Da li je batina iz tržišnog raja izašla

Jedna od manje licemernih definicija politike tvrdi da je to sposobnost uže društvene grupe (ili pojedinca) da nametne široj društvenoj grupi ono što je u interesu uže grupe (a nije u interesu šire grupe). Ova definicija u prvi plan ističe samu suštinu politike, a to je moć u vidu skrivene prinude. Otuda je intriga (spletka, smutnja) bitan element politike.

Dušan Pavlović, docent Fakulteta političkih nauka, u članku pod naslovom „Da li je batina iz raja“ [1], obaveštava nas, međutim, da je politika „delatnost koja proizilazi iz sukoba povodom kontrole javnih dobara“, a javna dobra su ono što „tržište neće ili ne može efikasno da obezbedi“. Politika se prema ovom viđenju ne odnosi na tržište, već isključivo na netržišni ostatak stvarnosti. Drugim rečima, politika ne samo što nema šta da traži, već i ne postoji na tržištu!

Kontrola tržišta

Mit o nekontrolisanom tržištu centralna je dogma neoliberalne ideologije. Iza ove intrige krije se surova borba za kontrolu tržišta koju slobodno možemo nazvati politikom, i to onom najbitnijom za sudbinu svakog slobodnog čoveka.

Upravo ovih dana osluškujemo žestoke odjeke te borbe, koji čak iz švajcarskih alpa (Davos) dopiru da balkanskih gudura. Učesnike ove bitke od okolnog sveta zaštitiće čak i švajcarska vojska. U pitanju je ne samo sudbina pojedinih država, uglednih članica Evropske unije, kao što je Grčka, već i sudbina sveta!

 A šta je predmet ovog sukoba u kome se pominju čak i puštanja krvi[2]? Iskrvarenje za sada preti samo državama. Casusbelli je u dilemi ko će biti suveren kontrole tržišta – finansijske megakorporacije ili države.

Sukob je neravnopravan, kao što i priliči epskim događajima. Dok Grčkoj, članici EU koja je podlegla spekulativnom udaru [3], preti bankrot zbog dugovanja 54 milijarde dolara, trenutne nagrade najistaknutijim tržišnim mešetarima (spekulativnim udaračima) iznose 150 milijardi dolara[4]. I sama najmoćnija država sveta kleči na kolenima drhteći, deficitarna za 1100 milijardi dolara, ali joj na sreću bankrot još ne preti. Njen ideološko-vojni suficit još uvek premašuje ovaj manjak, štiteći je od bankrota.

Nad tužnom sudbinom države roni suze čak i jedan DŽordž Soroš, i ganut skrušeno prelazi na njenu stranu.[5] Mit o Vuku Brankoviću ponavlja se i danas, čak i na evropskom olimpu. Mitski junak oklevetan je za izdaju, iako umesto topuzine nosi samo plastične kartice i ubojiti laptop.

Glas i Stigal protiv Sarbansa i Okslija

Nije reč o ekskluzivnom teniskom meču parova, već o najbanalnijem sukobu zakonopisaca u borbi za kontrolu tržišta. Prvi par želi da kontrola tržišta ostane u rukama države, tako što će država zabraniti bankama koje čuvaju nečiji novac da se bave mešetaranjem hartijama od vrednosti. Drugi par, koji od „kraja devedesetih“ u ovoj borbi prednjači, zalaže se da banke sa tuđim novcem mogu da rade šta god im se prohte, čak i na štetu ulagača! [6] Cenu će platiti ulagači, a štetu će namiriti država tako što će novac uzeti i od neulagača.

Tako će, ako Glas i Stigal ponovo ne povedu, stanovništvo u vidu građanki i građana ostati u službi države, država u službi finsnijskih megakorporacija, a sve za dobrobit tržišta na koje se politika ne odnosi.

Kontrola porodice

Ako pogled sa tržišne nepolitike skrenemo na netržišnu politiku, ugledaćemo porodicu u kojoj neko nekog zlostavlja, prevaspitava ili pogrešno vaspitava. Alarmantnost situacije u Aristotelovoj najmanjoj društvenoj grupi zahteva hitnu intervenciju neimenovane i nepoznate oligarhijske društvene grupe, naravno, sve za dobrobit svih porodica sveta i mnogih njihovih članova.

I ovde se vodi žestoka bitka poput one u Davosu, ali sada ne čujemo zveket svijetlog oružja, već plač sirotinje raje nad koju se nadvio tamni oblak zuluma globalizma.

Pitanja koja izazivaju mukle uzdisaje na ovom bojnom polju su drugačija. Zašto je glava porodice on kada treba da bude ona? Zašto porodicu ne bi činili on i on ili ona i ona? Zašto da se on zove muž, a ne partner? Zašto ne bi imala i partnera, kad već ima muža? Šta će joj deca, kada već ima partnera i karijeru? Zašto da on i on nemaju decu kad su već porodica i znaju da vaspitavaju svoju decu i bez nje, pošto im je ona prethodno podarila svoju jajnu ćeliju? I konačno, zašto da on i ona vaspitavaju svoju decu kada ne znaju? Ako već ne znaju da vaspitavaju svoju decu, a ne znaju, zašto ne dođu kod nas na kurs?

Dr Nevena Čaloska-Hercog, rukovodilac Asocijacije sistemskih terapeuta, nas izveštava da roditelji „sami po sebi ne znaju da budu roditelji, jer roditeljstvo nije samo na nivou animalnog arhetipskog, ono se uči“. [7]

Srbija razgovara na zadate teme

I zaista, o svim važnim i najvažnijim temama Srbija razgovara u pravilnim razmacima, pa je tako došla na red i batina, a pod naslovom „Da li je batina izašla iz raja“.[8] Ako mislite da je reč o teološkoj raspravi, varate se. Već je svima poznato da je batina zaista izašla iz raja, ali tako što je odande, još davno pre Adama, proterana.

Dok, ovde izvan raja, čitamo o čemu to Srbija tako seriozno i redovno razgovara, mi maštamo o obećanom tržišnom raju u koji neće da nas puste, a eto on bi mogao skoro sve da nam obezbedi. Tako efikasno, samo ako hoće!

Za sada još neće. Srbija koja razgovara upozorava nas da je jedan od razloga naše nedostojnosti blagodeti tržišnog raja taj što bijemo svoju decu. I iza ove brige tržišta stoji ista ona zabrinutost za suverenost upotrebe sile.

Tržišna prinuda, odavno je već postala slavna, a njena magična moć opevana u svim udžbenicima političke ili nepolitičke ekonomije, od Beča do Čikaga, ostala je naizgled nesporna. Tučena deca mogu postati vaspitana. Vaspitana deca biće disciplinovana i kontrolisaće svoje želje. Kontrola želja vodi u kontrolu potrošnje. Kontrola potrošnje zauzdava tržišnu prinudu. Zbog toga treba naložiti državi da izda zakon kojim će zabraniti upotrebu bilo kakve sile u vaspitanju dece.

Nad tržišnim robljem prinudu može da vrši samo tržište.

Kontrola vazduha koji dišemo

Ovde već možemo da zamislimo kako po sili zakona država u ime tržišta oduzima dete majci koja ga je udarila po dupetu u supermarketu, ili još gore u hipermarketu, i tako omela svoje čedo da ispuni svoju željicu. Dete će biti predato na staranje odgovornijoj, svesnoj i imućnijoj osobi, proizvoljnog roda i seksualnog opredeljenja – usvojitelju koji je naučio kako se vaspitavaju deca, oslobodivši se dejstva arhetipskih obrazaca uz pomoć niza hipnotičkih sugestija.

Onoj neukoj majci će nekim narednim zakonom biti oduzeto pravo na začeće, jer kao što do tada vaspitanje nije bilo animalna kategorija, od tada ni začeće neće biti biološka kategorija, već nešto što se uči.

Dok budemo posmatrali kako se ostali biološki entiteti oko nas slobodno razmnožavaju, ostaje nam samo da duboko uzdahnemo u žalu za prohujalim vremenom slobodne ljudske reprodukcije. (Iako smo duboko zabrinuti za svoju budućnost, neće nam naškoditi da već sada pogledamo da li se među toliko hvaljenim osnovnim ljudskim pravima nalazi i pravo ma slobodnu reprodukciju.)

Ako smo završili onaj duboki udah, ne sme nas zavarati pomisao da smo na bilo koji način zaslužni za vazduh koji dišemo. Ako se vratimo na članak sa početka priče, možemo se obavestiti da „svež vazduh... tržište neće ili ne može efikasno da obezbedi“[9]. Tržište za sada može i hoće efikasno da obezbedi samo zagađen vazduh ili da u vidu svoje karbonske mutacije naplati svež vazduh. Naplata vazduha koji dišemo ići će posredstvom države, pošto tržište nema politiku niti vremena da se lično bavi nesigurnim prihodima kao što su porezi.