Da li podela vlasti u Srbiji znači da niko nikoga ne sluša?

Jedan dopis Ministarstva pravde ustalasao je javnost u Srbiji. Ministarstvo ekonomije je 16. marta uputilo Ministarstvu pravde dopis u kome se preporučuje Vrhovnom sudu i okružnim sudovima prekid svih suđenja i zamrzavanje izvršenja pravosnažnih sudskih odluka iz domena radnih odnosa u narednih šest meseci do godinu dana. Ministarstvo pravde je taj dopis prosledilo Vrhovnom sudu, a on će ga u skorije vreme proslediti okružnim sudovima.

Kakve su reakcije na ovaj dopis? Većinom negativne. Društvo sudija Srbije saopštilo je da je dopis Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i Ministarstva pravde pokušaj „protivustavnog uticaja i mešanje u rad sudstva”. Sudije, izgleda, bolje od medija znaju za sudbinu dopisa i u svom saopštenju tvrde da je dopis prosleđen svim sudovima, što ocenjuju kao pokušaj otežavanja i onemogućavanja građanima da obezbede sudsku zaštitu svojih osnovnih prava iz radnog odnosa.

I bivše sudije Vrhovnog suda, Zoran Ivošević i Jelisaveta Vasilić dele mišljenje Društva sudija i u svojim izjavama za dnevni list „Blic“ ističu da je ovaj dopis direktno mešanje izvršne u sudsku vlast, da je on protivzakonit i da se njime sudovima zabranjuje da obavljaju svoj posao, a radnicima onemogućuje da ostvaruju svoja prava. Oboje su zaprepašćeni činjenicom da je Ministarstvo pravde, suprotno svim pravnim principima, dopis prosledilo Vrhovnom sudu Srbije.

A šta kažu u Ministarstvu ekonomije? „Zahtev Ministarstva ekonomije da se suđenja i izvršenja sudskih odluka u vezi sa radnim odnosima zamrznu na 6 meseci do godinu dana, nema za cilj da na bilo koji način zakine prava bivšim radnicima koji tuže svoje firme, već da omogući onim radnicima koji sada rade da i dalje posluju“, tvrdi za dnevni list „Pres“ državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić. Kako on tvrdi, sam primer fabrike vagona u Kraljevu je dovoljan kao opravdanje za ovaj dopis. Jer tamo 200 radnika hoće da plene mašine na osnovu donesenih sudskih presuda za neizmirene zaostale plate iz '90-ih godina. Tom plenidbom bi 2000 radnika ostalo bez posla, a država bi bila uskraćena za prihod od izvoza vagona u visini od 500000 dolara. Dopis, prema Ćiriću, nije protivzakonit, donesen je u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o privatizaciji i nije obavezujući, već je pre svega preporuka sudovima. Ovaj dopis se odnosi na privatna i društvena preduzeća, na privatizovana u kojima radi 100 000 radnika, i ona koja se tek privatizuju, a u kojima je zaposleno oko 20000 radnika.

I tako sudije, i vodeći dnevni listovi u Srbiji „Pres“, „Politika“, „Blic“ u klin, a Ministarstvo ekonomije u ploču. Ipak, ono što najviše zaprepašćuje je to što kao da niko ne želi drugog da sasluša. Novinari i sudije ekonomistu Ćirića, a Ćirić sudije. Jer, kako drugačije tumačiti izjave sudija da se ovom preporukom „zabranjuje“ sudovima da rade svoj posao. Kao da je preporuka zabrana. Kao da oni moraju da poslušaju preporuku. Kao da hoće da kažu: mi ćemo se se držati zakona doslovno, ne interesuje nas ekonomsko okruženje, ni drugi radnici koji rade u fabrikama koje treba da izmire velika dugovanja. Tu kao da nema rasuđivanja i želje da se bar malo udovolji i drugoj strani. Da li će oni osećati odgovornost za 2000 radnika iz fabrike vagona u Kraljevu koji će ostati na ulici zbog potraživanja 200 radnika koji više i ne rade u toj fabrici. Ovde kao da se sudaraju pravo i pravda. Pravo ne mora da bude istovremeno i pravda, ako strogom primenom zakona oštetimo one koji su tu zbog zakona – ljude! Ne traži se i ne zahteva od sudova da ponište presude, već im se preporučuje da nađu mehanizme da se isplata potraživanja radnicima zamrzne. Tu je Ministarstvo, bar donekle, u pravu. To nam i primer fabrike vagona govori.

Ali gde u Ministarstvu ekonomije greše? U čemu bi trebalo da poslušaju sudije? Iako državni sekretar Nebojša Ćirić kaže da je dopis njegovog ministarstva donesen u skladu sa zakonima, to baš i nije skroz tačno. Ne mogu se suđenja, koja bi trebalo da se završe u hitnom postupku, a tiču se radnih odnosa, prekidati i posle nekog perioda nastavljati. To je protivno Zakonu o radnim odnosima. Primenom ove preporuke, bar u ovoj tački, oštetili bi se, ne samo radnici kojima poslodavac duguje plate, već i oni koji su dobili otkaz na nedozvoljen način ili bili žrtve šikaniranja na poslu itd.

I kada bi se sudski postupci prekinuli, ko garantuje da bi se oni nastavili? Da li bi oštećeni radnici posle nekoliko meseci pauze u postupku imali od čega da finansiraju sudske procese? Da li Ministarstvo priželjkuje da oni posle tog prekidanja suđenja odustanu od borbe za svoja prava? Zašto novinari ova tri ugledna lista ne slušaju sekretara Ćirića? Kao da su oni požurili da pošto- poto okrive Vladu za pritisak na sudstvo i na mešanje izvršne u sudsku vlast. Ali kao da nisu naučili lekciju da se ti pritisci dešavaju daleko iza očiju javnosti. Da je Vlada želela da zabrani sudovima da rade po zakonu, ona ne bi slala dopis koji bi mogao biti upotrebljen kao očigledan dokaz protiv nje, već bi sve išlo mimo papira i bez pisanih dokaza.

Šta je Vlada htela ovim dopisom? Ona je, na jedan dosta trapav način, htela da javnost i sudstvo ovim neobavezujućim dopisom obavesti na moguće probleme, ukoliko dođe do isplate potraživanja svim oštećenim radnicima po hitnom postupku. Nisu konsultovali pravnike u pisanju svog dopisa, otuda i delimično opravdan gnev sudija.

Šta nam je činiti? Neka sudovi uzmu u obzir ovaj dopis i neka se potrude da izmiravanje potraživanja, njihova dinamika i način isplate bude dogovoreno između poslodavaca i radnika. Brza naplata radničkih potraživanja bi mnoga preduzeća koja dobro posluju i donose državi prihode u njenu kasu, dovela do stečaja. Zato treba videti kojom brzinom i u kom vremenskom roku podmiriti oštećene građane. Ako je moguće i da se zamrzne isplata, ali, opet, sve prema njihovom dogovoru. Jer rešenje koje Vlada nudi, zamrzavanje isplate potraživanja na 6 meseci do godinu dana, je izlaženje u susret samo poslodavcima i prebacivanje tereta samo na radnike. Naravno, ni u kom slučaju ne prekidati započeta suđenja, jer bi to značilo rušenje pravnog sistema zemlje.

Ovo je kompleksno pitanje i svako uniformno rešenje, bilo to brza isplata svih potraživanja radnicima, bilo zamrzavanje svih isplata na 6 meseci, nije pravo rešenje. Rešenja u vezi sa isplatom radničkih potraživanja moraju se razlikovati od slučaja do slučaja, ako nećemo da imamo nove hiljade otpuštenih i gladnih ljudi na ulicama naših gradova. Nadamo se da do takvog scenarija neće doći.