarskog sektora u Srbiji, usled obezređivanja njenog dinarskog dela i pojačanog povlačenja deviznih depozita, smanjena je. Do današnjeg dana, mala količina raspoloživog novca građana Srbije vraćena je u banke na štednju. Postavlja se pitanje gde je onda ostatak štednje građana Srbije ako nije u bankama?

U Beogradu se, kao ni u većim gradovima širom Srbije, u bankama ne mogu naći slobodni sefovi. Banke su prinuđene da naručuju nove količine sefova za potrebe građana. Možda su građani, poučeni iskustvom piramidalne štednje kod Dafiment i Jugoskandik banke odlučili da svoju štednju sklone iz banaka na vreme, pre nego što im se desi još jedno propadanje njihovih štednih uloga.

NBS je u proteklom periodu preduzela određene korake u pravcu „stabilizacije“ deviznog kursa i jačanja likvidnosti banaka. Te mere podrazumevaju da obavezna rezerva za banke od prikupljenih sredstava od privrede i stanovništva iznosi 45 odsto, da višak devizne likvidnosti ostane u Srbiji a ne da se koristi za zaduživanje u inostranstvu, kao i smanjenje neto otvorene pozicije sa 20 na 10 odsto. Poslednji potezi Narodne banke Srbije usmereni su na smanjenje referentne kamatne stope. Ekonomisti će se složiti da je smanjivanje referentne kamatne stope (primarne eskontne stope) neophodna mera, jer je referentna stopa od 17,75 odsto koliko je iznosila do nedavno, nepristojno bila visoka. Međutim, pitanje na koje relevantni državni organi ne daju odgovor, jeste koji je cilj snižavanja referentne kamatne stope!? Ako Centralna banka cilja na to da će krediti u Srbiji postati jeftiniji, na način što će banke sniziti svoje aktivne kamatne stope (stope na plasmane), to je potpuno pogrešno uverenje nadležnih u Narodnoj banci Srbije, jer u trenutku kada svetske kamatne stope padaju, banke u Srbiji podižu svoje marže i time nadoknađuju pad baznih kamatnih stopa – EURIBOR; LIBOR.

Ako bi se pak, desilo čudo i banke snize cene svojih plasmana, i krenu u masovno odobravanje kredita, bez žiranata i učešća, može da se dogodi scenario vrlo sličan scenariju koji su primenile banke u SAD, pa su sada na rubu propasti. Naime, u situaciji kada plasmani banaka postaju primamljivi kroz snižavanje kamatnih stopa, građani Srbije bi, zbog oskudice novca u svojim novčanicima, mogli drastično da povećaju svoju tražnju za kreditima, i time će, osim povećane kreditne aktivnosti banaka (što njima naravno pogoduje) biti povećana i količina novca u opticaju što automatski vrši dodatni jak pritisak na inflaciju. Usled povećane raspoloživosti novca, građani će povećati tražnju za proizvodima i uslugama stranog porekla pretežno i u velikoj meri zastupljenih na našem tržištu (jer je domaća proizvodnja zamrla). To će dati pozitivan signal uvozničkom lobiju da još više vrši pritisak na svoje lobiste iz stranih kompanija da usled povećane tražnje, još više svojih škart proizvoda izvoze na naše tržište. Srbija bi više uvozila proizvoda i usluga, što znači pad deviznog kursa odnosno jačanje vrednosti domaće valute – doduše veštački. Ako dinar apresira (ojača), ponovo će doći do povećanog uvoza inostrane robe i usluga što povećava spoljnotrgovinski deficit Srbije (koji trenutno iznosi blizu 9 milijardi dolara). To znači da realni devizni kurs – devizni kurs korigovan za razliku u inflaciji u dinarima, apresira što pogoduje sektoru usluga. Cene usluga rastu brže, pa će se više ponovo ulagati u sektor usluga nego u sektor proizvodnje. Povećani spoljnotrgovinski deficit će se morati regulisati opet preko ubrzane depresijacije nominalnog deviznog kursa i trošenjem deviznih rezervi pošto više nema potencijala za privlačenje svežeg kapitala preko rasprodaje preduzeća u Srbiji.

Pod uticajem svetske krize, zamrznute plate gube na svojoj vrednosti usled obezvređivanja vrednosti domaćeg novca, i to zbog rasta cena tih proizvoda koje oni u povećanoj meri kupuju. Građani jesu u prvom mahu potpomognuti od strane banaka, kroz odobravanje kredita, radi povećanja tražnje na tržištu što je uzrokovalo rast cena. Međutim, građani će se u situaciji kada se njihova kupovna moć smanjuje, češće opredeliti u krizi da imaju na stolu namirnice da prehrane sebe i članove svojih porodica, nego da vrate uzete kredite bankama. Tu nastaje problem za banke, jer one više nisu u mogućnosti da naplate od građana odobrene im kredite. Kao posledica ne mogućnosti naplate rata kredita, banke mogu upasti u krizu solventnosti.

U narednom vremenskom periodu, sasvim je izvesno, kupovna moć građana će dodatno opasti pošto se najveći udar krize očekuje početkom jeseni – u septembru. U prvom redu, kupovna moć će opasti zbog rasta cena koji prouzrokuju rast inflacije, zamrzavanje plata i penzija na nivou 31. decembar 2008. god., akcize na gorivo, cigarete i slično. U toj situaciji, građani koji su uzeli kredit neće biti više u mogućnosti da ga vrate, a oni koji se nisu zadužili kod banaka to neće činiti ni u narednom vremenskom periodu, bar ne dok traje kriza. Kome će banke odobravati kredite, od kojih inače opstaju, i ako građani povlače svoje štedne uloge na bazi kojih banke posle odobravaju kredite!?

Banke u Srbiji su u ogromnom obimu odobravale kredite preduzećima, čiji računi su sada blokirani. Uzimajući u obzir bonitet preduzeća, tražioca kredita, pretpostavlja se da su banke, da bi odobrile kredit, tražile u zalogu opremu preduzeća. Zbog svetske ekonomske krize koja se prelila u Srbiju, od oktobra prošle godine do aprila 2009. godine, blokirano je oko 25 hiljada računa preduzeća. Preduzeća više nisu u mogućnosti da vrate uzete kredite. Bankama preostale zaloga ili hipoteka koju mogu prodati na tržištu da bi pokrili odnosno nadoknadili gubitak po osnovu ne naplaćenih potraživanja od svojih klijenata preduzeća. Međutim, u uslovima svetske krize, kada MMF preporučuje Vladi Srbije mere koje direktno utiču na smanjenje agregatne tražnje, na tržištu nema ko da kupi zaloge i hipoteke koje bi banka ponudila na prodaju. Takođe, ako se uzme u obzir da je od 398 miliona evra potencijalnih odobrenih subvencionisanih kredita čak 374 miliona evra zatraženo za likvidnost preduzeća, jasno je da je privreda Srbija na izdisaju. Postavlja se i nameće logično pitanje kako će banke naplatiti odobrene kredite preduzećima? Sada se vraćamo na ključ problema u bankarskom sistemu kod nas. Privreda je krahirala, banke nemaju kome više odobriti velike sume kredita, i lako može doći do stavljanja katanca na vrata pojedinih banaka.

S druge strane, uprkos pozivima NBS i organizovanim sastancima sa predstavnicima stranih banaka u Srbiji, sa ciljem da se banke obavežu da ne iznose devize iz zemlje, nema naznaka, bar za sada, da bi banke to mogle da prihvate. Kriza se zahuktava i kod nas i u svetu, pa nije isključeno da bi još neka strana banka mogla da propadne, pa bi pomoć, ne mareći za tržište na kojem se nalazi, mogla upravo tražiti od njihove banke ćerke. Ako se to desi, ponovo će doći do manjka deviza na deviznom tržištu. Sa politikom fluktuirajućeg deviznog kursa, kada se devizni kurs određuje na osnovu ponude i tražnje deviza uz povremene intervencije Centralne banke, monetarna vlast ne može da obeća i garantuje neki zacrtani nivo deviznog kursa. Upravo iz ovih razloga, razloga povećanog deviznog rizika, deluje malo verovatno da bi se banke mogle odlučiti da svoje kredite koje su odobrile klijentima, a vezane su sa valutnom klauzulom, pretvore u dinarske kredite. Takav potez banaka bi bio dosta rizičan i time bi banke same sebe svesno dovele u nelagodnu poziciju.

Biće iznenađujuće ako u narednom periodu ne bude kolapsa banaka, verovatno u svakoj zemlji u regionu. Srbija sigurno neće biti izuzetak od toga, jer je isti model ekonomije primenjivan u svim zemljama „Zapadnog Balkana“. Na ovu opasnost ukazuje i savetnik guvernera Hrvatske Centralne banke, Evan Kraft. U periodu koji dolazi, postoji opasnost da će male banke propasti jer neće moći igrati tržišnu utakmicu sa velikim i jakim finansijskim igračima - bankama. Doći će do akvizije ili spajanja, a jedna od mogućnosti je i podržavljenje banaka što je kod nas gotovo isključena opcija jer nismo dovoljno finansijski jaki kao država.

Građani Srbije, razmislite da li je sigurno držati svoju mukom stečenu deviznu štednju, u bankama koje posluju u Srbiji, koje uzgred da napomenem privlače špekulativni kapital kroz kupovinu repo hartija od vrednosti, oplode špekulativni kapital i brzo ga povlače iz Srbije kada procene da je za to najpogodnija situacija. Ozbiljna su iskušenja pred nama, kada moramo igrati pametno. Zato budite taktični i oprezni pre nego što se odlučite da svoju štednju date nekome na čuvanje.