Da li je globalna kriza prevashodno ekonomska

Kako će da funkcioniše ekonomski sistem dobrim delom zavisi od odnosa ekonomije i etike. Razvoj kapitalizma do Prvog svetskog rata vezuje se, dobrim delom, i za staru asketsku buržoaziju, koju odlikuje izuzetna marljivost, lična moralnost i socijalna odgovornost. Asketska buržoazija, odričući se od mnogih sopstvenih životnih radosti kako bi što više štedela i ulagala u poslovanje, mogla je da očekuje štedljivost i od drugih, te je imala šansu da bude shvaćena i uvažavana od celoga društva. S vremenom je staru asketsku buržoaziju postepeno zamenjivala nova buržoazija finansijskih spekulanata. Pohlepna nova buržoazija finansijskih spekulanata ne ograničava svoje hedonističke prohteve, ne odlaže ispunjenje svojih želja i živi u svom samoizolirajućem virtualnom prostranstvu gde ne deluju pravila normalnog života, ona je izgubila svaku legitimnost i nema nikakvu osnovu da računa kako će biti shvaćena i uvažavana od celoga društva. Zbog toga se nova buržoazija (ljudi od struke – bez duha i ljudi od uživanja bez srca, kako to kaže Veber) sve više odstranjuje od društva u kome živi i zatvara (umrežava) u posebnu međunarodnu grupu (svetske oligarhije) koja više i ne računa na široku građansku podršku, nego na podršku globalnih – nadnacionalnih sila. Istrgnuti iz zajednice u kojoj žive, oni prihvataju koncept individualnih postignuća u kome odsustvuje vera u bilo kakav vrednosni sistem (osim novca) i gde postoji osećanje da iznad individue i njenog uživanja u materijalnim dobrima nema ničeg smislenog.

Erozija moralne dimenzije kapitalističkog sistema dovela je do toga da su pohlepa (da se ima više – da se svaka prilika zgrabi kako je ne bi ugrabio neko drugi) i strah (da se sve može brzo da izgubi – da niko nije više siguran) glavni pokretači sistema. Pohlepa i strah zamenili su odmerenost i sigurnost. Umesto na moral, veru i savest novi kapitalizam se oslanja na zakone, interes i profit. Formalno poštovanje zakonskih normi, koje često nisu u skladu sa moralom, i logika (sebičnih ličnih) interesa i profita prevladali su nad moralom, verom i savešću koji pokušavaju da se proteraju u svojevrsni crkveni rezervat. Setimo se krilatice „kome je do morala, neka ide u crkvu“ koju je pre nekoliko godina izgovorio prvi premijer „demokratske“ Srbije.

Pre nešto više od dva stoleća, kao pokušaj potiskivanja religioznog pogleda na svet, pojavljuje se ideologija koja je bila svojevrsni surogat religije i neka vrsta sekularne pseudoreligije. Međutim, za razliku od religije ideologija ne obuhvata sve strane čovekove prirode i ona ne može istovremeno da obezbedi slobodu i moral. Kao što pokazuje istorijsko iskustvo, ideologija ograničava ili ljudske slobode (totalitarizam) ili relativizuje i ignoriše moralna načela (liberalni sekularizam).

Poslednjih decenija otišlo se još dalje i mi danas živimo u vremenu odsustva bilo kakve ideologije i jedinstvenog pogleda na svet. Ranije je postojala neka ideologija i ona je vodila konsolidaciji i objedinjavanju društva, a sada imamo neke nove pojave, kao na primer masovnu kulturu koja nameće određeni stil života, formira stereotipe i stvara iluziju idealnog sveta u kome sve blista, sve je nadohvat ruke, gde nema patnji i gde se čak i smrt i sahrana (na primer, Majkla DŽeksona) pretvaraju u svojevrsnu zabavu – spektakl. Ogromnu ulogu u opijenosti tim iluzornim svetom ima reklama, koja čoveka odvodi u pseudorealnost, podstiče potrošačka osećanja, koja formiraju određeni odnos prema životu i standarde ponašanja. Ove pojave ne obogaćuju unutrašnji svet čoveka, nego najčešće ostavljaju duhovnu pustoš. Zgrtanje novca postaje ideal kojem teži ovaj obezduhovljen „srećan robot“ koji radi od jutra do sutra, sa manipulativnom potrošačkom svešću, ravnodušan prema patnjama drugih i svemu što ne dotiče njegov interes i životni standard.

Na kraju bih želeo da skrenem pažnju i na činjenicu da su ekonomske politike koje su dovele do obe velike ekonomske krize bile utemeljena na verovanju u apsolutnu efikasnost „nevidljive“ ruke tržišta, odnosno samoregulišućeg laissez-faire tržišta. Izledalo je da je kriza iz tridesetih godina prošlog veka raspršila iluziju liberalnog kapitalizma o funkcionisanju „nevidljive“ ruke tržišta, ali je poslednja laissez-faire inkarnacija – neoliberalizam – dovela do aktuelne svetske krize.

Razlika između klasičnog liberalizma i neoliberalizma ogleda se u tome što je liberalizam bio ideologija nacionalne buržoazije, koja je insistirala na principima individualnih sloboda i vladavini prava na nivou nacionalne države, donekle ukorenjena u sopstvenom narodu, te nije mogla da bude potpuno indiferentna na socijalnu zaštitu sopstvenog naroda. S druge strane, nosilac neoliberalne ideje jeste transnacionalna buržoazija, koja nije ukorenjena u socijalnim strukturama nacionalnih društava i formira posebno nadnacionalno društvo – svetsku oligarhiju, koja insistira samo na ekonomskoj efikasnosti i indiferentna je na pravednost, dostojanstvo, socijalnu odgovornost, zaštitu prirode i slično.

Međutim, pitanje je da li je kraj neoliberalizma i kraj ideje o samoregulišućem laissez-faire tržištu ili će se ova ideja pojaviti u nekoj novoj inkarnaciji. Podsetio bih na opasnosti (ne samo ekonomske) koje iz ove ideje mogu da nastanu. Mnogi autori smatraju da je fašizam direktan i nužan proizvod liberalnog kapitalizma. Takav sistem organizacije društva (u kojem profit, kapital i tržište postaju ciljevi sami za sebe) čoveka, sa svim njegovim dotadašnjim funkcijama i određenim mestom u društvu, svodi se na rad kao robu, i nemilosrdno i brutalno ga izmešta iz dotadašnjeg položaja koji mu je pružao samopoštovanje, sigurnost i socijalni status. Osećaj odbačenosti i ljudske poniženosti gde se radna snaga tretira kao i drugi proizvodni inputi, odsustvo sigurnosti, odnosno hronični strah od neizvesnosti, uticali su na psihičku nestabilnost ljudi, što je direktno gurnulo mase u naručje fašizma. Nama ostaje samo nada da se nešto slično neće ponoviti i posle ove velike svetske krize.

Dovoljno je pročitati nekoliko prvih stranica autobiografske knjige Jučerašnji svet austrijskog književnika Stefana Cvajga (1881–1942), gde on piše o buržoaziji starog asketskog kova i o „zlatnom dobu sigurnosti“ pre Prvog svetskog rata, i uveriti se do kakve je erozije moralne dimenzije kapitalističkog sistema došlo u poslednjem stoleću.

O zlatnom dobu sigurnosti

Pokušavam li da nađem pogodnu formulu za vreme pre Prvog svetskog rata u kome sam odrastao, čini mi se da sam najpregnantniji kad kažem: bilo je to zlatno doba sigurnosti. U našoj gotovo hiljadugodišnjoj austrijskoj monarhiji izgledalo je da je sve zasnovano na trajnim temeljima, a sama država da je najviši garant postojanosti… Naša valuta, austrijska kruna, kružila je u obliku sjajnih zlatnika, jamčeći na taj način za svoju postojanost. Svako je znao koliko poseduje i koliko mu pripada, šta je dopušteno i šta zabranjeno. Sve je imalo svoju normu, svoju određenu meru i težinu. Ko je posedovao neki imetak, mogao je tačno ustanoviti koliko će mu godišnje kamate donositi, a činovnik i oficir nalazili su pouzdano u kalendaru godine u kojoj će avanzovati, i onu u kojoj će otići u penziju. Svaka porodica imala je svoj određeni budžet, znala je koliko ima da potroši za stan i hranu, za letnje putovanje i reprezentaciju, a osim toga bi jedan mali iznos svakako držala u pripravnosti za nepredviđene slučajeve, za bolest i lekare. Ko je imao kuću, taj je u njoj gledao sigurno utočište za svoju decu i unučad, imanje i trgovina prelazili su kao nasledstvo s pokoljenja na pokoljenje; dok je novorođenče još ležalo u kolevci, u škrinju ili štednju u banci već su spremali prvi doprinos za njegov životni put, malu „rezervu“ za budućnost…

To osećanje sigurnosti bilo je najdragocenija svojina miliona, zajednički, ideal života. Samo u toj sigurnosti izgledao je život vredan da se živi, pa su sve širi krugovi tražili svoj deo tog dragocenog dobra. Najpre su tu prednost uživali samo oni koji su nešto posedovali, ali postepeno su se do nje probijale široke mase… Napokon su se čak i radnici organizovali, osvojili normiranu platu i bolesničku kasu, a služavke su štedele za osiguranje protiv starosti i unapred uplaćivale u pogrebnu kasu za vlastitu sahranu. U sadašnjosti je radost uživao samo onaj ko je mogao bezbrižno gledati u budućnost.

O buržoaziji „starog asketskog kova“

Otac mi je već bio odlučno zakoračio u novo doba, osnovavši u svojoj tridesetoj godini u severnoj Češkoj jednu malu tkaonicu, koju je zatim tokom godina polagano i oprezno izgradio u veliko preduzeće. Tako oprezan način proširenja, uprkos primamljivo povoljnoj konjunkturi, bio je potpuno u duhu vremena. On je, osim toga, još i posebno odgovarao suzdržljivoj i nimalo lakomislenoj prirodi moga oca. On je bio prihvatio čedo svoje epohe „Sigurnost pre svega“, za njega je bilo bitnije da ima „solidno“ preduzeće s kapitalom – što je takođe jedan od omiljenih izraza onoga vremena – nego da ga izgrađuje u krupnom opsegu pomoću bankovnog kredita ili hipoteke… Gadila mu se svaka zarada na koju pada ma i najbleđa senka rizika, i nikad nije imao udela u bilo kakvom tuđem preduzeću. Ako je postepeno ipak postao bogat i sve bogatiji on to ni u kom slučaju nije imao da zahvali smelim spekulacijama ili dalekovidim operacijama, nego prilagođavanju opšteprihvaćenoj metodi onog vremena; da se od prihoda troši uvek skroman deo i da se tako kapitalu iz godine u godinu dodaje sve znatniji iznos. Kao većina iz te generacije, moj otac je smatrao opasnim rasipnikom svakoga ko bi bezbrižno trošio polovinu svojih prihoda, ne misleći – evo opet jednog stalnog izraza iz onoga doba sigurnosti – „ne misleći na budućnost“… Zahvaljujući tom prilagođavanju sveopštem sastavu vremena, moj otac je već u svojoj pedesetoj godini mogao da slovi, čak i po međunarodnim pojavama, kao vrlo imućan čovek. Ali način života naše porodice sledio je sve brži porast imetka tek s velikim sustezanjem. Postepeno smo se odlučivali na male udobnosti, iz manjeg stana preselili smo se u veći, u proleće smo iznajmljivali kočije za posle podne, putovali u drugom razredu sa spavaćim kolima, ali moj je otac tek u pedesetoj godini dopustio sebi raskoš da s majkom preko zime otputuje na mesec dana u Nicu. Osnovni stav, da se u bogatstvu uživa imajući ga, a ne pokazujući ga, ostao je u našoj porodici u svemu potpuno neizmenjen; čak ni kao milioner, moj otac nije nikad pušio uvozne cigarete, nego je – poput cara Franje Josipa koji je pušio jeftinu „virdžinku“ – pušio prosti erarski duvan. Nepokolebljivo se pridržavao svoje uzdržanosti, svog udobnog ali diskretnog života – premda je izvanredno svirao klavir, pisao jasno i lepo, govorio francuski i engleski… Više od svakog spoljnog sjaja za njega je naročito značenje imao intiman ponos, što nije nikada nikoga ni za što molio.

(Izlaganje na naučnom skupu „Uslovi i ograničenja prevladavanja efekata globalne krize“, koji je održan 9. februara 2010. godine na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci)