Čitanje budućnosti – iz tokova novca

Već u prvom tromesečju besparica u Srbiji dostigla je nivo koji bitno utiče i na političke odnose u društvu. Ovim tekstom ukazaću na to da dogovori sa MMF i EU ne mogu bitno da poprave stanje vladajuće grupacije.

Političke promene ispoljavaju se u ravni neispunjenih očekivanja onih koji su na izborima glasali pre svega za koaliciju koju je predvodila DS. Taj nepisani pakt “mi glasamo za vas, a vi nama dajete više nego drugima” (zahvatajući, naravno, upravo od tih drugih pre svega raspodeljujući budžet i kredite u korist svog biračkog tela) nadolazećom besparicom je u velikoj meri ugrožen. Kako više nema, odnosno biće sve manje trošenja nezarađenih para, to su i plate budžetskih korisnika, uključujući i javna preduzeća, prestale da rastu u prvom tromesečju, a do kraja godine će izvesno padati. Do sada su te plate, i ne samo te, godinama rasle znatno više i od rasta bruto nacionalnog proizvoda, uz istovremeno enormno povećanje broja zaposlenih po partijskoj liniji (koji je, BNP, opet nerealno visoko iskazivan). Pored toga, imamo i dva dramatična skorašnja primera narušavanja predizbornog pakta: izvršna vlast je pokušala da spreči sudsku naplatu neisplaćenih plata radnika (nasuprot „borbi za standard svakog našeg građanina“) i lokalne vlasti su krenule u naplatu navodnih (velikim delom verovatno i stvarnih) dugova građana za komunalije (uz veoma visoke kamate) za period od neverovatnih 10 godina. Mala digresija, za makar dve od tih 10 godina mi iz DOS-a pozivali smo građane da ne plaćaju račune kako bi se srušio režim Slobodana Miloševića, a sada sa masnim kamatama to naplaćuju.

Dakle, u kriznim vremenima ne zahteva se tekuća finansijska disciplina, nego se poseže za desetogodišnjim ispravljanjem anomalija, što je potpuno pogrešan potez. Jesu naši vlastodršci bahati, ali ovakvi potezi govore o paničnim reakcijama zbog stvarnog stanja finansija koje su njima poznate.

Uz to, treba se prisetiti šta su govorili penzionerima itd. Još se jedino preko prodaje NIS-a našlo novca za delimično zadovoljavanje biračkog tela u Vojvodini, a i to samo za prvih 6 meseci. Da sada ne širim priču, vlast je jednostrano raskinula nepisani pakt sa svojim biračkim telom. Pošto je i njima jasno da se tim putem postaje opozicija, sve karte se stavljaju na iznalaženje novih nezarađenih para kojima bi se opravdala – makar delimično – predizborna očekivanja onih koji su za njih glasali. Uopšte se ne bave strukturnim promenama koje bi ubuduće privredu Srbije učinile manje zavisnom od zaduživanja, već se samo traži novi zajmodavac.

Pregovori sa MMF i EU im neće rešiti problem. U trenutku pisanja ovog teksta detalji dogovora sa MMF nisu poznati, ali nezavisno od toga, taj novac je namenjen za tzv. makroekonomsku stabilnost. Pre svega je reč o sredstvima za odbranu kursa dinara. Na taj način MMF u kratkom roku sprečava bankrot korisnika kredita, odnosno omogućava stranim bankama (pošto mi više ozbiljnih svojih banaka nemamo, a jedina velika banka za tržište Srbije, Komercijalna banka, takođe je u značajnom delu – istina manjinskom – u stranom vlasništvu) da dobiju na vremenu da bi što više svojih plasmana izvukli iz Srbije. Prosto, ako kurs skoči, privreda i građani ne bi mogli više da uredno plaćaju rate kredita. Krediti bi dospeli odmah na naplatu. Tek takva naplata ne bi bila moguća. Aktivirale bi se hipoteke. Cena nekretnina bi dramatično pala i strane banke ne bi uspele da izvuku ni trećinu plasiranog novca. Ako je kurs stabilan, onda je bankama omogućeno da u roku od približno dve godine izvuku plasmane, odnosno reprogramiraju dugove. A u oba slučaja svaki dalji rizik je na njima. Svetski finansijski sistem im je pomogao. Tu para za „očuvanje standarda“ građana nema.

EU nam neće dati bilo kakva ozbiljna sredstva. Pri tome, to nema nikakve veze sa političkim pitanjima i najlakše se može objasniti na primeru tekućih budžetskih deficita glavnih zemalja (da ne ulazimo u nepotrebne rasprave, ovde mislim u privrednom smislu, mada je jasno da onaj ko je privredno nadmoćan teško da ne ume da nađe put da i politički bude nadmoćan) EU: Nemačke, Francuske i Velike Britanije. Upadljivo je da ove zemlje uopšte ne slede obim budžetskog deficita SAD. U Nemačkoj je deficit 1,5 (kažu da će ga povećati), Francuskoj 0,7, Velikoj Britaniji 1,4, a u SAD oko 5 odsto ( računa se u odnosu na BNP). Deficitom se pokrivaju smanjeni budžetski prihodi i država povećava potrošnju (najčešće je reč o infrastrukturnim investicijama, ali može se podsticati i potrošnja građana). Ove cifre za navedene zemlje EU nam govore da njihove vlade namerno neće da spasavaju standard građana. Ove vlade hoće da uz pomoć krize trajno obore nadnice, smanje prava i izlože svoje građane još bespoštednijoj konkurenciji. Međutim, kakve to veze ima sa nama? Ima. I to dvostruko. Kad nema para za njihove građane, neće ih biti ni za građane Srbije i to je jasno. Neće ih biti u približno neophodnom obimu ni za nove članice EU, a tek ne za nas. I drugo, šta mislite kada se jednom izvede saldo svih otpuštanja, da li će to biti Nemac ili Srbin, Turčin itd.

Ukratko, mršavi rezultati Božidara Đelića nisu/ili neće biti rezultat njegove nesposobnosti. Misija je nemoguća. Problematičnost njegovih procena, kao i procena Mlađana Dinkića i Mirka Cvetkovića je u tome što su oni stvarno mislili da na toj strani postoji izlaz. Kako se narodski kaže za čoveka koji ima ogroman optimizam bez bilo kakvog utemeljenja?

Istovremeno, Nenad Popović nas obaveštava da nema nikakvih problema da se od Rusa dobije 6 milijardi evra za naredne dve godine. Može se reći – pusti, opozicija, pa priča šta hoće – ali ja vas upozoravam da je Popović iskusan privrednik koji je sav početni kapital stekao u Rusiji. Kada to povežemo sa oficijelnim interesovanjem Rusije za investicije u Srbiji, onda dobijamo nešto što nije daleko od pameti (naravno, cifru ostavljam po strani). Na jednoj strani, višegodišnja kreirana glad građana za trošenjem nezarađenih para u kombinaciji sa panikom vladajuće garniture da ne može na Zapadu da obezbedi pare, a na drugoj strani decenijski geopolitički interes Rusije u pogledu Balkana. Prilika ne može biti bolja.

Naravno, eventualna realizacija ovakvog aranžmana zahtevala bi značajno prekomponovanje vlade (uzgred, to bi bilo više u skladu sa rezultatima poslednjih izbora) i sigurno kolateral u korist Rusije u vidu nekog javnog preduzeća.

Ako sam u pravu, u narednih nekoliko meseci moralo bi da dođe do dogovaranja susreta predstavnika Srbije i Rusije na najvišem nivou. Bez obzira na to da li će se ispostaviti da sam u pravu ili ne, „čitanje budućnosti“ je svakako napor koji i vama preporučujem.