Босна и Херцеговина је споразумна земља, дакле, настала на споразуму, који се зове Дејтонски споразум. Она није земља коју сви подједнако доживљавају, народи који тамо живе. У БиХ нема ни један датум заједничке среће ил’ туге из историје, све је подјељено, па и то је подјељено.

До сада смо виђали да Брисел може да мења услове зарад напретка БиХ ка ЕУ, као, на пример, у реформи полиције. Политичари у БиХ још увек се мењају на изборима, сем уколико у Бриселу некоме не падне на памет да демократски изабране вође покуша да смени ОХР, пре него што буде трансформисан у ЕУСР.

Још се одржава један круг страних службеника у БиХ који гаје менталитет из прошлости да се овдје наметну као важан фактор. Бошњачки политичари задржавају наивна вјеровања да ће неко уредити ствари како баш њима одговара.

Веома је спорно становиште да би се концентрацијом овлаштења у централним институцијама створила ефикасна и функционална држава. Штавише, чини нам се да фасцинираност државом није само опсесија, већ је то постала и идеологија добро укомпонована у медијски простор.

Tај „обични свет“ који се не идентификује са политичким партијама, који је туђом вољом и одлукама увучен у сукобе и који је платио високу цену минулог рата, ни сада не одлучује о битним питањима свог, а камоли неког заједничког живота у ширем смислу.

Oд модела БиХ као „Швајцарске на Балкану“ није било ништа и то превасходно захваљујући америчкој политици што већег слабљења позиције Србије на постхладноратовском Балкану. Швајцарска ће, у сваком случају, још морати да чека да уђе на Балкан.  

Американци охрабрују Бошњаке да преузимају све више надлежности у БиХ. Имате и данас пуно ствари које гуше РС и којој, нажалост, мислим да пријети одумирање, ако унутар Устава БиХ не буду задржани механизми који би је заштитили.

У Бањалуци сам боравио у незваничној, неслужбеној посети. Са премијером Додиком сам разговарао о актуелној ситуацији у БиХ. Није истина да сам га притискао у вези са било чим. Србија нема ни капацитет, нити жељу да својој браћи било шта намеће.

Резултати истраживања показују да би 15% грађана гласало за владајуће странке, 49% грађана би гласало за странке које нису у власти и 36% грађана не би гласало ни за кога. У већини земаља са представничком демократијом ово би значило сигурну промјену владајуће структуре на наредним изборима.