Да ли је батина из тржишног раја изашла

Једна од мање лицемерних дефиниција политике тврди да је то способност уже друштвене групе (или појединца) да наметне широј друштвеној групи оно што је у интересу уже групе (а није у интересу шире групе). Ова дефиниција у први план истиче саму суштину политике, а то је моћ у виду скривене принуде. Отуда је интрига (сплетка, смутња) битан елемент политике.

Душан Павловић, доцент Факултета политичких наука, у чланку под насловом „Да ли је батина из раја“ [1], обавештава нас, међутим, да је политика „делатност која произилази из сукоба поводом контроле јавних добара“, а јавна добра су оно што „тржиште неће или не може ефикасно да обезбеди“. Политика се према овом виђењу не односи на тржиште, већ искључиво на нетржишни остатак стварности. Другим речима, политика не само што нема шта да тражи, већ и не постоји на тржишту!

Контрола тржишта

Мит о неконтролисаном тржишту централна је догма неолибералне идеологије. Иза ове интриге крије се сурова борба за контролу тржишта коју слободно можемо назвати политиком, и то оном најбитнијом за судбину сваког слободног човека.

Управо ових дана ослушкујемо жестоке одјеке те борбе, који чак из швајцарских алпа (Давос) допиру да балканских гудура. Учеснике ове битке од околног света заштитиће чак и швајцарска војска. У питању је не само судбина појединих држава, угледних чланица Европске уније, као што је Грчка, већ и судбина света!

 А шта је предмет овог сукоба у коме се помињу чак и пуштања крви[2]? Искрварење за сада прети само државама. Casusbelli је у дилеми ко ће бити суверен контроле тржишта – финансијске мегакорпорације или државе.

Сукоб је неравноправан, као што и приличи епским догађајима. Док Грчкој, чланици ЕУ која је подлегла спекулативном удару [3], прети банкрот због дуговања 54 милијарде долара, тренутне награде најистакнутијим тржишним мешетарима (спекулативним ударачима) износе 150 милијарди долара[4]. И сама најмоћнија држава света клечи на коленима дрхтећи, дефицитарна за 1100 милијарди долара, али јој на срећу банкрот још не прети. Њен идеолошко-војни суфицит још увек премашује овај мањак, штитећи је од банкрота.

Над тужном судбином државе рони сузе чак и један Џорџ Сорош, и ганут скрушено прелази на њену страну.[5] Мит о Вуку Бранковићу понавља се и данас, чак и на европском олимпу. Митски јунак оклеветан је за издају, иако уместо топузине носи само пластичне картице и убојити лаптоп.

Глас и Стигал против Сарбанса и Окслија

Није реч о ексклузивном тениском мечу парова, већ о најбаналнијем сукобу законописаца у борби за контролу тржишта. Први пар жели да контрола тржишта остане у рукама државе, тако што ће држава забранити банкама које чувају нечији новац да се баве мешетарањем хартијама од вредности. Други пар, који од „краја деведесетих“ у овој борби предњачи, залаже се да банке са туђим новцем могу да раде шта год им се прохте, чак и на штету улагача! [6] Цену ће платити улагачи, а штету ће намирити држава тако што ће новац узети и од неулагача.

Тако ће, ако Глас и Стигал поново не поведу, становништво у виду грађанки и грађана остати у служби државе, држава у служби финснијских мегакорпорација, а све за добробит тржишта на које се политика не односи.

Контрола породице

Ако поглед са тржишне неполитике скренемо на нетржишну политику, угледаћемо породицу у којој неко неког злоставља, преваспитава или погрешно васпитава. Алармантност ситуације у Аристотеловој најмањој друштвеној групи захтева хитну интервенцију неименоване и непознате олигархијске друштвене групе, наравно, све за добробит свих породица света и многих њихових чланова.

И овде се води жестока битка попут оне у Давосу, али сада не чујемо звекет свијетлог оружја, већ плач сиротиње раје над коју се надвио тамни облак зулума глобализма.

Питања која изазивају мукле уздисаје на овом бојном пољу су другачија. Зашто је глава породице он када треба да буде она? Зашто породицу не би чинили он и он или она и она? Зашто да се он зове муж, а не партнер? Зашто не би имала и партнера, кад већ има мужа? Шта ће јој деца, када већ има партнера и каријеру? Зашто да он и он немају децу кад су већ породица и знају да васпитавају своју децу и без ње, пошто им је она претходно подарила своју јајну ћелију? И коначно, зашто да он и она васпитавају своју децу када не знају? Ако већ не знају да васпитавају своју децу, а не знају, зашто не дођу код нас на курс?

Др Невена Чалоска-Херцог, руководилац Асоцијације системских терапеута, нас извештава да родитељи „сами по себи не знају да буду родитељи, јер родитељство није само на нивоу анималног архетипског, оно се учи“. [7]

Србија разговара на задате теме

И заиста, о свим важним и најважнијим темама Србија разговара у правилним размацима, па је тако дошла на ред и батина, а под насловом „Да ли је батина изашла из раја“.[8] Ако мислите да је реч о теолошкој расправи, варате се. Већ је свима познато да је батина заиста изашла из раја, али тако што је оданде, још давно пре Адама, протерана.

Док, овде изван раја, читамо о чему то Србија тако сериозно и редовно разговара, ми маштамо о обећаном тржишном рају у који неће да нас пусте, а ето он би могао скоро све да нам обезбеди. Тако ефикасно, само ако хоће!

За сада још неће. Србија која разговара упозорава нас да је један од разлога наше недостојности благодети тржишног раја тај што бијемо своју децу. И иза ове бриге тржишта стоји иста она забринутост за сувереност употребе силе.

Тржишна принуда, одавно је већ постала славна, а њена магична моћ опевана у свим уџбеницима политичке или неполитичке економије, од Беча до Чикага, остала је наизглед неспорна. Тучена деца могу постати васпитана. Васпитана деца биће дисциплинована и контролисаће своје жеље. Контрола жеља води у контролу потрошње. Контрола потрошње зауздава тржишну принуду. Због тога треба наложити држави да изда закон којим ће забранити употребу било какве силе у васпитању деце.

Над тржишним робљем принуду може да врши само тржиште.

Контрола ваздуха који дишемо

Овде већ можемо да замислимо како по сили закона држава у име тржишта одузима дете мајци која га је ударила по дупету у супермаркету, или још горе у хипермаркету, и тако омела своје чедо да испуни своју жељицу. Дете ће бити предато на старање одговорнијој, свесној и имућнијој особи, произвољног рода и сексуалног опредељења – усвојитељу који је научио како се васпитавају деца, ослободивши се дејства архетипских образаца уз помоћ низа хипнотичких сугестија.

Оној неукој мајци ће неким наредним законом бити одузето право на зачеће, јер као што до тада васпитање није било анимална категорија, од тада ни зачеће неће бити биолошка категорија, већ нешто што се учи.

Док будемо посматрали како се остали биолошки ентитети око нас слободно размножавају, остаје нам само да дубоко уздахнемо у жалу за прохујалим временом слободне људске репродукције. (Иако смо дубоко забринути за своју будућност, неће нам нашкодити да већ сада погледамо да ли се међу толико хваљеним основним људским правима налази и право ма слободну репродукцију.)

Ако смо завршили онај дубоки удах, не сме нас заварати помисао да смо на било који начин заслужни за ваздух који дишемо. Ако се вратимо на чланак са почетка приче, можемо се обавестити да „свеж ваздух... тржиште неће или не може ефикасно да обезбеди“[9]. Тржиште за сада може и хоће ефикасно да обезбеди само загађен ваздух или да у виду своје карбонске мутације наплати свеж ваздух. Наплата ваздуха који дишемо ићи ће посредством државе, пошто тржиште нема политику нити времена да се лично бави несигурним приходима као што су порези.