На страни Републике Српске данас су и реалност и европске вредности, и национална традиција и култура, и истина, морал и слобода. Будућност српског националног идентитета почиње и ствара се у Републици Српској.

Данас је Радован Караџић на суду у Хагу. Док се он и остали позивају на одговорност, била би врхунска иронија ако би се њихови планови за поделу БиХ остварили само зато што је међународна заједница толико заузета да је није брига за то.

Демонизација се спроводи тако што се преко правосудног система БиХ "објективно" процесуирају првенствено Срби, што се медијски интензивно дифузира док се досијеи о злочинима других двију страна углавном задржавају у ладицама. 

После 14 година од завршетка рата радикално је измењен територијални национални размештај и укупна етничка структура БиХ. Све три нације су хомогенизоване и само у Дистрикту Брчко не постоји апсолутна већина.

Лидери водећих политичких странака у Српској сматрају да је Тихићева иницијатива за оцену сагласности изборног закона и пословника представничког дома парламента БиХ са уставом БиХ фактички удар на саму суштину дејтонског уређења земље и загарантовану ентитетску заступљеност у заједничким институцијама.

Док се у оба ентитета увелико ломе копља због дилеме да ли понуда ЕУ и САД доноси у наше крајеве “козметичке промјене” или “естетску хирургију”, за Тихића и Купера стварност не постоји. Они се држе правила – да је за љубав потребно двоје.

Заоштравање ситуације у БиХ директна је последица признавања независности Косова од стране Запада. И може се испоставити да ће Вашингтон и Брисел подршку албанским сепаратистима морати платити својим главним чедом – Босном и Херцеговином.

Заштитнички однос Турске према босанским муслиманима можда не би био тако споран када званична Анкара – у свом залагању за редизајнирање уставних решења у БиХ – не би директно оспоравала садашњи положај Срба, односно статус РC унутар БиХ.

Поједине манифестације, од еуфорије на фудбалским стадионима до хармоније на псеудонаучним скуповима, носе недвосмислену поруку – стварни континуитет бошњачке „државотворне мисли“ не треба тражити у овдашњим касабама, већ хиљадама километара даље, у Стамболу на Босфору.

У Федерацији БиХ се противе попису, јер су против тога да се становништво изјашњава по националној и верској припадности. Своје противљење правдају и тиме да се пописом, наводно, не би добила реална слика о становништву.