Anti-G 17 investicioni program

Njihovu višegodišnju nepomućenu dominaciju omogućava nepostojanje kritičke misli u sferi ekonomije i politike, zatim poslovična nezainteresovanost „patriota“ za „zemaljske teme“ , te na kraju medijski trijumf politički korektnog koje onemogućava slobodno iznošenje drugačijeg mišljenja. Veliku odgovornost za neoliberalno jednoumlje koje je zavladalo posle 5. oktobra imaju i pokojni premijer Đinđić , kao i aktuelni Koštunica, koji su „abdicirali“ pred agresivnim „ekspertskim klanom“ i tako njima dopustili da slobodno eksperimentišu na svima nama , i to „na živo“.

DINKIĆEVA BATINA I ŠARGAREPA

Samo u takvoj Srbiji može neko kao što je Dinkić da nastupa samouvereno kao „ekspert“ sa nobelovskim aspiracijama kao „udarna pesnica“ evroreformskog bloka. On je u ovoj kampanji glavni podstrekač ekonomskih strahova i panike zbog „bauka“ mogućeg odlaska ili nedolaska investitora, ali i glavni promoter virtuelne šargarepe u vidu onih famoznih „ D inkićevih 1.000 evra“. On sa jedne strane nudi napredak, naravno ako „oni“ pobede , i propast ako „ovi drugi“ izgube. Da bi to proročanstvo o rajskim nagradama i biblijskim kaznama koje će zadesiti privredni život zemlje učinio uverljivijim , on nastoji da ga „konkretizuje“. T ako ne samo da postaje „graditelj puteva“ koji idu alternativnim političkim pravcima , nego obećava i pomoć za otvaranje malog biznisa i finansijsku podršku za biznismene koji bi ulagali na Kosov u . Sa druge strane, žestoko preti gubitkom akcija, poremećajem tržišta, padom plat a i penzija ako se Srbija drzne i glasa za „izolacioniste“. Istovremeno , maše najjačom ekonomskom batinom i nudi glavnu šargarepu „evropejskog bloka“. Kako primećuju mnogi , batina je mnogo veća od šargerepe jer se očigledno Srbija više ne može tako lako prevariti , već se m ože jedino uplašiti.

No , da se manemo Dinkićeve ekonomske demagogije, već da pokušamo odgovoriti na ozbiljno pitanje investicija , koje se nameće od „stručnjaka“. Pitanje je da li činjenica da će „ovi“ ili „oni“ formirati vladu značajnije utiče na nivo investicija, koj e su ovde doživljen e kao jedini spas za srpsku bedu i nevolju (što je već jedan drugi i dublji problem). Kako na strane investicije utiče mnogo faktora (na globalnom, regionalnom, nacionalnom i lokalnom nivou), a među njima najmanje bitne „ideološke mode“ koja dominira j u u vladi dotične zemlje , onda shvatamo kako je „strah od patriota“ neosnovan. U ovo m uverenju učvršćuje nas i to što ne vidimo neku značajnu teorijsku i praktičnu razliku između političkog stila „evropejaca“ i „patriot a “ po pitanju ekonomije. N eoliberalni diskurs u teorijskoj sferi , a partijsko gazdovanje i obavezan „harač“ u političkom praksisu ovde deli celokupna politička elita. Ako je korupcija faktor koji odbija strane investitore, onda ni tu nema bojazni jer je nemoguće zamisliti veću korupciju nego što je do sada bila. Patriote bi bile manje korumpirane ako i zbog čega drugog a ono barem što nisu toliko razradili tu „metodologiju“. Stoga bi stranim investitorima možda bilo i zgodnije da ulažu u zemlju u kojoj je „reket“ snižen, naročito ako za „partnere“ imaju „patriote“ kojima je naročito stalo da pokažu kako nivo stranih investicija nije opao.

INVESTICIJE – ŠTA JE TO?

Investicije jesu bitne, ali one same po sebi nisu rešenje i važno je kojoj vrsti pripadaju i koliko je koristi od njih. Moguće su ozbiljne i strateške investicije koje zapošljavaju dosta ljudi, unapređuju privredni život i dižu tehnološki nivo zemlje, ali i one kojima strane korporacije osvajaju nacionalno tržište i koče potencijal privrednog razvoja. Nažalost , mi do sada nismo videli ozbiljnih stranih investicija na terenu, već klasičnu rasprodaju „porodičnog nakita“. P o red toga , umesto razvojnih i proizvodnih projekata, ovde su došli veletrgovci i špekulanti, umesto kapitala industrijskog tipa koji gradi i razvija privredu , došli su oni koji su lako zauzeli tržište, a da gotovo ništa zauzvrat nisu dali (razvojne šanse, značajnije zapošljavanje). N ajgore u svemu je što smo kao država kapitulirali ne samo pred kapitalom moćnih zapadnih država , već pred slovenačkim i hrvatskim trgovačkim i špekulantskim grupama , koje su jako povezane sa svojim vladama.

Dakle , gotovo da nije bilo značajnih grinfild investicija, već je većina onog što se naziva „investicijama“ bil a zapravo rasprodaja privrednih resursa i nacionalnog tržišta . S toga teško mogu da se nazovu ni greenfield, a ni brownfield investicijama. Prv e pretpostavljaju stvaranje kompanija „od nule“ , a drug e razvoj postojećih privrednih struktura . Međutim, kod nas je često slučaj da je u procesu privatizacije došlo do kupovine kompanija ne sa namerom da se razvije proizvodnja ili uvede nova tehnologija , već da se ostvari lagodna dominacija na tržištu. Zato bi za tranzicione zemlje kao što je naša trebalo dodati i blackfield tip investicija jer su nastale iz sive i crne ekonomske zone , i taj tip investicija često zavij a čitave regije u crno.

Ljudi koji se ozbiljnije od naših „eksperata“ bave ekonomijom i razvojem kao , recimo , slovenački ekonomski guru Joža Mencinger ističu da strane investicije, čak i ako su grinfild ne moraju biti dobre po domaću privredu jer često poremećuju postojeće proizvodne i prerađivačke kapacitete zemlje. Ovo razmišljanje je svetlosnu godinu iznad naših političara i neoliberalnih ekonomista (sa ili bez navodnika) jer mi nismo došli ni do nivoa toga da privučemo one investicije koje se motivišu gotovo isključivo niskom cenom radne snage i ostalog „socijalnog okruženja“. Dakle , naši kreatori „ekonomske diplomatije“ (predizborna krilatica) nisu uspeli ni da privuku ove „najsirovije“ investicije. Glavne investicije u Srbiji , pored rasprodaje svega što je valjano u zemlji, jesu tržni centri i benzinske pumpe. Nisu uspeli ni da nas „pozicioniraju“ kao zemlju jeftine i kvalifikovane radne snage, jeftinih resursa (resource seeking investicije) u smislu ruda, hrane, komunikacija , ili pak zemlje koja ima odličan geoekonomski položaj.

Tu šansu je posle 5. oktobra imao i prokockao Zoran Đinđić, naročito sa svojim vezama u Nemačkoj, pa je sve ostalo na „reformskoj viziji“ što zbog saradnika diletanata, što zbog blokade koju je imao od Dinkića i „eksperata“. Tako je spoj revolucionarnog voluntarizma sa sektaški shvaćenim neoliberalizmom Srbiju onemogućio da privuče barem „poslove“ u „šrafciger industriji“, ili pak „ekološki senzitivne“ projekte. Te k kada bi se sa investicija ma koje apsorbuju dosta radne snage smanjile socijalne napetosti zbog nezaposlenosti i siromaštva, moglo bi se preći na fazu u kojoj bismo se fokusirali na investicije koje otvaraju kvalitetna radna mesta. Priča o infrastrukturnim investicijama kao pokretaču razvoja je u ovom trenutku neefikasna jer one apsorbuju mnogo kapitala, a zapošljavaju dugoročno jako malo ljudi.

Do pre desetak godina primarni uzroci direktni h stranih investicija, kojih ni približno nije bilo kao danas, bili su jeftina radna snaga, a zatim osvajanje novih tržišta i resursi. D a razjasnimo: kad se kaže jeftina radna snaga, to ipak podrazumeva jeftina, a disciplinovana, dovoljno kvalitetna. Afrika ima najjeftiniju radnu snagu , pa nije napravila ekonomski bum jer ta radna snaga nije ono što se traži. Sa druge strane , „tržište“ znači dovoljno veliko i paradoksalno – dovoljno zatvoreno.

„INVESTICIJE“ KROZ ISTORIJU

Sve velike investicione priče u prošlim decenijama, ali i u protekli h nekoliko vekova, bile su zapravo kombinacija relativne spoljne zatvorenosti sa istovremenom unutrašnjom otvorenošću ili barem sposobnošću da se razvija. Tako je u jednom broju modernih primera investicioni h i ekonomskih čuda bila na delu formula spoljni protekcionizam i unutrašnji liberalizam, sa strategijom privlačenja strateških stranih investicija.

Da to objasnimo na nekim istorijskim primerima. Prva moderna privreda je Engleska. Britanska imperija je svesno iznutra liberalizovala tržište, ali spolja gradila trgovinski zid ka svetu van „komonvelta“. Pored toga , aktivno je privlačila kapital sa kontinenta, počevši od onog Kromvelovog poziva jevrejskoj zajednici da dođ e u London , dones e svoj kapital i pomogn e privredno i vojno jačanje Engleske. Tako je Engleska vekovima privlačila i ljude i resurse sa kontinenta da bi dominacijom nad morima stvorila i održala svoju imperiju. Posle je njenim putem krenula i Amerika , koja je nakon rata za nezavisnost svoje tržište štitila izuzetno protekcionistički, dok je tržište unutar bil o u određenoj meri liberalizovano i veoma primamljivo za investitore iz Evrope. Munjeviti privredni razvoj SAD u 19. veku se može objasniti između ostalog i velikim ekspanzivnim tržištem koje je prilično trgovinski zaštićeno, a pri tome veoma otvoreno za strane investicije.

Nemačka je kroz Listovu „nacionalnu ekonomiju“ išla zapravo putem „hamiltonovske Amerike“, u smislu spoljn og protekcionizma i unutrašnje liberalizacije „na pruski način“. U nemačkom slučaju uloga države bila je značajnija za objedinjavanje, unifikaciju i zaštitu domaćeg tržišta. Sa većom ulogom države u privrednom razvoju računale su i ruska i japanska privredna elita , budući da nisu imal e dovoljno preduslova da „samoniklo tržište“ odradi posao. Kao zaključak se može izvesti da je gotovo pravilo da privredni uspeh prati spoljni zid zaštite s jedne i otvaranje unutrašnjeg prostora za inicijative, te otvorenost za ozbiljne strane investicije s druge strane . Nekada je ova unutrašnja otvorenost za inicijative više išla preko nedržavnih struktura , kao recimo kod Anglosaksonaca, a nekada su glavni generator razvoja bile državne strukture , kao što je to slučaj u kontinentalnoj Evropi, a još više u Rusiji, Japanu i danas Kini.

To nas vodi zaključku da države koje štite svoje tržište i koje imaju strategiju razvoja privlače strateške investitore, što znači da ih mi gotovo sigurno nećemo imati neko izvesno vreme. Ne samo to , već je naša dosadašnja praksa, kako kaže prof. Cvetičanin , bila suprotna – liberalizacija spoljne trgovine i neliberalna birokratska praksa na domaćem tržištu. Tako se postiže negativna sinergija – strane kompanije bez problema osvajaju naše tržište i guše naše privredne potencijale , što opet demotiviše ozbiljne strane investicije. Rušenjem carinskog zida i drugih oblika zaštite uz nerealan kurs dinara stimuliše se uvoz i destimuliše izvoz, te je posledica toga nizak nivo realnih investicija i deindustrijalizacija Srbije. Otvaranje m domaćeg tržišta i njegov im prepuštanje m stranim bankama i kompanijama uz partijsko i etatističko rukovođenje državnim budžetom, te visokim nivoom korupcije i birokratskih prepreka za domaći i sitniji biznis dobi o se ovako žalostan privredni horizont. Ovakav ekonomski program se po posledicama može uporediti sa kolonijalnim upravama iz prošlog veka u kojima se sistematski guši domaća privredna aktivnost, naročito ona koja ima potencijal da ima autonomiju u odnosu na „metropolu“.

Naši neoliberali su dosledni samo kada treba omogućiti strancima ili svojim „tajkunima“ da dođu do bisera srpske privrede, a kada je reč o unutrašnjem tržištu , tu se ponašaju bahato orijentalno i rigidno komesarski, te tako guše veliki deo privrednih inicijativa. Njima kao da smeta bilo šta što dolazi iz naše zemlje, a blagonaklono gledaju na strani kapital. Kad se kaže investicije , uvek se misli na strane , a ništa se ne čini da se domaća štednja i investicioni fondovi konstituišu kao generatori investicija. Borba protiv tajkuna ili pak obaranje ruskih investicija je više nego licemern o , jer tim istima ne smetaju strani tajkuni i zapadni kapital. Iako oni vole da govore da „kapital nema granice“ , oni praktično demonstriraju da je jedino ruski kapital ovde nepoželjan. Oni koji govore o „stranim investicijama“ zapravo svojom partijskom logikom , ili pak ideološki motivisanim stavom protiv Rusije teraju ozbiljne investitore i sa Zapada jer Srbija ima investicionu šansu samo kao „most između istoka i zapada“.

KLjUČNA REČ INVESTICIJA – STABILNOST

Kakva su iskustva drugih zemalja u privlačenju stranih investicija? Danas su „integracije“ i akvizicije osnovna pokretačka snaga ogromnog porasta globalnih direktnih stranih investicija, za razliku od pre nekoliko decenija kada su dominirale grinfild investicije. Onaj ko je zainteresovan za strane investicije je prirodno zainteresovan i za uzroke i motive stranih investitora, za faktore koji ih stimulišu ili koče da investiraju. Velike korporacije danas često žele pre da kupe neku postojeću firmu koja ima određeni nivo privrednih „performansi“ nego da grade kompanije od „temelja“. To ne znači da se potcenjuju investicije „na livadi“ , već to da se vidi gde i kako ide veliki deo investicionih resursa. Neke zemlje su napravile investicioni bum gradeći zajedničke kompanije sa multinacionalnim japanskim kompanijama, tako da dobiju sedište nove korporacije u svojoj zemlji, a sa tim i jače učešće u tehnološkom razvoju i autonomnije trgovinske strategije.

Pored ovoga , često se u svetlu priče „profit & cena radne snage“ zapostavljaju drugi faktori kao što su ozbiljnost političke i sposobnost privredne elite. Ovo su ključni faktori koji će napraviti razliku između toga da li ćete biti mlađi partner globalnim igračima , ili pak polukolonijalni priključak (kao mi danas). Ozbiljnim strateškim investitorima nije samo na umu kratkoročni nivo profita, što može da nas začudi, već neretko potencijal te ekonomije ili srednj o ročna stabilnost nivoa profita. Kapital se često više pribojava nestabilnosti i svake nepredviđene situacije , nego relativno niske, ali stabilne profitne stope. Osim , naravno , ako nije u pitanju prljav i špekulantski kapital kome je u interesu da na brzinu opere novac i da pri tom e zaradi.

Ozbiljan kapital nastoji da ide tamo gde im se čini da postoji stabilnost i gde su ključni parametri definisani. Stoga bi vlada koja bi stabilizovala političku scenu i imala stabilan mandat imala šanse da popravi investicioni imidž Srbije u svetu. Nasuprot tome, naša elita, naročito „evroreformske snage“ odustajući od nacionalnog konsenzusa oko Kosova i najavljujući pokretanje „vojvođanskog pitanja“ generišu političku nestabilnost. A ona, rekli smo, tera strane investitore, osim onaj crni i sivi kapital koji teško da može pokrenuti razvoj jednog društva.

Osim političke stabilnosti strani investitori žele i pravnu sigurnost i uopšte povoljnu klimu za biznis. Ovde govorimo o definisanom vlasničkom statusu, o niskom nivou kriminala, korupcije i političkih pritisaka na privredne subjekte. To znači da su borba protiv kriminala, protiv „ozbiljne“ korupcije i jačanje pravne države preduslov ozbiljnih stranih investicija. Zatim, tu su i pitanja poput zaštite prava malih akcionara kao uslov masovnijeg aktiviranja domaćih kapitalnih resursa, što utiče na poverenje i stranih investitora. Stoga „evroreformisti“ koji važe za jedn o od na j korumpiranijih političkih vođstava Evrope i oni koji su skloni političkom voluntarizmu ne mogu biti ti koji će uliti poverenje stranim investitorima (bez obzira na to koliko ih podržavaju njihovi političari).

Da biste imali ozbiljne investicije , morate imati ozbiljnu ideju o tome šta hoćete kao država. Da li želite da dovedete investitore koji će vam zaposliti mnogo ljudi u grinfild investicijama , ili pak da unapredite postojeće kompanije u tehnološkom i trgovačkom pogledu ? Da li hoćete razvoj postojećih industrija ili podizanje novih ? Dosta je faktora koji utiču na to da li će prevagnuti pozitivan ili negativan aspekt investicija, ali je sigurno značajan kakve namere i motive imaju strani investitori i domaća privredno-politička elita. Ako je u pitanju spoj ozbiljne države koja korporacijama nudi dosta, al i zauzvrat traži i šansu za privredni razvoj, a sa druge strane imate kompanije koje žele strateški da nastupe na tom prostoru, onda bez obzira na oblik investicija, imamo izuzetno pozitivne privredne efekte. Međutim, kada sa druge strane, kao što je slučaj kod nas, imamo korumpiranu elitu, koja nema osećaj za društveni interes, i strane korporacije koje su toga svesne, onda imamo negativnu investicionu priču.

U prošlosti, glavni razlozi za investicije u inostranstvu bili su pristup novim tržištima, eksploatacija prirodnih resursa ili jeftina radna snaga. Danas korporativni vrhovi dosta misle i na strateško širenje u novim regionima, na tehnološki napredak , ili pak na onemogućavanje širenja i jačanja glavnih konkurenata na određenom prostoru , što sve spada u unapređene korporativne strategije. Šire shvaćene i dugoročno posmatrane strateške prednosti postaju dominantnije u motivaciji ozbiljnih korporacija od kratkoročnog nivoa profita. Kompanije se nadaju da će im kupovine i integracije omogućiti bolje poslovanje, smanjenje prosečnih troškova usled povećane proizvodnje i prodor na nova tržišta. Ovo strateško razmišljanje nama koji imamo takav geopolitički položaj , a i potencijalno „linkove“ prema istoku i zapadu, ide naruku. Nažalost , takvu šansu ne mogu da iskoriste ni oni koji su „ideološki“ okrenuti ili ka zapadu ili ka istoku, već samo oni koji gledaju pre svega na naš nacionalni interes. U toj jednostranoj ideološkoj percepciji koja nas „samoizoluje“ od jedne „strane sveta“ danas prednjače ljudi poput Dinkića, Čanka i Čede. Srpski rečeno , njima ne bi smetalo da j e „Sartid“ poklonjen zapadnim kompanijama (što se zapravo i dogodilo ), a smetalo bi im da NIS ode u ruske ruke i za višestruko više novca.

Nažalost, naši „eksperti“ se nisu bavili realnim privrednim životom i pitanjem poboljšanja uslova koji bi pogodovali i domaćim i stranim investicijama. Formula njihovog delovanja je spoljna liberalizacija, i unutrašnja birokratizacija je kočila i sputavala domaće privredne potencijale. Delovanje „eksperata“ na našim prostorima može se nazvati ekonomskom kapitulacijom pred zahtevima finansijske interanacionale i multinacionalki. Zato bi nacionalni program razvoja i privlačenja investicija bio zapravo jednostavan – raditi sve suprotno od njih – spoljni protekcionizam i unutrašnji liberalizam uz stvaranje povoljne pravno-društvene klime za investitore. Naravno, kad govorimo o protekcionizmu , mislimo na onaj „pametan“ selektivan i dinamičan, koji privredu ne čini ni prezaštićenom, kao što i unutrašnja liberalizacija treba da bude promišljena i da ne znači prepuštanje tržišnoj stihiji i olakom formiranju monopola. Prividno paradoksalno, ali istinito – da biste imali iznutra slobodan ekonomski život , morate imati stabilnu i jaku državu koja to omogućuje. A nju nam sigurno neće izgraditi „eksperti“ koji svojom politikom destabilizuju politički život i odustaju do suvereniteta kako teritorijalnog, tako i ekonomskog.