Alternativa ipak postoji

Dok Srbija čeka objavu planova SNS reformatora i stranih eksperata, odnosno direktive MMF-a, sudbina najmanje 55.000 radnika iz 175 preduzeća koja su u restrukturiranju i dalje je neizvesna. Vlada je, prema najavama, odlučila da likvidira i rasproda imovinu svih kompanija koje ne uspe da ponovo postavi na noge, ali s obzirom da država uglavnom nema jasan plan, sve su veća strahovanja da će svi radnici završiti na ulici, na firme biti stavljen katanac, a imovina prodata u bescenje.

Dosadašnja ekonomska politika svodila se na privlačenje stranih investitora, kojima su davane različite pogodnosti. Stranim kompanijama je često davano besplatno zemljište, opraštane su lokalne komunalne takse, a firme su prethodno čišćene od svih dugova. Takođe, otpremnine radnicima je plaćala država, a one su potom su čašćavane „podsticajima“ odnosno gotovinom, kao što je slučaj sa „Benetonom“ ili „Fijatom“. Strancima je poklanjano i šakom i kapom, a iako su podsticaji deljeni i srpskim kompanijama, domaća privreda je sistematski uništavana, najpre besomučnom privatizacionom pljačkom, nebrojenim nametima, kao i Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa EU.

Rezultat takozvanih reformi, odnosno ekonomskog zločina sprovedenog nad ekonomijom jeste da je stranom i domaćem kriminalnom kapitalu obezbeđena jeftina radna snaga i tržište, dok je zemlja dovedena na ivicu kolonijalne zavisnosti. Takođe, politika privlačenja stranih investicija nije dovela do toga da velike svetske kompanije (osim Fijata, što je posebna priča) otvore u Srbiji fabrike koje mogu da budu nosioci razvoja i uključe je u međunarodno globalno tržište. Reč je uglavnom o tekstilnoj i šrafciger industriji, čija se proizvodnja obavlja u pogonima-konzervama, koji, kad se potroše podsticaji, začas mogu da budu rasklopljeni i sastavljeni u nekoj drugoj zemlji gde se pojave jeftiniji radnici.

Sada je već svima jasno dokle su doveli planovi tzv. srpskih reformatora, poput Đinđića, Vlahovića i Đelića, ali dok je privreda na izdisaju i dalje se ponavljaju stare formule, a spas očekuje iz inostranstva. U isto vreme, zatvaranje preti već pomenutim kompanijama u restruktuiranju, koje često čine preduzeća koja su vraćena u državno vlasništvo nakon poništene privatizacije.

Država sada ne zna šta će s njima, iako nada i mogućnost oporavka postoji. Rešenje se, međutim, ne krije kao do sada u nekom nepoznatom kupcu, već među onima koji najviše imaju interes da sačuvaju ono što je ostalo, odnosno samim zaposlenima. Već se pokazalo da su neke od tih fabrika iz pepela podigli sami radnici, poput na primer bivšeg prehrambenog giganta „Budimke“ iz Užica, koju su nakon poništenja privatizacije 2010. ponovo oživeli sami zaposleni. Nekoliko njih je sakupilo 100.000 dinara za potrebne delove na mašinama da bi se pokrenula proizvodnja, a zatim je polako puštana jedna po jedna linija za Budimkine proizvode. Nedavno je i Vlada je uložila novac u nova obrtna sredstva, a rezultat je da poznata užička fabrika, iako u manjem obimu nego ranije, ponovo normalno i uspšeno radi.

Sličan primer postoji i u Aleksincu, a nakon poništene prodaje, fabrika za proizvodnju betonskih stubova i trafo stanica "Betonjerka" je složnim radom za samo četiri meseca uspela da višestruko smanji nagomilane dugove i ugovori poslove za za EPS za celu godinu. Nedavno je takođe objavljeno da su 140 radnika spasla staru halu Fabrike pumpi "Jastrebac" iz Niša, koji je nekada bila najveća fabrika tog tipa u Evropi. Posle tužbi zbog 40 plata koje nisu primili, radnici su postali vlasnici vredne imovine svog preduzeća, sačuvali "srce" fabrike, a plan je da se u toj hali nastavi proizvodnja, kakva je bila pre par decenija.

Primeri Budimke, Betonjerke i Jastrepca pokazuju da u Srbiji nije sve beznadežno, da rad solidarnost, i svest o zajedničkom interesu još uvek postoji, i da se tim putem može poći u oporavak, iako to pomalo naivno zvuči. Najveći problem za oporavak Srbije predstavlja zapravo naša takozvana politička i ekonomska elita, koja je toliko srasla sa briselskim i vašingtonskim establišmentom, da i ne može i ne želi da potraži alternativu ekonomskom samoubistvu zemlje.