Amerika posle nezajažljive potrošnje

(The New Republic, 17.06.2009)

Veliki deo debate o tome kako se odnositi prema ekonomskoj krizi se usredsredio na jedan jedini pojam: normiranje. Lako je i razumeti zašto. Loše ponašanje niza poslovnih krugova nas je bacila u ovu pogibelj – tako da je očigledno da je način da se izbegne buduća ekonomska propast  stvaranje i energična primena novih pravila koja zabranjuju takvo ponašanje. Ali, istina je nešto složenija. Svetska ekonomija se sastoji od milijardi svakodnevnih transakcija. Nikada ne može postojati dovoljno inspektora, računopolagača, carinika, policajaca koji bi mogli osigurati da se sve, ili bar većina, transakcije pravilno izvršavaju. Osim toga, ni oni zaduženi za sprovođenje pravila nisu imuni prema korupciji; prema tome – i njih treba nadzirati i držati odgovornima u odnosu na druge – koji opet treba da su nekako regulisani. Zaključak je da zakonsko normiranje ne može biti oslonac pokušaja da reformišemo našu ekonomiju. Ono što je umesto toga potrebno je nešto mnogo obuhvatnije: ljudi treba da usvoje drugačiji smisao i osećaj o tome kako se treba ponašati, kao i da se tako ponašaju – i to iz uverenja da je tako ispravno.

Ovo može zvučati kao preterivanje. Obično se veruje da se ljudi ponašaju na moralan način uglavnom zbog toga što se plaše kazne ukoliko se upuste u antisocijalno ponašanje. Ovaj stav, međutim, ne može da izdrži pažljivije ispitivanje. Većina oblasti ponašanja nije obuhvaćena zakonima; najčešće činimo ono što se od nas očekuje zato što vodimo računa o nečem, ili volimo. Ovo se ogleda u načinu kako brinemo o svojoj deci (izuzev vrlo malih zakonskih zahteva), kako se odnosimo prema svojim bračnim partnerima, kako obavljamo dobrovoljni društveni rad i kako učestvujemo u javnom životu. Štaviše, u mnogim oblastima pokrivenim zakonskim odredbama, verovatnoća da budemo uhvaćeni je ustvari sasvim mala, a kazne su često iznenađujuće blage. Na primer, samo približno jedna od 100 poreskih prijava biva detaljno revidirana, a od većine prevaranata se jedino traži da doplate, uz samo nešto kamate ono što su «prevideli». Uprkos tome, većina Amerikanaca plaća dužni porez. Klasična studija Alena Luisa «Psihologija oporezivanja» (Alan Lewis: The Psychology of Taxation) zaključuje da ljudi ne plaćaju poreze samo zato što se plaše vlade; oni to čine jer smatraju da je poreski teret pravedno raspoređen i da se taj novac opravdano troši. Ukratko, normativne vrednosti su pitanje kulture. Regulativa je potrebna samo onda kada ta kultura zataji, ali ne može služiti kao osnovica za dobro ponašanje.

Dakle, kakva je promena potrebna našoj normativnoj kulturi? Ono što treba iskoreniti, ili bar uveliko umeriti je nezajažljiva potrošnja: opsednutost sticanjem, što je postalo osnovni princip američkog života. To nije isto što i kapitalizam, a nije isto što i potrošnja. U cilju objašnjavanja razlike, od koristi je pozvati se na Abrahama Maslova (Abraham Maslow) i njegovu hijerarhiju ljudskih potreba. U njenoj osnovi počivaju osnovne potrebe jednog bića; pošto su ove zadovoljene, veće zadovoljenje se dobija iz osećanja, samouvažavanja, i najzad – samoostvarenja. Sve dok se potrošnja usredsređuje na zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba – bezbednost, sklonište, hrana, zdravstvena zaštita, obrazovanje – to nije nezajažljiva potrošnja. Ali, kada je sticanje dobara i usluga upotrebljeno za zadovoljavanje viših potreba, potrošnja se pretvara u nezajažljivu potrošnju – a ona postaje socijalno oboljenje.

Veza sa ekonomskom krizom bi trebalo da bude očigledna. Kultura u kojoj žeđ za potrošnjom dominira psihologijom građana, jeste kultura u kojoj će ljudi činiti skoro šta bilo, samo da bi stekli sredstva za nezajažljivu potrošnju – radiće u ropskim radnim vremenima, ponašaće se grabljivo u svojim poslovnim aktivnostima, čak će "tegliti" propise – sve u cilju postizanja maksimalne zarade. Kupovaće i kuće koje premašuju njihove mogućnosti i neće pridavati nikakvog značaja povećavanju svog duga na kreditnim karticama. Zato, izgleda da se pouzdano može reći da je nezajažljiva potrošnja, u onoj meri u kojoj i sve drugo, odgovorna za savremenu ekonomsku pogibelj. Ali, nije dovoljno da se samo ustanovi šta je ono što ljudi ne treba da rade, pa da se završi sa opsesijom zarađivanja i trošenja više od nekog tamo drugog čoveka. Nezajažljiva potrošnja neće na čudotvoran način nestati sa svog centralnog mesta u našoj kulturi. Nju treba nečim istisnuti.  

Prelaženje od nezajažljive potrošnje na nešto drugo bi, očigledno, bila dramatična promena za američko društvo. Ali takve monumentalne promene kulture nisu ni izbliza jedinstvene. Kroz celu ljudsku istoriju je dolazilo do korenitih promena u definiciji „dobrog života“. Pre nego što je duh kapitalizma prožeo veliki deo sveta, ni rad, ni trgovina nisu bili visoko cenjeni. I zaista, njih su često prepuštali prezrenim manjinama – kao što su Jevreji. Tokom vekova je vođenje ratova – kako u aristokratskoj Evropi, tako i u Japanu, bila profesija dostojna velikog divljenja. Filosofija, poezija i slikanje četkicom su bili na visokoj ceni u Kini, na vrhuncu perioda literata[1]. Religija je nekada bila najvažniji izvor normativne kulture, a posle perioda Prosvećenosti, u nekim delovima sveta je gledano na humanizam kao na osnovicu društva. Poslednjih godina, došlo je do značajnog rasta religijskih vrednosti u mestima kao što je Rusija i – naravno, na Srednjem Istoku (Detalji se mogu naći u novoj knjizi DŽona Mikltvejta i Adrijana Vulridža Bog se vratio, mada, za mnoge on nikada nije ni odlazio – John Micklethwait and Adrian Wooldridge: God is Back). Istina je da nisu sve ove promene uzdigle ljudsko stanje. Ostaje samo činjenica da su takve promene – naročito u vremenima krize, moguće.

Da bi se postigla takva vrsta radikalne promene, nije ni potrebno, ni poželjno imitirati zanesenjake antikulture iz 1960-ih godina, rane socijaliste, ni sledbenike asketskih redova; svi su se oni oduprli nezajažljivoj potrošnji, odbijajući kapitalistički projekt u celini. Nasuprot tome, kapitalizmu treba dozvoliti da se razvija, ali unutar jasnih i dobro primenjenih ograničenja. Ovaj stav ne traži život u odeći od  vreća i pepelu, niti altruizam. Takođe, on ne zahteva da sirotinja i siromašne zemlje budu zadovoljni svojom sudbinom i nauče da vole svoju mizeriju; jasno je da kapitalizam mora biti dovoljno snažan da zadovolji osnovne životne potrebe svih ljudi. Međutim, ovo iziskuje nastanak nove ravnoteže između potrošnje i drugih ljudskih delatnosti.

Postoje jaki dokazi da to – kada se potrošnja upotrebljava da zadovolji više potrebe, što će reći potrebe koje su iznad osnovnih potreba ljudskih bića – u krajnjoj liniji jeste sizifovski poduhvat. Nekoliko istraživanja u više država sa godišnjim dohotkom (po glavi stanovništva) iznad 20.000 američkih dolara je pokazalo da nema korelacije između povećanog prihoda i povećanog osećanja sreće. Posle Drugog svetskog rata, u SAD, godišnji dohodak po glavi stanovništva se utrostručio, ali nivo zadovoljstva životom je ostao otprilike isti, a u Japanu, uprkos šestostrukom povećanju prihoda od 1958. godine, nivo zadovoljstva životom je uglavnom stagnirao. Ispitivanja su takođe pokazala da se mnogi članovi kapitalističkih društava osećaju nezadovoljnim – ako ne čak i uskraćenim - ma koliko da zarađuju i troše, jer drugi zarađuju i troše još više od njih. Ono što je važno je relativna, a ne apsolutna uskraćenost. To je problem, jer – po definiciji, većina ljudi ne može da troši više od većine ostalih. Istina – ponekad je teško napraviti razliku između osnovog dobra i statusnog dobra, a statusno dobro se može pretvoriti u osnovno (npr. klimatski uređaji). Međutim, nije pitanje kulturnog snobovstva da se kaže da nikome nisu potrebni Božić Bate ili flamingosi za naduvavanje na njihovim uličnim travnjacima, ili kad je o tome reč – ni upadljivo zeleni travnjaci na letnjoj sušnoj vrelini. Nikome nisu potrebni plazma (lcd-led) televizori, a da ne govorimo o dijamantima kao dokazima ljubavi, ili slikama poznatih majstora kao merilu samopoštovanja.

Treba naglasiti da nezajažljiva potrošnja ne pogađa samo višu klasu u imućnim društvima, nego i srednju – kao i mnoge iz radničke klase. Veliki broj ljudi širom društva veruje da radi samo da sastavi kraj s krajem, ali ispitivanje njihovih spiskova za kupovinu i njihovih ormana otkriva da troše dobar deo svog prihoda na statusna dobra – kao što je odeća poznatih marki, „ona prava“ vrsta automobila i niz dobara koja im nisu stvarno potrebna.

Može se činiti da je taj mentalitet neodvojivi deo američke kulture, i da je otpor protiv njega osuđen na propast. Međutim, sadašnji ekonomski pad može pružiti neku vrstu prilike. Kriza je prouzrokovala da ljudi troše manje na luksuzna dobra kao što su dijamanti i upadljivi automobili; da za stepen umanje ekstravagantna slavlja na letovanjima, rođendanima, venčanjima i bar micva[2], kao i da prihvate smanjenja nagrada za rukovodeća mesta. Neki zaposleni su prihvatili da rade manje sati, manje plate i neplaćena odsustva.

Do sada, mnoga od ovih smanjenja nisu bila dobrovoljna, već posledica ekonomske neophodnosti. Ono što je sada potrebno je da se ljudima pomogne da shvate da ograničavanja potrošnje nisu odraz neuspeha. Štaviše, da to predstavlja oslobođenje od jedne opsesije – da je to prilika da batale nezajažljivu potrošnju i da se usredsrede na... pa, u stvari, na šta? Šta bi to trebalo da nadoknadi obožavanje potrošnih dobara?

Vrsta kulture koja bi najbolje poslužila za zadovoljavanje Maslovljevske hijerarhije potreba, teško da je te vrste koja bi ubila gusku koja nosi zlatna jaja – onu ekonomiju koja pruža dobra neophodna za osnovne ljudske potrebe. To ne sme biti ni kultura koja bi se samo podsmevala upotrebi potrošnih dobara za zadovoljavanje viših potreba. To mora biti kultura koja proslavlja i hvali izvore ljudskog razvoja koji nisu ograničeni sticanjem i grabljenjem. Dva najočiglednija kandidata koji bi mogli da ispune ovu ulogu su komunitarni i transcedentni poduhvati .

Komunitarizam podrazumeva ulaganje vremena i energije u odnose sa drugima, uključujući porodicu, prijatelje, kao i stanovnike naselja. Ovaj pojam takođe obuhvata služenje zajedničkom dobru, kao što je dobrovoljni rad, nacionalna služba i politika. Komunitarni život se ne usredsređuje na altruizam, nego na uzajamnost – u onom smislu da obimnije i bliže opštenje sa drugima je probitačnije i za onog koji daje, i za onog koji prima. I zaista, brojna ispitivanja pokazuju da komunitarni poduhvati izazivaju veliko, duboko zadovoljstvo. Ispitivanje 50-godišnjih muškaraca je pokazalo da oni koji imaju prijatelje imaju znatno manje šanse da dožive srčana oboljenja. Druga pokazuju da je zadovoljstvo životom starijih odraslih osoba veće kod onih koji učestvuju u komunitarnom radu.

Transcedentni poduhvati se odnose na duhovne aktivnosti u širokom smislu, uključujući religijske, kontemplativne i umetničke. Stil života kineskih literata, upravljen na poeziju, filosofiju i slikanje kičicom je takav slučaj – ali u ograničenom smislu, jer oni koji su ga upražnjavali su pripadali elitnom društvenom sloju, a on se delom zasnivao i na eksploataciji ostalih grupa. U modernom društvu, transcedentne poduhvate uglavnom upražnjavaju boemi, umetnici-početnici i oni koji tokom celog života uče, i imaju umereni potrošački stil. I u tom slučaju ovi ljudi čine samo jedan mali deo društva. Jasno je da bi se neka kultura iščupala iz nezajažljive potrošnje i prešla na zadovoljavanje viših nivoa ljudskih potreba putem transcedentnih poduhvata, mogućnost učešća u njima bi trebalo da bude pristupačna u širem obimu.

Sve ovo može izgledati apstraktno, a da ne kažemo i utopijski. Međutim, neka vrsta primera tome za društvo koje pridaje važnost komunitarizmu i transedentnim poduhvatima, može se videti među penzionerima koji provode poslednje decenije svog života slikajući – ne za tržište ili galerije, nego kao oblik sopstvenog izražavanja, druženja sa drugima, vršeći dobrovoljne usluge – a u nekim slučajevim i učeći. Naravno, ovi građani su već uložili rad, što im omogućava da vode ovakav način života. Da bi drugi uzrasti pre svog penzionisanja mogli učestvovati u tome, oni bi morali da skrate svoje radne nedelje i radne dane, da odbiju da nose poslove kući, da isključe svoje BlekBerije i, uopšte uzev da umanje centralnu važnost plaćenog rada u svojim životima. U stvari, to je ono što su Francuzi, kao i druge zemlje „stare“ Evrope pokušali da urade svojom 35-časovnom radnom nedeljom. Glavna struja američkih ekonomista, koji tvrde da moderna ekonomija može preživeti samo ako ljudi sve više troše i samim tim sve više proizvode i rade – dugo se rugala tim društvima i gonila ih da se modernizuju. Oni su u nekoj meri to i učinili – a naročito Britanci. Sada se čini da su te zemlje ipak u nečem bile u pravu.

Društvo koje ne bi podsticalo nezajažljivu potrošnju, dajući prednost drugim organizacionim principima ne bi samo ograničavalo rizik od ekonomske katastrofe i u celini imalo srećnije stanovništvo; imalo bi i druge prednosti. Takvo bi društvo, na primer, upotrebljavalo manje materijalnih resursa, pa bi zato bilo mnogo više u skladu sa principom očuvanja životne sredine. Ono bi, takođe, imalo i viši nivo socijalne pravde.

Socijalna pravda podrazumeva preraspodelu bogatstava, uzimajući od onih koji su nesrazmerno imućni i dajući onima koji nisu privilegovani – a nema im se inače šta zameriti; jer – za takvo njihovo stanje postoji više uzroka. Ovi variraju od nepravdi iz prošlosti i poznih efekata tih nepravdi, preko tehnoloških promena, globalizacije, pa sve do genetskih razlika. Razlog tome što su ovakve redistribucije u slobodnim društvima  bile tako ograničene, je da su vlasnici „ekstra“ poseda najčešće i oni koji su politički moćni. Širenje socijalne pravde putem organizovanja onih koji poseduju manje i prinude moćnika da popuste, imalo je ograničene uspehe u demokratskim društvima – a u drugim društvima je dovodilo do masovnih krvoprolića. Dakle, postavlja se pitanje: postoje li drugačiji putevi da se smanji otpor elita prema redistribuciji?

Odgovor se nalazi u okolnostima kada elite počnu da dobijaju najveći izvor zadovoljenja ne iz zaposedanja još više dobara i usluga, već iz aktivnosti koje nisu ni radno ni kapitalno intenzivne – pa prema tome ne iziskuju velike novčane svote. Komunitarne aktivnosti zahtevaju socijalne sposobnosti i sposobnosti komuniciranja, kao i ulaganje vremena i lične energije – ali , po pravilu, minimalne materijalne i finansijske rashode. Isto to važi i za transcedentne aktivnosti kao što su molitve, meditacija, muzika, umetnost, sport, obrazovanje odraslih i tako dalje. Istina je – nezajažljivo trošenje pretvorilo je mnoge od ovih poduhvata u vrlo skupe. Međutim, moguće je istrgnuti se iz tog mentaliteta i uvideti da je kod većine transcedentnih aktivnosti moguće vrlo široko angažovanje uz korišćenje minimalne količine dobara i usluga. Za uživanje u zalasku sunca nije neophodno imati dizajniranu odeću, a ni cipele fantastičnih marki da bi se uživalo u šetnji. Partija šaha odigrana plastičnim figurama je ista takva kao i ona koja se odigra sa izrezbarenim mahagoni ili mermernim figurama. A siguran sam i da Gospod neće više uslišiti molitve čitane iz Biblije u kožnom povezu, od one obične, štampane na recikliranom papiru. (Knjiga Vilarda Spigelmana, Sedam zadovoljstava -   Seven Pleasures by Willard Spiegelman, jedna je od onih koje opisuju kako se ova vrste kulture može povoljno razvijati.) Ukratko – oni koji prihvate ovakav stil života uvideće da mogu postići viši nivo zadovoljenja, čak i onda kada se odreknu znatnog dela viška vrednosti koje poseduju.

Što se praktične primene ove vizije tiče: Osnovni način na koji društva mogu odrediti da li će sadašnja kriza poslužiti kao događaj koji vodi u kulturnu transformaciju, ili je samo jedna pauza u projektu nezajažljive potrošnje, nalazi se u procesu koji nazivam „moralni megalozi“. Društva stalno vode masovne dijaloge o tome šta je ispravno – a šta nije. Tipično je to da u datom trenutku dominira jedna, ili dve teme. Nedavna ključna pitanja su bila o legitimnosti invazije Iraka 2003. godine i ono o dozvoli homoseksualcima da zaključuju brakove. Tokom ranijih decenija, predmet takvih diskusija su bila ženska prava i prava manjina. U megalozima učestvuju milioni članova društva koji razmenjuju gledišta na radnim mestima, na porodičnim okupljanjima, u medijima i javnim priredbama. Ona su često sukobljena i puna strasti – pa ipak, mada nemaju ni jasan početak ni kraj, ona teže da dovode do promena društvene kulture i ponašanja njegovih članova.

Megalog o odnosu između nezajažljive potrošnje i ljudskog razvoja sada počinje da daje znake od sebe – ali još tek treba da postane vodeća tema – kao što je npr. zakonska regulativa. Poznati intelektualci, mudri naučnici i političari su oni koji su u najboljem položaju da usmere megalog na ovu temu – a iznad svega, da odrede odgovarajući okvir za diskusiju. Glavni izazov je u tome da se ne donose nekakvi zakoni, već da se od ljudi traži da porazmisle o tome šta se podrazumeva pod dobrim životom.

Ali, držanje opštenacionalnog razgovora o ovom, istina, apstraktnom, pitanju je samo početak. Ako bi došlo do novog zajedničkog dogovora o pitanju potrošnje, onda će najvažniju ulogu igrati obrazovanje. Škole, koje za sebe često tvrde da su usredsređene isključivo na nastavne predmete, u stvari su najvažniji putevi kroz koje se potpomažu promene u socijalnim vrednostima. Na primer, mnoge škole duboko usađuju maloj deci da treba da poštuju prirodnu sredinu, da ne treba da diskriminišu na osnovu rasnih ili etničkih razlika, kao i da rešavaju razlike na miran način. Nema razloga zašto ove škole ne bi agitovale protiv nezajažljive potrošnje, a u korist komunitarnih i transcedentnih vrednosti. Školske uniforme (kako bi se suprotstavilo izrazitoj nezajažljivoj potrošnji) i naglašavanje komunitarnog rada su samo dva od načina za uvođenje ovih ideja u kulturu javnog obrazovanja.

Kod odraslih, promene na radnom mestu bi mogle mnogo da postignu u promociji ovih ideja. Ograničavanje prekovremenog rada, osim u slučajevima vanrednih uslova (na primer prirodnih nepogoda): kraća radna nedelja, više rada sa skraćenim, odnosno promenljivim radnim vremenom; povećanje slobode da se rad obavlja od kuće; omogućavanje zaposlenima da se ne oblače formalno – i tako izbegavanje razbacivanja novca na odela i ostalu skupu odeću – sve ove relativno male inicijative bi ohrabrivale Amerikance da troše više vremena na ostale stvari, osim posla.

Najzad, i zakonodavstvo ima ulogu koju treba da igra. Oporezivanje može da obeshrabri kupovinu sve većih kuća, da izazove da ljudi daju prednost javnom saobraćaju umesto automobilima, kao i da ih ohrabre da koriste komercijalne letove umesto privatne mlaznjake. Vlada bi takođe mogla da nanese udarac nezajažljivoj potrošnji uvođenjem maksimuma na plate rukovodilaca.

Da li je sve ovo zaludna, apstraktna hipoteza? Ne mora da bude. Mnogo verujućih Amerikanaca je već do ovog ili onog stepena prihvatila neke verzije ovih vrednosti. I oni koje su njihova sekularna ubeđenja odvela u društvenu službu, nalaze se u istom čamcu. Takav jedan idealista po imenu Barak Obama je odabrao da bude društveni organizator u Čikagu, umesto da nastavi probitačniju karijeru.

Ja sigurno ne očekujem da će većina ljudi preko noći napustiti potrošački mentalitet. Neki će možda ostati jednom nogom u sistemu starih vrednosti, dok oprobavaju novi – baš kao oni koji nose blejzere sa džins pantalonama. Drugi, opet, mogu da smanje razmetljivu potrošnju bez osećanja krivice ili straha od društvene kritike. Društva postupno menjaju smerove. Sve što je potrebno je da što veći broj ljudi pretvori sadašnju ekonomsku krizu u oslobađanje od opsednutosti potrošnim dobrima i preteranog rada izazvanog time – i, mic po mic, počnu da premišljaju svoju raniju definiciju o tome šta to znači živeti dobar život.

Amitai Ecioni (Amitai Etzioni) je bivši predsednik Američkog sociološkog udruženja (American Sociological Association) i autor knjige „Aktivno društvo“ (The Active Society)

(Prevod: Vasilije Kleftakis)