Da li Krstić i MMF zadaju završni udarac?

Borio sam se i to je dovoljno.

Pobeda je u Božijim rukama.

Na vrata MMF-a kucaju samo one zemlje koje su na prosjačkom štapu. Zemlje kojima niko drugi ne želi da pruži kredit. Srbija, na sreću, ima mogućnosti za zaduženje u Kini, Rusiji i arapskom svetu. Ako Lazar Krstić krene sa MMF-om od početka, tada ne mogu da mu se pruže ni uobičajenih akademskih "15 minuta" u kojima treba da pokaže svoje umeće.

Nije nikakva tajna, ni novost da su ekonomija Srbije i državni budžet u dubokoj i dugotrajnoj krizi. Nešto ozbiljno treba da se preduzme posle nadristručne i pogubne ekonomske politike koju je godinama sprovodio Mlađan Dinkić sa svojim timom. O navedenom smo godinama pisali na stanicama ovog portala.[1] Zato ćemo se pozvati i u ovom tekstu na pojedine i ranije iznete stavove.

Budući ministar finansija Srbije Lazar Krstić predlaže zaključivanje sporazuma sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) još pre nego što je stupio na dužnost.[2] Takve izjave ne pružaju nade za bilo kakvo poboljšanje u ekonomiji Srbije. Da li se Lazar Krstić i MMF spremaju da zadaju završni udarac ekonomiji Srbije?

Sveže diplomirani studenti znaju da je neoklasična ekonomska teorija, na kojoj je utemeljen "genetski kod" MMF-a, svojevremeno pružila ubedljiv i koristan istraživački model. Ovaj neistorijski model viđenja kako funkcioniše ekonomska stvarnost prikazuje tržišni sistem u njegovom idealizovanom obliku. Takav model viđenja sveta pruža studentima ubedljiva, ali prevaziđena objašnjenja u relativno jednostavnim situacijama. U takvim slučajevima, tržište i cene robe i usluga slobodno prenose učesnicima sva potrebna obaveštenja i glatko dovode do ravnoteže na tržištu uz minimalne troškove i napore.

Na ovakvim osnovama, ekonomska politika (mešanje države u poslovanje) nije uopšte ni potrebna, a ni poželjna jer donosi nove ili pojačava postojeće prepreke za glatko funkcionisanje poslovanja. Uobičajeni, jednostavni, opšti i gotovo jedini savet onima koji vode ekonomsku politiku u situaciji tržišne privrede i onaj koji važi za svako doba je sledeći: odstranite sve prepreke za slobodno poslovanje na tržištu. Tržište uvek zna sve na najbolji mogući način. Ovakav savet opšte prakse koji sprovodi MMF upada u zamku da ista mera i savet svima i uvek odgovara najbolje (one size fits all). Nobelovac Stiglic kritikuje MMF uz sledeće napomene:

’MMF je jednostavno pretpostavio da se tržište brzo pojavljuje da zadovolji svaku potrebu, a u stvari, mnoge akrivnosti države nastaju baš zbog toga što tržište ne uspeva da ponudi osnovne usluge.’[3]

MMF je ponikao u doba kada je neoklasični model ekonomske politike bio preovlađujući ekonomski pogled na svet i doslovno ga je sprovodio od svog osnivanja. Specifičnosti svake pojedine situacije i promene tokom vremena bile su uglavnom zanemarene. Ovo se najbolje ogleda u programima "pomoći"’ koje je MMF pružao nesrećnim zemljama pretežno u Latinskoj Americi od 1980-ih godina. Različitost u nacionalnim institucijama, njihov kapacitet delovanja, stepen razvoja i specijalizacija u proizvodnji bili su gurnuti u stranu. MMF je imao svoj čvrsti način gledanja na stvari i to je strogo sprovodio.

Stiglic je opisao kratko i jasno aroganciju MMF-a:

"Standardna procedura MMF-a pre posete zemlji klijentu bila je da se prvo napiše izveštaj sa službenog puta. Namera misije je bila da tokom posete samo fino šteluje izveštaj i njegove preporuke i da u njemu ispravi moguće greške."[4]         

Neoklasična ekonomska teorija nije delotvorna u objašnjavanju i rešavanju problema koji su povezani sa situacijama koja su izvan pojednostavljenih teoretskih uslova. Stvarne situacije uključuju, recimo, stalne promene u tehnologiji i ukusima, a takođe i krize. Recimo, nova roba, kao što su to poluprovodnici i računari, poboljšala je već postojeću robu i usluge, olakšala njihovu proizvodnju i korišćenje, a takođe stvorena je i potpuno nova roba i usluge na način koji nema veze sa početnim sniženjem u ceni. Napredak u tehnologiji omogućio je i proširenje u izboru lokacije proizvodnje koje nije dolazilo u obzir u doba koje je prethodilo internetu.

MMF je uz Vašingtonski konsenzus kao uslove za davanje kredita obećao "lep i mirisan ružičnjak" u pogledu ekonomskog boljitka. Bez obzira na sprovođenje navedenih mera, rezultati su očigledni:

• Zemlje Latinske Amerike nikada nisu prerasle iz zemalja izvoznica prvenstveno primarnih proizvoda u izvoznike proizvoda visoke tehnologije.

• Sprovođenje takve ekonomske politike uvodilo je zemlje Latinske Amerike u krize i bedu jer su bile prinuđene da sprovode savete i zahteve koji su obraćali vrlo malo pažnje na raspodelu dohotka i jednakost. Uz navedeno, krediti i njihovo reprogramiranje bilo je takvo da zemlje dužnici ne bi nikada mogle da se izvuku iz dugova. To je cilj svake banke.

Šta se u stvari dogodilo? Umesto obećanih i očekivanih "ruža", stiglo je samo "trnje". Nobelovac Krugman objasnio je događaje na sledeći način:

"Pre jedne decenije, Vašington je sa samopouzdanjem ubedio zemlje Latinske Amerike da će, ako se otvore za stranu robu i kapital i ako privatizuju državna preduzeća, doživeti veliki skok u privrednom rastu. Ali, ovo se nije dogodilo. Argentina je katastrofa. I Meksiko i Brazil, smatrani su do pre nekoliko meseci kao uspešne zemlje, ali danas je u obe zemlje dohodak po stanoviku samo malo veći od onog koji je bio u 1980. godini. Zbog toga što je došlo do oštrog povećanja nejednakosti, većina ljudi je verovatno postala siromašnija nego što je to bila pre 20 godina. Da li čudi stanje da je narod umoran od ponovljenih poziva za stezanjem kaijša i discipline na tržištu?

Zbog čega nije reforma donela obećane koristi? To je teško i uznemirujuće pitanje. I ja sam takođe mnogo razmišlao o tome, ali ne uvek i o Vašingtonskom konsenzusu; ali sada je vreme kao što kaže Brad DeLong sa Berklija, da ocenim svoje verovanje o tržištu. Moje uverenje da smo pružali dobar savet dobija nisku ocenu. Treba imati simpatija za latinske političke vođe koji nastoje da ublaže zanos o slobodnom tržištu i koji sa više napora štite radnike i siromašne slojeve."[5]

Argentina i Brazil, kao dve zemlje koje su bile poznati i stari ekonomski "delinkventi" i koje su bile najveći dužnici MMF-a, odlučile su još 2005. da isplate svoje dugove MMF-u i to pre roka dospeća obaveza.[6] Mađarska je unapred isplatila dugove MMF-u i zatvorila njegovu kancelariju u Budimpešti jula 2013. Nama je bitan primer i Slovenija, zemlja koja se u reformama od samog početka oslonila na "domaću pamet" i klonila se finansijskog radikalizma, ne sprovodeći univerzalne, gotove "recepte" i savete iz inostranstva, pre svega MMF-a. Ove zemlje ne žele više da prihvate pustoš koju za sobom ostavlja MMF. Grčka i Španija su godinama pod jarmom stezanja kaiša i kakav je ishod takve politike? Zaposleni su u stalnom štrajku, zemlje su pod barikadama i u plamenu, a vlada opšte i dugoročno beznađe.

Na kraju ove rasprave treba da podsetimo da na vrata MMF-a kucaju samo one zemlje koje su na prosjačkom štapu. Zemlje kojima niko drugi ne želi da pruži kredit. Srbija, na sreću, ima mogućnosti za zaduženje u Kini, Rusiji i arapskom svetu, izvorima kredita koji je ne uslovljavaju kao što to čini MMF. Ako Lazar Krstić krene sa MMF-om od početka, tada ne mogu da mu se pruže ni uobičajenih akademskih "15 minuta" u kojima treba da pokaže svoje umeće. Srbiji je odzvonilo i pre početka časa.

Potrebno je potražiti i naći novi model za privredu Srbije. Inostrani savetodavci su dobro došli i potrebni. Ali ne iz gnezda onih koji koji su stvorili krizu, već onih koji znaju da je reše i u tome imaju uspeha. Savetnici za ekonomiju treba da dođu sa istoka. I to dalekog. Predlažemo da ih naša vlast potraži, recimo, u Pekingu ili Seulu.

Autor je redovni član Matice srpske u Novom Sadu.